Rodoljub Šabić
I proteklu godinu je u najužem krugu kompanija koje u Srbiji ostvaruju najveće profite završilo nekoliko njih koje su u stranom (isključivom ili pretežnom) vlasništvu, a čija je osnovna delatnost zasnovana na eksploataciji mineralnih sirovina.
Masovna, sistematska eksploatacija koju one vrše, po obimu i intenzitetu do nedavno nezamisliva, iz više razloga je vredna pažnje. Po neumitnoj logici stvari, u doglednoj budućnosti one će ostaviti Srbiju bez nekih od neobnovljivih resursa. Na prostoru na kom se vrši ta eksploatacija značajno se umanjuje ili isključuje mogućnost obavljanja brojnih drugih privrednih aktivnosti. To za posledicu ima povećano zagađenje vode, zemljišta i vazduha i ozbiljne poremećaje u biljnoj i životinjskoj sredini i izgledu životnog prostora. Sve to čini trajno aktuelnim pitanje – pod kojim pravnim i faktičkim uslovima te kompanije posluju i kakav je zaista odnos države, odnosno vlasti prema njima?
S tim u vezi se kao prvo otvara pitanje naknade za korišćenje javnih dobara, tzv. rudne rente. I odmah se neizbežno konstatuje da Srbija spada u države sa veoma niskom stopom rudne rente. Visina naknade utvrđena Zakonom o naknadama za korišćenje javnih dobara (čl. 23) izražena je u procentima od prihoda i varira u zavisnosti od vrste mineralne sirovine, npr. rudna renta za so je 1%, za ugalj 3%, za rude metala 5%, a za naftu i gas je najveća, 7%. Poređenja radi, visina rudne rente u Hrvatskoj dostiže 10%, Mađarskoj i Rumuniji 12%, Sloveniji 18%, Rusiji 22%, a u nekim zemljama, posebno onim koje imaju razvijen ekološki senzibilitet, ide i do 30%.
Ali glavni problem nisu i apsolutno i relativno niske zakonske stope rudne rente, već praksa. Dobro je poznato da na osnovu posebnog međudržavnog sporazuma NIS od ruskog vlasnika preduzeća potražuje naknadu više nego dvostruko manju od zakonom predviđene, 3% umesto 7%. A pritom je to sporazumom artikulisano na način koji trajanje ove skoro neverovatne privilegije (ruski vlasnik preduzeća plaća rentu 7 puta manju nego što bi plaćao u svojoj zemlji) produžava neizvesno dugo. Jer formulacija iz sporazuma, po kojoj se umanjena renta naplaćuje do „postizanja isplativosti projekata“, od samog početka očigledno nedovoljno jasna, sad je, budući da je jedan od bitnih elemenata sporazuma bila izgradnja tzv. Južnog toka, od kojeg se u međuvremenu odustalo – gotovo nebulozna.
A najgore je to što se obračun rudne rente, podnošenje izveštaja o tome i uplate u budžet po navedenom zakonu (čl. 24) u potpunosti prepušta kompanijama, dok država nema nikakve mehanizme da vrši kontrolu njihove tačnosti. Čak i da ih ima, vrlo je upitno da li bi ih koristila. Nadležni organi izvršne vlasti su mnogo puta, i u ekscesnim situacijama, demonstrirali odsustvo volje i sposobnosti da vrše nadzor nad radom stranih kompanija.
Odnos zakonodavne i izvršne vlasti prema pitanju od višestrukog značaja za Srbiju i njene građane mogao bi se opisati na različite načine, ali sigurno ne kao adekvatan ili odgovoran. Zato je, budući da tu ne može biti dovoljno samo plaćanje rudne rente, makar i najurednije, već se podrazumeva poštovanje zakona generalno – posebno je važan odnos pravosuđa prema tom problemu.
Nedavno, pred kraj prošle godine (po prijavi RERI-ja, Regulatornog instituta za obnovljivu energiju i životnu sredinu, organizacije čijim aktivnostima imam zadovoljstvo da kao član UO dajem doprinos) kompanija Ziđin je osuđena zbog izvođenje rudarskih radova bez odgovarajuće tehničke dokumentacije i odobrenja nadležnog organa. Sud je za ovaj privredni prestup izrekao minimalnu zakonom predviđenu kaznu. U obrazloženju presude navodi se niz olakšavajućih okolnosti uzetih u obzir pri određivanju kazne. Uz ostalo, i da „procedura dobijanja odobrenja Ministarstva rudarstva i energetike za izvođenje rudarskih radova predugo traje“, kao i da su u pitanju „radovi od strateškog značaja za Republiku Srbiju“. Vrhunac je to da je sud „uzeo u obzir iskreno držanje okrivljenih pred sudom i priznanje privrednog prestupa“.
Sve navedeno, posebno u kontekstu sankcija kojim bi kineska kompanija za slične prestupe bila izložena u svojoj zemlji, deluje gotovo tragikomično. Pogotovo jer obrazloženje presude počinje nabrajanjem 4 prethodna privredna prestupa koje je Ziđin počinio i svaki put bio kažnjen minimalnom kaznom. A uprkos tome, sud i ovaj put nalazi da će dosuđena kazna „postići svrhu kažnjavanja i uticati na okrivljene da ubuduće ne čine nove privredne prestupe“.
U samo dve godine, 2021. i 2022, i to samo po prijavama RERI-a, čak 5 puta Ziđin je osuđen zbog kršenja Zakona o rudarstvu. I svaki put kazna je bila ispod zakonskog minimuma. Zbir svih 5 kazni manji je od 38 hiljada evra. Uzgred, u iste dve godine Ziđin je u Srbiji iskopala i izvezla rude u vrednosti od preko milijardu i 600 miliona evra.
Kad se pravosuđe pridružuje zakonodavnoj i izvršnoj vlasti u postupanju koje se može opisati kao servilno, to ne može doneti ništa dobro, Naprotiv, samo može doprineti devastiranju i rudnih resursa i životne sredine i pravnog poretka.
Peščanik.net, 07.01.2023.
