Deset godina naprednjaka: Velika razvojna prevara
Piše: Mijat Lakićević
Došli su pre deset godina sa puno enuzijazma da pokrenu Srbija koja su zapetljala u kučine svetske ekonomske krize. Uspeli su da za dve godine, tj. do 2014. naprave najveći državni deficit u istoriji od negde 250 milijardi dinara ili blizu dve i po milijarde evra. Zemlja se stvarno našla pred bankrotom.
Nemajući drugog izlaza morali su iz te kaljuge da se izvlače, započeli su tzv. program fiskalne konsolidacije. „Kresali“ su plate i penzije, nisu se obazirali na Ustav i zakone. To je, međutim, bio lakši deo posla. Trebalo je pokrenuti posustalu privredu. Ali to naprednjacima nikako nije polazilo za rukom. Stope rasta, kada nisu bile negativne – uglavnom, govorilo se, zbog elementarnih nepogoda – bile su više nego skromne, u proseku dva odsto godišnje. Daleko od potreba, još dalje od najava da će Srbija ubrzo postati lider regiona i Evrope. Lider se po pravilu nalazio na repu.
Čak ni zaduživanje nije pomagalo. Javni dug je u proseku rastao po milijardu evra godišnje, sa 15 milijardi 2012. došao ne na 22,5 milijardi evra 2019. godine, ali su razvojni rezultati bili vrlo mršavi.
Tada je grupa ekonomista bliskih vlasti smislila sposonosno rešenje. Ako ne pomaže malo para možda će pomoći mnogo. Dakle – veliki projekti, infrastrukturni radovi, skupi, najskuplji. Plus – kineski krediti. Naime, para za velike infrastrukturne projekte bilo je već tada, dve trećine od 5-6 milijardi evra nije još bilo ni iskorišćeno, ali to su bile pare iz međunarodnih fondova koji su stalno nešto merili, kontrolisali i zakerali. Nije bilo preduzetničke slobode. Sa Kinezima se sve rešavalo u četiri oka, a i cena je manje – više bila – odokativna.
Srbija je duplirala brzinu zaduživanja. Sada joj je za novih 7,5 milijardi evra zajmova bilo potrebno svega tri godine tako da je od 2019. do 2021. javni dug Srbije premašio 30 milijardi evra (praktično se udvostručivši u odnosu na početnu sumu).
To je urodilo plodom. Bruto domaći proizvod je počeo osetnije da raste – oko četiri odsto godišnje. Recept je bio jednostavan. Zvanično prijavljenju vrednost radova niko nije proveravao. Tako je primećeno da putevi i pruge koje finansiraju Kinezi koštaju (20-30-50 odsto) znatno skuplje nego kada ih finansira, primera radi, Evropska investiciona banka (EIB). Jer, EIB kada daje kredit ima svoje ljude koji procenjuju realnu vrednost radova, na osnovu čega se zatim dodeljuje novac. Tih zavrzlama sa Kinezima nema. Već je u legendu ušao primer da je kopanje dva dužna metra kanala za gasovod Balkanski tok koštalo 2.000 evra. Ovaj projekat je, doduše, ruski ali je princip isti.
Ogroman priliv deviza iz kredita imao je za posledicu jačanje dinara. Vodeći politiku fiksnog kursa evra Narodna banka je smanjivala kupovnu moć evropske valute. Štednja u evrima se uopšte ne isplati pošto za istu sumu „evara“ svake godine možete da kupite sve manje robe. Ovo ne odgovara ne samo štedišama, nego ni izvoznicima pošto za svoju robu dobiju manje dinara. To se najbolje vidi na prerađivačkoj industriji, koja poslednjih godina stagnira. Godine 2020. bila je svega 0,1 odsto veća nego 2019; 2019. je bila za 0,2 odsto veća nego 2018, a 2018 za 1,9 odsto veća nego 2017. godine. Sve u svemu – trogodišnja stagnacija. Prošle godine je, istina, prerađivačka industrija porasla za 5,5 odsto ali posle niza „sušnih“ godina to je gotovo zanemarljivo. Pogotovo ako se uporedi sa višegodišnjim rastom građevinarstva od po 20-30 odsto.
Za zemlju poput Srbije upravo bi prerađivačka industrija trebalo da bude nosilac izvoza i razvoja. Očigledno, privrednici nisu imali motiva da ulažu u male industrijske pogone uprkos „silnim“ kilometrima novih autoputeva. Zaostak privatnih investicija, koje su upola manje nego što bi trebalo da budu (7-8 milijardi evra) o tome najbolje svedoči.
No, ako ne odgovara razvojnoj privredi, jeftin evro i te kako odgovara državi. S jedne strane smanjuje učešće javnog duga u bruto domaćem proizvodu. A sa druge veštački podiže BDP u evrima. Na primer, ako ove godine realan porast bruto domaćeg proizvoda bude iznosio četiri odsto, a inflacija oko šest odsto, BDP u evrima, zahvaljujući fiksnom kursu, skočiće za 10 odsto.
Sve u svemu, tako je, zarad interesa Kineza i nekoliko milenijumskih timova žrtvovan interes privrede i građana Srbije.
PS
Nije isključeno da ćete i vi, drage čitateljke i čitaoci, za neku godinu stvarno imati platu od 1.000 evra ali se lako može desiti da ćete za nju kupiti manje nego za 500 evra danas.
(Autor je zamenik glavnog i odgovornog urednika Novog magazina i član Političkog saveta Građanskog demokratskog foruma)
