петак, јун 21, 2024

Nedim Salaharević o zločinima u logoru Sušica

Slične objave

Podeli

Nedim Salaharević, bivši zatočenik i član porodice ubijenih u logoru Sušica, govorio je na predstavljanju šesnaestog dosijea Fonda za humanitarno pravo pod nazivom „Svetozar Andrić“.

Nedim se zajedno sa bratom Edinom, majkom Hatidžom i ocem Muhamedom, 13. septembra 1992. godine predao u logor Sušica, nadajući da će tako biti bezbedniji, nakon čega su on i majka proterani na teritoriju pod kontrolom ABiH, a brat i otac ubijeni.

Osnivanje logora Sušica naredio je Svetozar Andrić 31. maja 1992. godine. Nekadašnji major JNA, od maja 1992. godine nalazio se na mestu komandanta Prve birčanske pešadijske brigade VRS, a od jula 1995. godine na mestu zamenika komandanta i načelnika štaba Drinskog korpusa VRS.

U dosijeu su predstavljeni dokazi o ratnim zločinima počinjenim u zoni odgovornosti jedinica kojima je komandovao Svetozar Andrić.

Svedočenje Nedima Salaharevića možete pogledati u video proilogu Medija centra a prilažemo vam i transkript Fonda za humanitarno pravo.

TRANSKRIPT SVEDOČENJA: Dobro dan, poštovanje, hvala na pozivu Fondu za humanitarno pravo, hvala svima vama koji ste došli. Da se predstavim, ja sam Nedim Salaharević iz Vlasenice, živim u Tuzli, po zanimanju sam diplomirani pravnik, radim u marketinškoj agenciji Avaz na poslovima pravnog ugovaranja. To je ono ukratko, i jedan veliki ljubitelj košarke.

Što se tiče Vlasenice, to je moje rodno mjesto, a mogu reći i moja lična karta. Najljepše godine, a i najtužnije godine sam preživio gore.

Mi smo bili jedna porodica koja je imala tu kuću u centru grada i tu su živjeli moji djedi, pradjedi, tako da smo tu od starina. Vlasenica je jedno malo mjesto, što se kaže, gdje se svi znamo. Vlasenica je jedna mahala.

Apsolutno nikad nikakvih nije bilo naznaka da je se neko dijelio po imenu i prezimenu. Baš sam sinoć ispričao i jedan primjer i Katarini i Jovani da su recimo iz udaljenih srpskih sela kod nas u kuću dolazili pred 7. januar na jutrenje i da su spavali. Da je to kod nas bilo normalno i bila tradicija. Živili smo jednim normalnim skromnim životom iz radničke porodice, otac električar, majka krojačica.

Brat Edin je sa nekih 15 godina, sa nepunih 16 godina, pardon, otišao za Tuzlu kao tada nadareni, daroviti košarkaš za Slobodu. Trebao je otići za Bosnu, međutim, na kraju je presudilo to majkino, pošto smo u Tuzli imali neke familije i da ga Sarajevo ne bi progutalo, kao veliki grad odlučio se za Slobodu. Tu je, mislim, subjektivno da ja sad govorim o mom brat kao košarkašu, ali ti rezultati govore o njemu da je bio jako darovit i jedan od glavnih igrača te zlatne generacije Slobode koja je osvojila tu titulu prvaka Jugoslavije, zadnjeg prvenstva Jugoslavije za juniore 1992. godine, 21. ili 20. marta. Tu generaciju su još činili Damir Mulaomerović koji je kasnije igrao u Realu, Panathinaikosu, Olimpijakosu – ko prati košarku, zna o čemu je riječ, Asim Pars reprezentativac Turske, Vlado Vukićević je igrao za beogradski Radnički, kasnije isto i u inostranstvu, Edin Dala za Anadolu Efes.

I ta koncentracija tog talenta rezultirala je te 1992. godine kada je Sloboda na finalnom turniru u Tuzli, u finalu porazila je ekipu Užica za koju je recimo nastupao Miroslav Radošević, kasnije igrač Partizana, potom reprezentativac Jugoslavije, jedan jako dobar prijatelj mog brata, zatim Branko Karapetrović, Klikovac. A ranije prije toga je bio polufinalni turnir u Zrenjaninu, tako je to bilo organizovano, taj sistem tih takmičenja gdje je Sloboda bila bolja od Partizana i Zvezde. Za Partizan su igrali Mića Berić. Za Zvezdu je igrao Dejan Tomašević i ujedno ta ekipa je i činila tu juniorsku reprezentaciju Jugoslavije, naravno Dejan Bodiroga je bio te godine u Italiji u Stefanelu i moj brat pored ovih svih nabrojanih igrača, je pozvan za reprezentaciju na Evropsko prvenstvo u Poljskoj.

Nakon što su Sloboda Dita, tako se klub zove, osvojio juniorsku titulu prvaka Jugoslavije, moj brat dolazi u Vlasenicu pred krajem marta, sav sretan i ponosan što zbog zlatne medalje i što zbog poziva u reprezentaciju. Mislim poziv u reprezentaciju je san svakoga, pa i da igrate klikera poziv u reprezentaciju je ostvarenje svih snova. Da nas obavijesti, znači da je dobio i poziv u reprezentaciju, da je bio u petorci turnira, drugi strijelac, prvi skakač, MVP turnira je bio Damir Mulaomerović i da provede tu par s nama dana, pa je dolazio i Bajram da bude da pokupi još neke stvari i da ide za Beograd, da se javi. A šef glavni u toj juniorskoj selekciji je bio pokojni Branislav Rajačić, zvani Rajče, čovjek koji je selektirao jugoslovenske košarkaše generacije Kukoča, pa generacije Dražena… I, međutim kada je nama brat došao, on je rekao da ima tu jedna barikada ispred Vlasenice, srpskog sela Tišća, da su samo ušli u autobus i neko ga je od tih prepoznao, tih koji su bili na toj barikadi. I rekao – „gdje si Edo, šta ima, otkud ti“, eto tako i ništa.

Međutim, posle, znači Bajrama i nekako polovinom, iz dana u dana u aprilu situacija u Vlasenici se videla da je, da to ide u nekom skroz drugom pravcu, nicale su barikade i od strane ovamo prema Zvorniku, u Milićima, od strane ovamo prema Tuzli, znači Tišća. Zvali su moga brata iz Beograda, gospodin Branislav Rajačić – „Šta je Edine, šta se…“ – funkcionisale su telefonske veze – „Zašto, zašto“, on kaže, „Ja, čika Rajče, ne mogu, zašto ne daju mi, ne mogu da izađem, barikade su u gradu, još nema ništa (nije tada još ušla JNA), ali ne mogu da izađem“. „Dobro u redu“. „Hajde, čućemo se“. U tim momentima, u ta dva, tri dana, znači, posle tog poziva, JNA ulazi u Vlasenicu 21. aprila uz pomoć, je li, lokalnih Srba.

Nakon toga, znači, hoću reći, počinje taj pakao, ali bilo je izdržljivo dok je bio Novosadski korpus. Iole, bilo koliko, toliko normalno. Ako se može reći, ljude su odvodili u policijsku stanicu, tukli ih, vraćali ih, bilo je nekih pojedinačnih ubistava. Prva žrtva je doktor, stomatolog Zahid Klempić, kojeg su odveli vlasenički Srbi, nije ga odveo Novosadski korpus.

I onda, odlaskom Novosadskog korpusa, stvarno je to nastao jedan veliki pakao.

Mi 15. augusta pokušavamo zadnji dan da izađemo. Znači, bilo je na stanici organizovano kao, obavijestili su treba potvrda iz opštine, iz Kriznog štaba i imaju autobusi prema Kladnju. Mi pokušavamo, ali većinu ljudi su puštali. Puštali su i našu porodicu, ali mog brata nisu puštali.

Dijete od 19 godina. To je bio specijalni, specijalna jedinica, mislim, specijalni vod, znači, na čijem čelu je bio Mićo Kraljević, koji je došao iz Mladenovca, ali on je iz tih krajeva i bio je komandant njihov, ali već tu, taj specijalni vod su činili najbolji prijatelji mog brata. Aco Đurić, Elvis Đurić – Elvis je tu u Beogradu, Aco je u Vlasenici, Zoran Obrenović – tu je isto u Beogradu, Miloš Matić, Goran Tešić, to su stvarno bili njegovi najbolji drugovi. I jedan dobrovoljac iz Mladenovca, koga je doveo Miroslav Kraljević sa sobom. Taj zadnji put, oni kad su vratili mog brata, kao da ga ne znaju, bukvalno, da on ne može, mi smo također pokupili se i izašli iz autobusa. Za šta ćemo mi, ako neće, ako nećemo ići svi skupa. I vratili smo se kući.

Nakon tih dana još su radile veze na relaciji Tuzla-Vlasenica, a naš je telefon najduže radio u smislu, sjećaće se starije generacije, to su oni telefoni bili su dvojnici, dvojni telefoni, ono kao nešto. A mi smo bili dvojnik sa komšijom Stanislavom Lazićem. Tako da je naš telefon, zbog toga, najduže i radio u Vlasenici, maltene.

Brat je opet, zvali su iz Košarkaškog saveza Jugoslavije, zvali su iz Košarkaškog kluba Sloboda. Rečeno je ovako, znači, posle tog poziva iz Košarkaškog saveza Jugoslavije, Radomir Šaper, ko prati košarku poznaje ko je Radomir Šaper, i isto gospodin Branislav Rajačić, kada im je brat objasnio da je sad totalno, da njemu lično ne daju da izađe, da nema šanse, znači, moja majka dobija poziv u osnovni sud u Vlasenici, gdje je bio Branislav Drakulić, da li je bio predsednik, ili bio je jedna visoka funkcija u osnovnom sudu, i rekao je mojoj majci, u smislu „pa mi nismo znali da mi imamo takvu zvjerku u Vlasenici“, za mog brata. Mi smo poznavali tu porodicu Drakulić, jako smo dobro poznavali, što se kaže, i moj otac je se družio s njegovim, brato moj, amidža je se isto družio, i ou, kaže, to je krupna riba, mi možemo za njega, kaže, dosta dobiti. I onda, i moja majka kaže – pa dobro, mi nećemo, ja prenosim što je nama moja majka rekla kad je se vratila, mi nećemo, evo, ni u Tuzlu, evo, ljudi traže za Beograd da izađemo. Pa kaže, pusti ti to, čim njega Beograd traže, kaže, to je, kaže, velika zvjerka. Košarkaš je on, kaže, talentovan, ali čim se ovoliko bore za njega. Nakon toga, opet moja majka dobija sada poziv, opština ili krizni štab Čedo Vržina je radio, isto visoka jedna funkcija, i on je mojoj majci samo rekao – „on može samo u Beograd otići niz Drinu. Dobro, može proći, onda samo može niz Drinu. Mi njega nećemo da pustimo. Vi možete izaći, on ne može izaći.“

Čuli smo se opet, znači, zvali su opet iz Beograda, i samo je njihov bio odgovor da je nemoguće da se dogovorite sa ljudima, sa Srbima, u Vlasenici, sa čelnim ljudima. Iako su ljudi govorili, na bilo koji način pokušavali da izvuku mog brata, platit će, daće, nije problem, i čitavu porodicu, ali posebno evo mog brata, zbog svega toga, zbog tog momenta što je u tom momentu bio jedan od tih košarkaša. Da li bi moj brat kasnije bio, ja ne znam, to dragi Bog zna, ali zbog tog samog momentuma. Međutim, oni nisu pristajali na šta. Velike su se tu cifre davale, svašta je se nešto davalo, ljudi su koristili te termine da je on, kod mene je brat od tog nekog interesa za srpsku košarku, za ovo, međutim, to ništa nije prolazilo.

U Vlasenici, kako su pozivi iz Beograda dolazili, nama je bilo sve gore i gore. Nama su non stop bile, upadali su ovi Mićini specijalci, koje je moj brat, odlično poznao, to su najbolji drugovi, moj brat je njih dovodio na utakmice u Tuzlu, donosio im dresove, donosio im ove patike Kronos sa potpisom Dražena Petrovića, tad su te patike bile jako aktuelne, donosio onom Siniši Tošiću, recimo, a i ovom Elvisu Đuriću je dao, kada se kaže, kod nas puno dresova, metar dresova, ali to je takvo bilo, takvo maltretiranje s njihove strane, i nas kao porodice. Ali posebno njega.

Vidite, oni kad su nama dolazili i provjeravati non stop jesmo li tu, mislim gde ćemo biti, gde ćemo biti jer ne možemo da izaljemo, postroje nas ovako uz ormar, provjeravaju od oca lične karte, brat je tek izvadio bio ličnu kartu, i onda kažu „stani ti Edo uz ormar“, počnu ga pljuvati, i ne kažu oni njemu, ni zaklaćemo te, ni mučit ćemo te, oni kažu njemu samo „ti nećeš nikad izaći“.

I to je bilo non stop te, ta vrsta maltretiranja, stalno, stalno, stalno, u po dana, u po noći, „evo nećemo ti sad, nećemo ti sad ništa, ali samo da znaš da nikad nećeš izaći“.

I to je, a samo da vam napomenem, prije toga nam je stavljeno već početkom juna, na kuću – „porodica za specijalne namjene“. Porodica za specijalne namjene je moj brat, devetnaestogodišnji košarkaš, otac električar, majka krojačica, a ja učenik sedmog razreda.

To je bilo na par kuća još u Vlasenici, tačno, ne znam. Kad su oni nama to objasnili, šta je zašto porodica za specijalne namjene, da kuća mora biti uvijek otključana, iako je bila ona otključana, oni su nju čisto ono što se kaže formalno, oni su nju čisto ono što se kaže formalno, nabijali nogom, i da moramo u po dana, u po noći mi biti u pripravnosti.

Takva vrsta ponižavanja, ali kažem ovde, najviše se ponižavao moj brat koji je čovjek koji je odselio, znači iz Vlasenici, sa 15 godina, i koji je te svoje drugove dovodio u Tuzlu. Od njih je toliko toga doživljavao, ja to vama ne mogu opisati. Ja to vama ne mogu opisati. Evo, na stranu mi i moj otac koji je bio vojni obveznik, 50 godina imao, njemu nisu ništa. Ono, i njemu su nešto govorili, ali na mog brata je to, to je toliko bilo, toliko su mu davali do znanja, i uvijek je bilo isto to, da on više nikad neće zaigrati košarku.

On je samo šutio i nije ništa, nije ništa, nije ništa progovarao, apsolutno ovaj, pozivi kako su dolazili, kontrole su bile sve striktnije, pored njih je ulazio i Predrag Bastah također, pored njih je ulazio i Predrag Bastah. I u tom zadnjem pozivu za Beograd i za Tuzlu, kada su zvali, ovaj moj brat je rekao da, odavde nema šanse da se izvuku, znali su to i ljudi iz Beograda, i gospodin pokojni Šaper, i pokojni Rajačić, i uprava Sloboda Dite, znali su o čemu je. Međutim, oni su njega hrabrili, govorili – mi ćemo sve dati od sebe, izvući ćeš se, sve ćemo dati od sebe. Situacija tako nije govorila.

To maltretiranje, taj čitav pakao je trajao do 13. septembra. A samo da kažem da su oni ovim ljudima, to ću kasnije saznati kad budemo u Tuzlu došli, da su ljudima u Srbiji, znači Šaperu i ovome Rajačiću govorili: „Kakvi ste vi Srbi kad se borite za jednog takvog Muslimana, znate li kakvi su oni?“ to su govorili Branislav Drakulić, Čedo Vržina, koji su, Čedo Vržina mislim možda i predavao mom bratu, odnosno njegov sin je išao sa mojim bratom. Ljudi koji su nas odlično poznavali.

U tim nemogućim uslovima, znači u tom je uslijedilo i miniranje džamije i stalno su, non stop su vršena odvođenja u logor ili, kao što je Katarina je spomenula, Pelemiš, u Pelemiš, a do naše kuće je bila jedna velika kuća od Smaila Durakovića, ona je služila za silovanje djevojčica, ne žena. Govorim o djevojčicama. Tu su bile dvije djevojčice iz mog razreda, Nihada Lelo i Elvira Parić. Znači, tu je bila najstarija osoba 15 godina. Silovanja su vršili naše prve komšije.

Evo u moju kuću nije ušao niko iz najbližeg srpskog sela. U neku drugu sigurno jeste, ali striktno u moju kuću. A ta silovanja su vršili najviše Miroslav Kraljević, njegovi ovi, po navodnim znacima, specijalci, Predrag i Predrag Bastah, znači. Oni su tu vršili kontinuirana silovanja i te djevojčice su posle toga prebacivane na je li, na Pelemiš.

I došao je taj 13. septembar, 11. ili 13. septembar, ne uzmite mi, od ta dva datuma je jedan. Kada je krenula zadnja etapa etničkog čišćenja, ostalo je još nas par kuća u Vlasenici, ajde da kažem, u tom starom dijelu Vlasenice, ako se to može reći. I bila je baš nedjelja i što se kaže, mi smo nešto, majka je spremili za ručak, tri, dva ili tri posle podne. Ja sam vidio, i slučajno, ja sam otišao možda da, do balkona nešto, čula je se, odnosno čuje se, čuje se pinzgauer i kombi Oslobođenja.

Kombi ove novije koji je prevozio novine Oslobođenja. A on je bio, on nije imao stakla već je on bio prekriven sa logotipom Oslobođenja i oni su u taj kombi kupili ljude ili u taj pinzgauer. A sad su bile, sad je bila oba dva auta i bile su ispod naše kuće na četiri kuće, znači, četvrta kuća od naše sa desne strane. Ja sam, vireći kroz taj prozor balkonski rekao – evo ih kupe, tako je se govorilo kad su radili čišćenje, evo ih kupe. Evo ih kupe. I kupljenja su obično radili vikendima, najžešća kupljenja, iako i ovim danima, ali vikendima je to bilo. A majka je kažu, evo, ko sad se sjećam, bio je burek nam za ručak, a prije toga supa. I na jednoj velikoj tepsiji. I oni su, vidjeli smo, bila su dva nepoznata vojnika, jedan je bio sa ovom – lovačka kapa, što lovci idu, bilo je, ono, pero gore, bio je Bastah, i sa Bastahom je bila Vojka Čeliković. Vojka Čeliković je žena koja je super bila sa mojom majkom i između ostalog, s obzirom da je moja majka bila krojačica, ona je njoj šila te razne materijale, radila je ona nešto u opštini dole i njen sin, Milan, jako dobar drug, sa mojim bratom. Te četiri osobe su bile, znači, ulazile su u ove dvije kuće ispod nas. Mi smo odmah izašli, onako što se kaže, hajde da kažem, u papučama. Izašli smo u susjednu avliju do moje. Tu je bila jedna velika živa ograda, baš velika. Radi se o jednoj starinskoj, bosanskoj kući s velikom živom ogradom i sa velikim zidovima. Valjda su to roditelji, logički, sad ja kad skontam zašto smo mi tu otišli, logički je da se tu na tren skrijemo, da ne bi oni prošli, pa da mi nešto, ne znam. I tu smo mi stali, znači, u tu kuću, kuću od profesorice Nermine Abdurahmanović. Sakrili se iza te velike žive ograde i tog zida. Ušla su ta dva nepoznata vojnika, ja ih nikada do tad nisam video u Vlasnici niti su nama dolazili u kuću. Vidjeli su da nas nema, a oni su izašli. Za njima su ušli Predrag Bastah, koji je isto jako poznavao mog oca i mislim da su jedno vrijeme radili u istoj firmi, on je, Bastah je bio vozač. On je izašao sa ovom ženom Vojislavom Vojkom Čeliković i ova dva vojnika su otišla u taj pinzgauer, a on je izašao sa Vojislavom Čeliković i ispalio rafal, ne znam sad, to je automat, ne razumijem se u oružje i rekao je da nijedan Salaharević neće izaći živ iz Vlasenice, opet naglašavajući ime mog brata.

Oni su prošli, nisu nas tu vidjeli, otišli su ovom glavnom ulicom. Tri osobe, četiri koje su, mislim, pokupili tad su odveli prema logoru, u ovome pinzgaueru, ovaj kombi Oslobođenja išao ispred, da li je bilo u njemu ljudi, ja ne znam. Mi smo se vratili u kuću, vidjeli smo da je sve to – izotvarani ormari, porazbijano, traženo, svašta, mislim, tražen novac, razasuti neki očevi dokumenti, neki papiri, od majke ona šivaća mašina prevrnuta, naša isto, naša dječja soba, sva isprevrtana, ne znam kako su to uspjeli u pet minuta stvarno. Vratili smo se, majka je samo uzela naj, najosnovnije, lična dokumenta u njenoj torbi, torbu i žensku torbu, ovako sad, i ništa više. Otac i ona su razmišljali šta, jer to su sekunde, to su sekunde, bukvalno šta? Da li da idemo preko šume, a nismo imali pojma, ili da se, da odemo pred logor i da se predamo? Oni su opet razmišljali, pošto se tad čulo da je u logor Batković došao Crveni krst, potpisao zarobljenike, da je u Omarskoj već bilo, da je došao Crveni krst, pa su računali na tu vrstu sigurnosti, nekakve sigurnosti, ako se može reći, da će doći Crveni krst, da će popisati zarobljenike i razmijeniti.

Mi kad smo prolazili tu do, do logora, jedna scena, isto, preko puta su nas ovako stambene zgrade, dvije stambene zgrade, isto jedan kiosk je tu koji je radio, gdje je radila Valentina jedna, i, znači, znali smo se, a na tim zgradama su recimo bili, sjedili komšije Marinković i komšije Koromani i pili kafu. Zašto vam pored govorim za tu scenu? Ko je gledao Quo Vadis, Aida? Mogao je da vidi onu scenu kad odvode Srebreničane u Pilicu, a da djeca igraju lopte. Mislim, to je sad meni, kad sam gledao Quo Vadis, Aida, to mi je bilo to, mislim. Tu ne treba da se ne gledaju egzekucije, tu je sve jasno.

Išli smo prema logora i to, došli smo pred logor, mog brata i oca su odma razdvojili ovaj specijalni vod, odma puškama, od nas. Znači, bila su tri autobusa i jedan kamion za deportaciju u pravcu Kladnja. U tom momentu kad ja idem, kad ja i majka idemo pre autobusu, po mene dolazi ovaj Bastah. I uzima me za ruku, moja majka plače, sve ste mi ostavili, sve ste mi uzeli, i on kaže, „pucat će on za dvije, tri godine“ već taj, ti izrazi u vojsci, u Alijinoj vojsci, kako su to već oni koristili. U tom momentu, dok on mene vodi prema logoru, ovaj, pojavljuje se još jedan nepoznat vojnik, visok je ovako bio, a bila je ona crna kapa, to su Arkanovci su te kape koristile, ali ja kažem, stvarno, po Vlasenci stvarno nije bilo dobrovoljaca, a ni nekih, možda na prste jedne ruke, ovaj, da se može nabrojati. I, taj, jedan nekako korpulentan, onako, šta, jedno, dva metra možda visine da ima taj vojnik, i, stoji onako ispred njega, ovaj… Bila je u pitanju pljačka. Kod ovog je bilo dosta zlata, koji je on uzeo, ovaj, i, stoji ispred njega, sve si uzeo, ovako, onako, i, nekako je mene on odgurnuo, i rekao, kao, idi tamo, prema autobusu. I oni su se raspravljali, međutim, i u toj raspravi, izuzetna ta zločinačka koncentracija Bastaha, koji hoće preko njega da pređe, da bi krenuo za mnom. I ovaj, taj vojnik je, „pitam te šta si ukr’o, što će ti toliko zlato, kako smo se dogovorili“. Ja sam onda samo, kako bi on rekao ono, da idem prema autobusu, da ono, odgurnuo mi, odmahnuo mi ono, što bi se kod nas reklo i ono glavom, onaj, i šaretom, pokazao prema autobusu.

Ja sam ušao u autobus, i taj koji je, koji je deportovao nas za Kladanj. Znači, pazite sad tu situaciju, neko ko je u sjajnim odnosima bio s mojim ocem, evo, taj Bastah, želi mene, i želi i mene da ubije. Onako koji je tu došao, kao plaćenik ili nešto, pokazao je neku, pokazao je, pokazao je neku empatiju kad mi je rekao ovako, idi tamo, bježi tamo. Nit me zna, nit me pozna.

I onda dolazimo mi u Tuzlu i, što se kaže, život je krenuo dalje, ali je stao. Dolazile su mnogo brojne informacije, da je moj brat u Srbiji, da igra pod lažnim imenom, da je razmijenjen, da ovako, da je i otac negdje razmijenjen. Kad smo došli, kad smo protjerani u Tuzlu i kad smo pričali sa ljudima iz kluba iz Tuzle, koji su također, pored Košarkaškog savjeza Jugoslavije, koji su također, sve napore i oni su rekli, oni su samo isto također njima rekli kao i Šaper i Rajačić, koliko treba da platimo. Ni na šta nisu pristajali. I jedan od članova uprave, također u Slobodi, koji je srpske nacionalnosti, moj veliki prijatelj, Miloš Bošnjaković, i njemu su rekli, kad se i on predstavio, „pa ljudi, ja sam Srbin, ja znam to, ja sam to dijete maltene doveo u Slobodu“, i oni su i njemu rekli, ta priča koju su rekli u Beogradu, i njemu su rekli, „Kakav si ti Srbin kad se ti za Edina Salaharevića boriš?“

I tako onda, u tim vijestima, neizvijesnostima, znate – znali smo mi, i ja sam bio svjestan, majka pogotovo, gdje su oni ostali i u kakvim zločinačkim rukama ostali, da nije tu bilo nade. Ali, uvijek postoji onih 1 odsto ili taj neki 5 odsto maksimalne nade, kad je sve izgubljeno, da su živi negdje, da je brat živ, da je otac živ.

I sve to dolazi posle 17 godina, kada mene obavještavaju, odnosno, jedan moj prijatelj koji je radio na identifikacijama, obavještava da je vjerovatno, nije mi on htio direktno reći normalno, vjerovatno da je moj brat tu, pa eto, čisto da znam, mislim, skontao sam ja odmah, jer DNK nalazi su 100 posto tačni, on je stručnjak za to, pa eto, kaže, očekuj. I tad je bukvalno posle toga, izvršena je zvanična identifikacija mog brata, gdje su mene pozvali. Nažalost, bio bih sretan da je ubijen mecima, nisam mogao slušati. Doktor je obavezan porodici da predoči nalaz, sve po zakonu je to tako. Međutim, ja sam doktora zamolio da to ne čita.

I posle toga, znate kako je ono, kažem, kad su, tad nam je sve palo, vidio sam ja to i po majci, koja je bila jako strpljiva žena, i vidio sam tad koliko je, vidio sam taj 1 odsto nade koji je živio u njoj do 15. aprila 2009. godine, kad je bila dženaza mom bratu, i nije me to ništa vratilo, jer mi taj život živimo na taj način od 1992. Ali, postavlja čovjek sebi hiljadu pitanja, zašto, zbog čega, kako? Mislim, glupost je to, pa da su bili, mislim, nemate vi pravo nikome oduzijeti ni najvećem kriminalcu život, kamoli, niti je kome riječ rekao moj brat, niti moj otac. Moj otac je identifikovan 10 godina kasnije, i vidite, to su, to je, ko identifikuje 50 odsto tijela, taj je sretna… To je sretnik, nažalost, moram se tako izraziti.

Naravno, i tad ovaj, posle dženaze i brata, bilo je to, mislim, puno je pomoglo to, što su svi, i ti njegovi košarkaši izrazili saučešće i čuli smo se, što se kaže, i ljudima iz Srbije, onaj… Kad je neko čovjek, onaj, bilo neugodno, stvarno, onaj, pitali smo, zar može neko tako biti, zar je… Neki treneri isto koji su ga poznavali, ne u moje ime, i tako, ovaj, i onda, da se nadovježim na sve to, u sklopu sa tim su išla i moja svjedočenja.

Zadnje svjedočenje koje sam imao, svjedočenja gdje ja sam već na sudu, svjedočim od 2008. godine. Od 2008. godine, znači, u predmetima Bastah, Višković, Mane Đurić, Kraljević, Garić i, ovaj, i kako se zove, ovaj, ne mogu se sjetiti ovog imena – Stupar, ja mislim da je Stupar, ovaj četvrti. Ovo zadnje suđenje, vlasenička grupa, Mane Đurić i ostali, to je bilo svjedočenje 12. jula. Gdje sam se ja, posebno, bazirao na Kraljevića, aktuelnog načelnika Vlasenice. Ja rekao sam sve ono, znači, evo, i vama što sam ovo ispričao i još opširnije, još nekih detalja na upit, je li, tužilaca i na upit advokata.

Sjećam se kakav je Kraljević i ti njegovi specijalci bili silni, kakav je bio i ovaj Mane Đurić silni. Oni su na sudu najveće kukavice. Ja to vama ne mogu opisati, kako je to poginjanje glava, kako se oni osjećaju loše, kako nisu dobro, kako ovako, kako onako.

Trajalo je oko dva sata suđenje i ja sam na kraju pitao, evo, u redu, niste mog brata htjeli, evo i našu porodicu, znači uz brata, ali, puštali ste nas znači, ali niste mog brata htjeli, evo, konkretno da pustite u Tuzlu i da idemo prema Tuzli. Zašto moj brat nije pušten u Beograd?

Nemojte da me pogrešno shvatite, Beograd svakom čovjeku, je li, srpske nacionalnosti znači i Srbija i tadašnja reprezentacija i ti klubovi, Zvijezda i Partizan kao simboli. Ja to njih, ja to njih pitam, zašto, zašto, zbog čega? Zbog čega mog vi brata niste pustili u tom periodu u Beograd? Recite mi, evo, okej, Tuzla, neprijateljska strana, u redu, ali zašto ne u Beograd? Zbog čega? Oni apsolutno nisu imali odgovor. To su spuštene glave. Neko da je gledao sa strane, pa rekao bi, ja sam napadan, a oni su, oni su tako neki dobri, dobri ljudi.

Moram se i vratiti da je bilo i tih pritisaka, što indirektnih onako, da se ne svjedoči da… Jer ovaj Kraljević, on ima apsolutno sve u Vlasenici, ali nema tu slobodu. Ima veliki strah od svega toga. I on bi sve sad učinio da se to ne priča, dao bi sve živo da izbjegne, znači to. Međutim, evo, Kraljević je dobio na izborima, evo, pogledajte, tu svijest, znači, posle 30 godina, svijest naših prvih komšija, za njega da je glasala uža i šira familija, ne bi mogo dobiti na izborima. Logika, matematika je, što se kaže tu, jednostavna. Za njega su, znači, glasali, evo, neka su za njega glasali oni koji su morali, kao nešto, zbog posla, ovako, onako. On ubjedljivo izbore dobija. On ne dobija izbore, on ubjedljivo izbore dobija. Znači, moje bivše komšije, moji bivši prijatelji, školski prijatelji, ovaj, prijatelji, o prijateljima mog brata sam vam govorio, znači, oni njega nagrađuju što je ubio moj brata, što je ubio moju tatu, što su silovane moje dvije drugarice i sve ostalo, što je bio logor Sušica. Znači, meni to, kao nekom, kome je nije jasno i kao nekom za kojeg postoji samo jedna podjela ljudi, ili si dobar ili si loš čovjek, druge nema. To su univerzalne podjela i tu počinje i završava priča o ljudima i o podjeli ljudi.

Pa pazite, ja sam razgovarao sa dvojicom školskih prijatelja. Oni se sjećaju svega što smo se mi igrali 1989. da smo gledali kod ovog 1990. finale, polufinale kad je Jugoslavija igrala, četvrtfinale sa Španijom, kad je Piksi dao onaj gol, a ne sjećaju se ništa 1992. kaže, bili smo djeca, pa nema logike, ako se sjećaš nešto odlično sa 12 godina, po ti sa 14 godina trebaš da popucaš od sjećanja.

Tako da, što se tiče Vlasenice, vjerujte da je tamo jako teška situacija. I evo najsvježiji primjer, sinoć sam podijelio ta iskustva sa Jovanom i Katarinom. Ja hoću da obnavljam kuću pomalo, polako. Jedna soba, evo krenuo sam od naše sobe, moje i bratove. I pazite sad vi to. I vide oni da ja tu dolazim, da dole ima tu i majstor. Ja dolazim nekad u septembru da se dogovorim s majstorom oko još nekih radova, nešto. Da vidimo šta se može uraditi, što se kaže ono, da vidimo koliko se mogu ja uklopiti s lovom, eto. Ja dolazim u subotu, većinom subotom dolazim kad ne radim. Ja dolazim i otvaram vrata, ono isečena košarkaška lopta pred mojim vratima. Pa ljudi stvarno dokle to bilo? Pazite, znam sebe, pa ja sam više volio da je došao neko, nabio me bokserom, što su tu ostavili. Ja kažem majstoru – Stani života ti, vidi ovo, šta mi rade.

Mislim, to, to je, što vam ja ne mogu opisati? To je isječena lopta, nova. Pazite, uzmete novu košarkašku loptu. Košarku ko prati zna kakve su, dobro, kakve su Spalding lopte, da su, barem po mene su najbolje lopte. I vi uzmete novu košarkašku loptu i vi nju isječete i stavite pred stepenište moje kuće. Imaju, ko prati imaju i fotografije sve. Kao neka poruka. Mislim, ja nemam straha da se razumijemo. Imam ja bojazan doći sutra u kuću, bit će bomba.

Ali ta lopta pokazuje najviše njihov strah. Ja, ja odustat, ja odustat neću. Ja odustat neću za istinu. I kažem uvijek, žrtva je žrtva. Žrtva žrtvu razumije. I oni su valjda, nije valjda, to je cilj zastrašivanja. I cilj svega toga. Tako da, da jedna Vlasenica je, možda sam ja subjektivan, ali gore je najgora situacija. Sticajem okolnosti, da me ne shvatite da ja to preuveličavam, u mom pitanju je još teža zbog mog brata. Pazite, to je još teža situacija zbog mog brata koji je mučki ubijan.

Mislim, ja, ja nemam šta. Pa evo, o mom bratu se snima, dokumentarac i treba da se završi, gdje su, bili sagovornici, igrači, Borislav Džaković koji je vodio Zvijezdu i Partizan, recimo, njegov trener, Predrag Jovanović… Nismo mi, nisam ja selektovao, ti su ljudi, znači, i oni su govorili o njemu i prvo kao dječaku, a oni su i mjerodavno o njemu da govori i kao o košarkašu, znači kakav je, ja u to neću da ulazim. Svako od vas, sva braća i sestre su najbolje za vas u bilo čemu da se bavi, što se kaže ono subjektivno, kakvi god da su, najbolji su i gotovo. I, i, evo, kakav je moj brat, kažem, govorim kao osoba, ostavio utisak na te svoje bivše saigrače. Miroslav Radošević, kojim se ja ovim putem puno, puno zahvaljujem, znači, nekadašnji košarkaš Partizana i sa sjajnom jednom evropskom karijerom i bivši reprezentativac Jugoslavije, je pronašao zadnju utakmicu mojog brata tog finala između Slobode i Užica. Mire je tada igrao za Užice, moj brat za Slobodu. To je meni, vjerujte, onaj kad sam dobio, nije poređenje da kažem, ali ono, pa eto, bio mi je brat, živ mi je kad ga gledam. Ovaj, on je za potrebe filma tu kasetu, pronašao zajedno sa Drobnjakom, sa Predragom, gore, što je igrao u „Partizanu” i dalje u NBA. Ja to, ja to nikad ne mogu, to su ljudi, znači, to je najveće bogatstvo koje ja imam, pored, recimo, stan mi je nebitan kad vidim tu kasetu ili auto i to, tako da…

To ja sam, izvinite ako sam ja malo odužio ovaj, ali, pokušao sam onda, da, ono sve što sam rekao i stojim iza toga i, da se nikom nikad ne ponovi, da se nikad nikom ne dogodi, da niko ne naleti ni na kakve Bastahe, Kraljeviće i, cijenite porodice, to je najveće bogatstvo. Sve ostalo je uzaludno. Hvala vam još jednom.

D. B.