Svetislav Basara
Zvuči kao priča iz Trećeg oka, ali ovo je ispričao čovek kome treba verovati: u ponedeljak ujutru u kafiću „Galerija“ u istom trenutku je pregorelo 13 sijalica. Nedugo potom stigla je vest da je umro Filip David.
Jedan drugi Filip – takođe pisac, takođe Jevrej – Filip Rot je u jednom romanu napisao sledeću rečenicu: „Ljudi svaki dan umiru, a mi nikako da se naviknemo na tu činjenicu.“ Kolikogod, zbog poodmaklih godina i teške bolesti, Filipova smrt bila očekivana, to je činjenica na koju se nikad ne mogu navići.
Zajedno s Filipom umrlo je mnogo ljudi, stvari i pojava kojima je Fića veštački produžavao život i koje je – ako je metafora prikladna za ovakvu priliku – švercovao iz prošlosti u ovo mračno (i sve mračnije) doba.
Taj tihi, dobronamerni, razložni čovek je izgubio sve ratove koje su bašibozuk, bagra i brabonjci vodili protiv njega – a bilo ih je napretek – ali je, za razliku od bašibozuka i bagre, dobio u svakom miru, koga je isto tako bilo napretek.
Veoma je retko – gotovo je na nivou statističke greške – da tihi, dobronamerni, nenasilni i razložni ljudi istovremeno budu nepokolebivi i odlučni, a Filip je bio upravo takav. Bio je takav i u situacijama kada ga je nepokolebivost i egzistencijalno ugrožavala, kao, na primer, kad ga je ondašnji Bujke, Vučela, otpustio sa RTS (ili kako se već Septička jama tada zvala) zbog antimiloševićevskih i antiratnih stavova.
Fića – tako smo ga mi, „galeristi“, zvali – nijednog trenutka nije bio gnevan na Vučelu. Vučela je pak – saznalo se to naknadno – posle dvadeset i kusur godina negde rekao da je pogrešio što je otpustio Filipa. Cinik, kakav sam, znao sam da kažem Fići: „Postupi kao dramski lik tvog kolege iz Dramske redakcije – koji, otkako je primljen u SANU, okreće glavu kad prođeš pored njega – idi kod Vučele, izvini mu se što te je otpustio.“
Niko do Fićinih prijatelja – uključujući moju neznatnost – nije hteo da da izjavu za RTS povodom njegove smrti. Ali da je bio u mogućnosti – za tačnost neproverljive informacije garantujem – Filip bi je dao. Nagađam da bi (otprilike) rekao sledeće: „Da, umro sam, ali to se pre ili kasnije svima dogodi, nije to neka vest, ima toliko važnijih stvari…“
Nekoliko meseci pre Filipove smrti iz štampe je – prekasno, a opet, kao i sve u vezi s Fićom, u pravi čas, izašao broj časopisa Gradac posvećen njegovom delu.
U tom Gradcu sam napisao njegovu kratku, fantastičnu biografiju: „Filip David je rođen 1940. godine, u takozvanoj Kraljevini Jugoslaviji, taman na vreme da skonča u gasnoj komori Aušvica s milionima drugih Jevreja. Ali je intervencijom Proviđenja – Filip misli pukim slučajem – izbegao tu sudbinu. Ratne godine je proveo u dubokoj ilegali, u sremskom selu Manđelos, gde se pretvarao da je Srpče s dna kace. Tu se, u uzrastu od tri godine, priključio odredu NOP za predškolski uzrast i iz zasede bacao bombe na patrole Vermahta.“
U stvari sam hteo da kažem da je Filip bio jedan od one trideset šestorice pravednika na kojima, prema jevrejskom predanju, počiva svet, kome je pao u deo najteži posao, da unosi malo smisla u sveopšti ovdašnji besmisao.
Kurir, famozno, 16. april 2025.
