Zašto „mi“ (jebo ja nas) nismo „oni“ (jebo ja i njih) i ko smo to „mi“, a ko su „oni“, to je tema naše današnje kolumne.
Autor: Svetislav Basara
Bezbroj je srpskih podela, ali postoji jedna stvar u kojoj su Srbi, svi i svuda, svih vremena i boja apsolutno nacionalno jedinstveni. Ta stvar je čvrsto uverenje – bez ikakvog pokrića i krčmara – da je okolni svet u obavezi da bespogovorno ispunjava svaku srpsku želju i da poslušno prihvata svaki srpski svršeni čin.
Ako li im svet ne izađe u susret, Srbi se naljute na svet i, na podobije poslovičnog čobančeta koje se naljutilo na selo – demonstrativno odseku sopstveni qwzr. (Možda bi i tome valjalo potražiti razlog opadanja nataliteta.)
Retko prođe mesec a da se neka od ovdašnjih stranaka ne naljuti na Ameriku i EU i u znak osvete odseče spolovilo. Setimo se koliko su puta opozicija i njeni telali isponapušavali ambasadora Hila zbog podrške Visokom Režimu, a da nikom od opozicionara nije palo na um da se zapita: da li je Hilova podrška Vučiću lični stav ili zvanična politika američke administracije.
Sad će neki naivčina da grakne: „Jesu lupetali, ali nisu odsekli qwrz.“ Nisu, fakat, odsekao im ga je neki činovničić u Departmentu of State koji je napušivače poimence upisao u rubriku „beskorisni i bezobrazni luzeri i idioti“ i otpravio ih u arhivu.
Čitam pre neki dan na Nova.rs: „EU mora da prizna da Vučić gubi legitimitet i da osnaži srpski narod, a ne autoritarni režim.“ Mora moj qwzr. I to iz sledećeg razloga: EU boli qwrz da li je srbski režim autoritaran ili nije, sve dok režimski poslovi – uključujući i lične poslove EU činovnika – i dani ne dođu u koliziju s politikama EU, tj. sve dok režim ne počne da sere po regionalnom dvorištu.
Vodeći se svojim interesima, EU je svojevremeno napravila mnogo veće sranje od davanja podrške nenarodnom režimu i nedavanja podrške kilavoj opoziciji. Kad je ono istraga u policajnoj akciji „Sablja“ stigla pred vrata Koštuničinog kabineta, EU ambasador Mauricio Masari je pozvao na radni ručak (kenjam mu se u ručak) onog mog druga koji ne voli da se pominje u novinama i rekao mu sledeće: „Šta ćete sad činiti?“ „Kako šta“, rekao je moj drug, „ako bude dokaza, policija će ga uhapsiti.“ „A pa ne može to tako“, rekao je Masari. „Imamo saznanja da će doći do nemira.“
„A šta biste vi u Italiji uradili u ovakvoj situaciji?“, pitao je moj drug, na šta mu je Masari skresao u brk: „Mi bismo ga uhapsili, ali vi niste mi.“ Tim rečima. Je l’ vam sad jasno zašto mi nismo oni?
A sad slušajte šta ću reći: Qwrz moj bi izbili nemiri. Neko je – ko li bože – debelo platio određenim EU personama dramatis da uvale dubaru da će izbiti nemiri. Da je ondašnja obezglavljena vlast stisnula muda i uapsila Baksuza, vrzino klupko bi se (delimično) rasplelo, i danas verovatno (ništa u Srbiji nije sigurno) ne bi bilo „ovako kako nikad nije bilo“, sudija za prekršaje bi Koštunici odrapio mandatnu kaznu od 25.000 RSD. I bog bi nas veselio.
Famozno, Kurir – 8. februar 2025.
