Anita Beretić
Kad sam bila devojčica, pa i u kasnijim malađahnim godinama, pored mnogo toga, obožavala sam lik Meri Popins – i u knjizi i na filmu, kako god. Magična dadilja koja uz pomoć vetra sa istoka i svog kišobrana sleće u Trešnjinu ulicu u Londonu i deci u strogoj porodici menja svet na veselije, raspevano, na bolje.
E, sad, svako ima kišobran. Zna se čemu on, uglavnom, služi – da ga nosamo kad liju kiše i da ga zaboravimo u čekaonicama, autobusima, na šalterima. Nema tu baš neke magije. Uglavnom prezirem kišu i kupovinu novih kišobrana jer ih uredno gubim.
Pošto iz zdravstvenih razloga odavno ne gledam, ne slušam, ne čitam izjave Vlasnika Srbije puno toga mi promakne. Ali, ne da đavo veštici mira, i povremeno zvirnem po mrežama šta se u toj ludoj glavi dogodilo, a što će se o naše poluprazne glave, tzv tikve, obiti.
Kažu kako je ovih dana izjavio da je iznad Sarajeva onomad, kad se pucalo, divljalo, krvarilo, nosio kišobran a ne pušku.
Sad, pošto su ovo javne reči, ja ne smem da izgovorim sve ono što bih najradije izgovorila a sadržalo bi brojne članove uže i šire porodice uz kombinaciju raznih radnji putem polnih organa. To nije lepo, a ja sam pristojna žena u godinama.
Dečko nedozreli, nosaču gajbi vojvode Šešelja, večiti drugi i nebitni, uvek moralno zadnji ali zahvaljujući našem slepilu od nemanja vidika izabrani za prvog, reći ću samo – ti nisi normalan.
Normalan zaista nisi, ali o tome će se valjda nekada izjasniti neko odvažan iz struke, a da si manipulator – vala jesi. I to sa filigranskom preciznošću jer znaš sa kim manipulišeš. Sa ljudima koji jedva spajaju kraj s krajem, koji se guše u otrovanom vazduhu, koji su žedni čiste vode, koji nisu videli ni Beč, ni Brisel, ni Prag, ni Peštu… Nisu videli ni more, majstore laži!
Sutra će možda osvanuti i izjava da ćeš umesto jednog srpskog ručka spremiti sto muslimanskih, jer ti si takav dušebrižnik.
Taj tvoj kišobran, što se mene tiče, možeš metiti znaš već gde, samo će mi ostati nepoznanica za kog đavola onomad, na onoj presmešnoj vojnoj paradi kad je lilo kao iz kabla, niko nije smeo da otvori kišobran kako bog zapoveda, već ste svi ličili na pokisle kokoške i time hteli zadiviti pastvu. Borci protiv kiše, ne može nam niko ništa…
Uostalom, kad bi neki vetar dunuo u tvoj otvoreni kišobran, mnogi bi zaspali večitim snom, a ti ne bi sleteo u Trešnjinu ulicu već u Šljivinu. Onu jednu, pod koju će svi koji preteknu stati.
