Izlaganje na skupu „Živa reč“ posvećenom deceniji bez Mirka Đorđevića (2014-2024), koji je održan 18. aprila u Centru za kulturnu dekontaminaciju.
Milan Vukomanović
Kada sam se, krajem prošlog meseca, kratko dopisivao s teologom dr Brankom Sekulićem s Univerziteta u Minhenu, izrazio sam žaljenje što naš pali drugar Mirko Đorđević nije dočekao da vidi i pročita to što danas pišu mlađi religiolozi čiji su se radovi našli u zborniku Balkanska kontekstualna teologija, koji je izdao ugledni Routledge prošle godine (Balkan Contextual Theology: An Introduction, eds. Stipe Odak, Zoran Grozdanov, New York: Routledge, 2023). U tom zborniku su se, pored Sekulićevog, našli i prilozi Draga Bojića, Davora Džalta, Zorana Grozdanova, Vukašina Milićevića, Stipe Odaka, Radmile Radić, Zilke Spahić Šiljak, Miroslava Volfa i drugih istraživača, delom iz postjugoslovenske akademske dijaspore. Reč je, naime, o autorima koji se opiru konformizmu u stvarima teološkim i religiološkim, a neke od njih bismo mogli slobodno nazvati i „odmetnicima“ u onom pozitivnom značenju otpora hegemoniji, opresiji, jednoumlju, te afirmaciji akademskih i intelektualnih sloboda. Jer, kako je antipsihijatar Tomas Sas jednom lepo rekao, jeretik je osoba koja je u pravu kada je jedino ispravno ne biti u pravu.
Zašto je ovo uopšte važno u kontekstu obeležavanja deset godina od smrti Mirka Đorđevića? Mirko je za života uglavnom bio usamljeni odmetnik upravo takvog kova, a lone rider, a sada bi već mogao da računa na timski rad: još uvek nevelik broj, mada zaista probranih intelektualaca, mislilaca, odmetnika od zvaničnih dogmi, kada je reč o religiji, crkvi i društvu. Mirko je, na žalost, poput Radeta Konstantinovića, pripadao jednoj „izgubljenoj generaciji aristokracije duha“, kako ju je prikladno nazvao Jaroslav Pecnik: generaciji „koja je držala do uljuđenosti, časti, pristojnosti i umnosti“, pronalazeći smisao egzistencije i delovanja u evropskim duhovnim vrednostima.
Par dana nakon Mirkove smrti, u tekstu na Peščaniku, nazvao sam našeg hrišćanskog personalistu, angažovanog mislioca – civilnim intelektualcem, a oni su, poput proroka (za razliku od etnointelektualaca), retko prihvaćeni u svom neposrednom okruženju. Jer takav „obraz valja steći“ (on se ne nasleđuje poreklom), ali tek nakon dugog angažmana koji podrazumeva političku nezavisnost, intelektualno poštenje, nepotkupivost, spremnost da se bude sam samcit, izložen oluji, s ubeđenjima od kojih se ne odstupa. Tako je i Mirko Đorđević, samo dan uoči svoje smrti, već narušenog zdravlja, morao da se kao svedok pojavi pred višim javnim tužiocem u Beogradu i tu objašnjava zašto se uopšte našao na listi tobožnjih „srbomrzaca“ opskurne desničarske organizacije.
A u prijateljskom okruženju, najbolji razgovori s Mirkom bili su oni u bekstejdžu, kada se ugase mikrofoni i kamere konferencija, promocija, na marginama skupova, u kafanama. On je tu plenio svojom harizmom, spontanošću, golemom erudicijom, suptilnom ironijom, intelektualnim etosom i poštenjem. Ležerno je, i bez ljutnje, prihvatao napade na sebe i svoje delo, ne doživljavajući ih preterano lično, već kao jedan opštiji fenomen koji i sam iziskuje proučavanje. Danas bi imao šta da kaže i o ovom ogoljenom fašizmu na delu koji je počeo uveliko da diže glavu još na nasilno prekidanim tribinama Peščanika na kojima je i on sam učestvovao: jedna zloslutna najava kidnapovane i zarobljene države što ćemo uskoro i postati. Jer „naša su kašnjenja kobna“, pisao je Mirko još krajem prošlog veka. On je, dakako, dobro razumeo istorijske procese, a još bolje ljudsku psihologiju. I znao je vezu između ljudske psihologije i istorijskih procesa. Prevodio je Dostojevskog, Berđajeva, Šestova, Fedotova, Loskog, Bulgakova, Brodela – što je lektira koju retko čitaju ovi naši tobožnji rusofili. Mirko bi verovatno rekao: „Ma njih ne impresionira Rusija, njih fascinira Putin“. Koliko nam samo danas nedostaje da osvetli unutarpravoslavne raskole koje je izazvao Rusko-ukrajinski rat, da nam kaže šta misli o Putinu, Zelenskom, patrijarhu Kirilu i njegovoj ecclesia militans. Verujem da bi, u nekom trenutku, nakon poduže besede, znao i da nam dobronamerno poruči: „Pa ne mogu baš o svemu ja da govorim, treba nešto i vi da kažete.“
Peščanik.net, 20.04.2024.
