Dragan Banjac
Kada ste poslednji put bili na nekoj (ne)sportskog priredbii u Beogradu, na otvorenom, na stadionu Zvezde ili Partizana, svejedno?
Momci, kada ste na jednom od ta dva bili sa devojkom, prijateljicom, sa nekim starijim rođakom iz unutrašnjosti? Ne verujem da se to skoro desilo.
Devojke se mogu videti na utakmicama košarkaša i rukometaša, gde ima i devojčuraka koje na tribinama naliče divnim raznobojnim cvetovima. Na „ratnim“ sportskim objektima takva slika nije moguća, tamo se vodi politika, podržava ovaj ili onaj narodni neprijatelj, mrze su drugi narodi i nacije.
Reći ćete: A kakvi su negleski navijači. Takvima pojašnjenje: Kakvi su bili? Jer tamo su, biće da je tome dosta doprinela tragedija na Hejselu ljudi koji se bave donošenjem propisa, izglasali akt po kojem, recimo, svakome ko se nađe na terenu sleduje do pet godina bajbokane (zatvor, aps, buvara) i na Ostrvu su to brzo iskorenili. Pogledajte „ogradu“ na britanskim stadionima…
Kod nas je malo drukčije. U mladosti sam odlazio na utakmice, gledajući (često) reprezentaciju a čini mi se da skoro četvrt veka (zbog atmosfere i dobrog fudbala) nisam propustio „večiti derbi“. Što se emocija tiče tu sam bio 50:50 (0:0), ali sam zbog jednog derbija „zaboravio“ kako se stiže do Ljutice Bogdana. Razlog – navijači, kako se ovaj šljam uobičajeno zove.
Pauza je trajala dugo, sve dok me drugari, izvanredni sportski novinari iz Sportske redakcije Borbe (Borivoje Karaulić, Ratko Popović, Zoran Pavić, Siniša Stojanović… nisu odvukli na „Marakanu“ da gledamo dvoboj reprezentacije Jugoslavije i tima koji su od ostatka odabrali novinari. U Beogradu je tog dana(?) bilo veoma hladno, snega je bila do dva položena prsta, a u novinarskoj loži su se (čak sam i ja malo trgnuo) ljuštile flaša za flašom. Rezultata se ne sećam, možda je bilo 3:3, jedino znam da je crnogorski genije, Dejan Savićević bio pred odlaskom u Milano. I odjavljujući prenos Moma Martinović je špicu pustio preko mog lika. Bio sam provaljen i narednia dva-tri dana bližni su mi govorili da idem na utakmice ali da se me ne slika televizija.
Od tada nisam bio tim (ne)sportskim objektima. Razloga je zbilja mnogo. Politika, vređanje protivnika, mržnja prema drugima i drukčijima… Podsećam samo na lutku (uz poruku od koje se krv ledi u žilama) koja je načinjena da se koleginici Brankici Stanković pripreti (… proći ćeš kao Ćuruvija…) smrću. I jesu li naši „navijači“ u cetru Beograda pretukli navijača francuskog Tuluza Brisa Tatona (28) koji je dvanaest dana kasnije preminuo na Kliničkom centru… I, što bi rekao Svetislav Basara niko se (od odgovornih) nije ni po dupetu počešao.
Naš fudbal ne gledam ni na televiziji. Klupski je davno već sišao do zonskog kvaliteta (Bojan Tončić), a ove Piksijeve nisam ispratio ni u Kataru. Sinoć sam popustio. Računao sam da će stadion biti pun, a očekivao sam da bi mogao da nastupi i onaj „spretni igrač“ Nedimović. Pride, sišao mi je komšija koji, kao valjan napredni patri(J)ota navija, glasno deli savete igračima i selektoru, samo što ne uleti u ekran.
A sad povod za komentar. Odjednom komšija se prinese aparatu i pita „Šta im znači ovo ZA JAKOVA 86 NA 2407?“ Slutio sam ali sam se, što bi rekli stariji Dubrovčani, činio nevišt. Na kraju je otkrio da navijači na najvećem beogradskom stadionu „biraju“ budućeg crnogorskog predsednika. Nisu oni za bradatog Milatovića nego su protiv Đukanovića. Jer, prvi je naš (Njegov), a Milo je, u najmanju ruku, ustaša.
Ne znam može li iko da padne niže od nas. Utakmica osrednja, stadio prazan, Nedimović ni rezerva. Na „Marakanu“ – nikad više!
