Snežana Čongradin
Sabor Srpske pravoslavne crkve dogodio se juče u Predsedništvu Srbije. Naviknuti na mnogo goru situaciju od ove, u kojoj se u sekularnoj državi jedan skup popova odvija u kabinetu predsednika, trebalo bi napomenuti da su država i crkva u Srbiji, u poslednjih trideset godina, delovali uvek, manje-više, u saglasju.
Imajući u vidu da u velikoj meri te tri decenije državu Srbiju najpre odlikuju ratnozločinački pohodi nekolicine zlikovaca i uzurpatora na vlasti od kojih je najveći broj ili mrtav ili osuđen u Haškom tribunalu za zločine protiv čovečnosti, a potom zataškavanje i odricanje od odgovornosti za takva zlodela, čega je ishodište povratak na vlast naslednika pokretača i uzročnika krvoprolića na prostoru bivše Jugoslavije, uloga Srpske pravoslavne crkve i danas je identična upravo tom cilju.
Uprkos činjenici da se predsednik Srbije, nakon trideset godina propagiranja proruskih stavova, odnosno antievropskih takozvanih vrednosti, našao u poziciji da od toga mora da odustane, te da zauzme poziciju zapadnih evropskih sila, što je, razume se, u javnom interesu i opšteg dobra građana zemlje, koju na autokratski način vodi unazad već deset godina, njegovi vapaji za pomoć da u tome ne propadne i omane u podršci kod biračkog tela očajni su.
To što je brižljivo gajio antievropske vrednosti, koje bar koliko-toliko podrazumevaju da ne možeš da satireš i zabranjuješ osnovne slobode, poput prava na nacionalnu, versku i seksualnu pripadnost, popularno je danas reći, stiglo je Aleksandru Vučiću na naplatu.
Međutim, koliko mu nije „legla“ ruska invazija na Ukrajinu u kontekstu toga da se zameri Vladimiru Putinu, koji računa na svoje prijatelje na Zapadnom Balkanu za izazivanje i produbljivanje sukoba, odnosno širenja svog uticaja i na ovoj prostor, ucenjivajući neprijatelja sa Zapada, isto tako i jeste.
Sada konačno može da kaže da nije imao kud i da, razume se, kako samo jedan naslednik ratnog zločinca Vojislava Šešelja može, ne osvrćući se na patnje ratom stradalog naroda u Ukrajini, kaže da on bi nikada, ali zbog građana Srbije, moraće da uvede sankcije predsedniku Ruske Federacije i njegovoj eliti.
Kakva je to misao, kakva je duša koja, dok ljudi ginu pod bombama i tenkovima, skreće pažnju isključivo na sebe i svoju „nezahvalnu“ poziciju da se priključi sankcijama, pokušajima i merama Evropske unije da spreči krvoprolića koje nemilice sprovodi Vladimir Putin.
Prvo je njemu najteže, potom građanima Srbije, jer ga oni održavaju u statusu autokrate sa ciljem ugrožavanja njihovog javnog dobra i novca, a stradalnici u ratu su, izgleda, samo kolateralna šteta njegove patnje.
Sa tabloidima i prorežimskim medijima mu je lako, slugama njegovim koje plaća novcem poreskih obveznika.
Takođe, lako mu je i sa slugama iz Srpske pravoslavne crkve, ispostavilo se u više navrata. Ali, nije mu dovoljno. Traži i podršku opozicije i to ne samo one koju on kontroliše, a reč je o klerofašističkim monstrumima koje je napravio, već i one proevropske, odnosno one kojoj je ugrožavao život, egzistenciju i izlagao najbrutalnijim uslovima delovanja, brutalno ih satanizujući.
„Želim da se zahvalim što ste prihvatili da budete naši gosti i da razgovaramo o različitim i važnim pitanjima za srpski narod. U razgovorima sa vama mnogo toga naučimo i dobijemo novu nadu i energiju, veru da ozbiljnošću i odgvornošću možemo da menjamo našu budućnosti. Očekuju nas teška vremena i gradonosni oblaci“, rekao je juče Vučić u zajedničkom nastupu sa patrijarhom Srpske pravoslavne crkve.
Potom je, tražeći podršku od SPC, rekao da je teško da će biti dovoljno struje, gasa, nafte, odnosno da je „razgovarao sa mnogo svetskih lidera prethodnih dana i da mnogi predviđaju mnogo teže stanje nego u vreme pred ili čak tokom Drugog svetskog rata“.
Čovek u panici, koji je pre par dana rekao javno građanima Srbije da nas uskoro očekuje nuklearni rat, sasvim izvesno vidi sopstveni izlaz u tome. Ko će da pita za sve zloupotrebe koje je sproveo od kada je na vlasti a tiču se korupcije, u situaciji u kojoj nastupa još teže siromaštvo za koje je, takođe, jedan od najodgovornijih.
Patrijarh SPC, inače lični pop Aleksandra Vučića iz vremena kada je skidao tablu ulice koja nosi ime ubijenog premijera Srbije, Zorana Đinđića, menjajući je sa imenom najkrvoločnijeg ratnog zločinca od Drugog svetskog rata, Ratka Mladića, odgovorio je Vučiću na konferenciji za novinare zahvalnošću na svemu što čini sa svoje pozicije, kao i na tome što se trudi da građanima Srbije ova kriza bude što blaža.
Potom je, u skladu sa dogovorenim ciljem, očuvanja predsednika u pozitivnom smislu u biračkom telu, rekao: „Svakoga dana budimo se sa pitanjem kada će doći do kraja sukoba u Ukrajini, da li to neko zna. Taj sukob je mnogo dublji, to nije samo geopolitički sukob, već sukob sistema vrednosti. Sukob civilizacija, sukob koji i nas dovodi u poziciju da moramo imati svoj stav.“
Neka nam je Bog u pomoći sa ovom „ekipom“.
