среда, април 17, 2024

Nacionalna odgovornost

Slične objave

Podeli

Svetislav Basara

Da bih mini-serijal Dani streljanja priveo kraju, pogledao sam i film „Ðinđić – priča o Srbiji“ u produkciji televizora N1, autora Filipa Švarma. I – šta kažem, kakvi su mi utisci? Očekivani. Švarmov uradak je zaista realistička priča o Srbiji, zemlji površnosti, pravovremene gluposti, lažne ožalošćenosti, epskog mrsomuđenja i relativizacije.

Niko u Švarmovom uratku ne laže – bar ne masno – ali ništa od onog što dokumentarne personae dramatis govore nije istina. Ne, naravno, istina u strogom smislu tog metafizičkog pojma, nego u najbanalnijem, saglasno tome kome je istina ono što svi u jednom društvu uzimaju kao istinu, poput recimo – Kosovo je naše.

I uopšte, većina napisanog, izgovorenog, prikazanog na televizorima tokom komemorativnih dana streljanja – čast izuzecima koji su se najmanje oglašavali – nije ništa drugo nego posmrtno iživljavanje nad Ðinđićevim lešom, doduše iz najboljih (ličnih) namera. Svaka priča o Ðinđiću – a dosad nijedna kvalitetna nije napisana – mora se temeljiti isključivo na njegovoj zaostavštini, dakle, na analizi njegovih knjiga, članaka, govora i dokumentovanih postupaka, nipošto na mrsomudim spekulacijama, poput one mog (i Ðinđićevog) druga Sloba Gavrilovića, koji je u Švarmovom film noireu blagoizjavio da je Ðinđić pred kraj života postao „nacionalno odgovoran“.

Istina je da je Ðinđić bio svestrano, dakle, i nacionalno odgovoran čovek, koji je pao kao žrtva neodgovornih, ali nacionalno natprosečno odgovornih ljudi. Ko drugačije kaže, taj kleveće i laže. Istina je, takođe, da Ðinđić – iako mi je njega najviše žao – nije bio jedina žrtva atentata. Druga – nazovimo je masovna žrtva – bili su srpsko društvo i srpska država.

Politički atentati nisu srpski ekskluzivitet, ali kad, recimo, složna braća ubiju Kenedija i Ulofa Palmea, stabilni politički sistemi u Americi i Švedskoj amortizuju udar na poredak i legitimitet, dočim se u nedovršenim državama poput Srbije ionako krhki poredak i legitimitet trajno uruše.

Nije to bilo prvo političko ubistvo i prvo urušavanje legitimiteta od strane „nacionalno odgovornih“ elemenata. Sto godina pre Ðinđićevog streljanja ubijeni su legitimni kralj Aleksandar i kraljica Draga. Neki bi cinik rekao da je Ðinđić još dobro i prošao, bar nije iskasapljen sabljama. Ali srpsko društvo i država su i tada vrlo loše prošli.

Stvar su u svoje ruke uzeli „nacionalno odgovorni“ dilberi na čelu sa Apisom, žarili su i palili po zemlji Srbiji, smenjivali i postavljali ministre i na kraju – mimo volje legitimne, ali nemoćne vlade – gurnuli Srbiju u Prvi svetski rat.

Apisi XXI veka streljali su Ðinđića da Srbija nikad ne bi izašla iz rata. Zasad unutrašnjeg, relativno niskog intenziteta, ali budućnost je pred nama. Problem Srbije – izgleda nerešiv – jeste to što nacionalno odgovorni dilberi nikada nisu odgovarali za odgovornost, nit će, kako stvari stoje, ikada odgovarati.

(Fmozno, Kurir – 15. marta 2023)