Medijska i politička scena u Srbiji su banalizovane

Razgovori na Forumu: Zoran Vuletić, predsednik Građanskog demokratskog foruma (GDF)

Srbija je imala izbora. Imala je otvoren put ka Evropskoj uniji (EU), tadašnjoj Evropskoj ekonomskoj zajednici, međutim izabrala je put političke propasti: Svi Srbi u jednoj državi – ideji  nametnutoj od intelektualne elite i tadašnjeg političkog establišmenta. I kada je Srbija krenula da realizuje tu svoju gubitničku politiku nemali broj ljudi je video da to neće dobro da se završi i da će Srbija da bude poražena. To se i desilo i Srbija je najveći krivac za početak rata.

Razgovarala: Olivera Ježina

Dugo ste u politici i niste menjali svoju liberalno-demokratsku ideju?

„Da, na različite načine dugo sam u politici. Jedan sam od osnivača Građanskog demokratskog foruma (GDF) nakon razlaza u Pokretu slobodnih građana (PSG), jer je GDF praktično nastao u praznom političkom prostoru koji su još ranije napustile sve ostale političke stranke a na kraju i sam PSG kada je Saša Janković podneo ostavku i napustio stranku. Tu je došlo do unutrašnjih previranja, ne personalnih nego, pre svega, političkih iako je u javnosti to bilo predstavljeno kao da se radi samo o personalnoj promeni a da politika ostaje ista. Grupa saradnika i ja u tom momentu smo se odlučili za formiranje GDF jer politika koju smo mi zastupali na izbornoj skupštini (na kojoj je pobedio Sergej Trifunović) je bila nešto sasvim drugo. I politika za koju smo mislili da PSG treba da pojača i nastavi u onom pravcu u kojem je do tada nešto i urađeno nije dobila podršku te skupštine. Meni je jako žao što se to desilo jer uzalud je potrošena poprilična energija koja je podigla PSG, pre svega na predsedničkim izborima preko kandidata na tim izborima (Saše Jankovića), žao mi je jer je retka situacija u poslednjih trideset godina bila da se eminentan broj ljudi okupi oko jedne ideje. Setimo se Apela 100, koji je stao uz Sašu Jankovića, koji je radio jako dobro i korektno svoj posao ombudsmana. Stvorila se sinergija gde su građani videlu nadu da je moguća politička promena i u Srbiji. Napravljen je dobar rezultat. Saša Janković je tada u sveukupnoj toj atmosferi i na tom talasu dobio oko 650, do 660 hiljada glasova ako se ne varam, a samo u Beogradu 2017. je dobio 225.000 glasova. Možda sam, dajući odgovor kako je nastao GDF, otišao malo u širinu, ali mislim da je jako bitno to reći jer nije nastao iz potrebe nekoga od nas da bismo bili na funkcijama nego smo zaista pošli za idejom koju u tom momentu nisu podržali Sergej Trifunović i sadašnji predsednik Pavle Grbović koji su se prudružili drugom delu opozicije – Savezu za Srbiju.

I potpisali su Ugovor sa narodom?

„Potpisali su onaj čuveni ugovor sa narodom koji je besmislica i koji im je kasnije vezao ruke u daljem delovanju. I kasnije, već se zna, i oni su priznali da je to bila greška, potpisivanje Uugovora sa narodom, preko koga su ih diskvalifikovali i svi drugi, posebo mediji kojima je opozicioni birač naklonjen, kao velike izdajnike jer su ipak izašli na izbore. GDF je od početka smatrao da je neophodno promovisati politiku, baviti se političkim temama, a ne marifetlucima. Ako imate ugovor sa narodom a nijedna tačka nema nikakvog smisla osim da implicira buduću jednu listu na izborima a na takvoj listi treba da se nađu, recimo, Pavle Grbović i Boško Obradović. Čuli smo ih ovih dana na N1, Grbovića i nekog Obradovićevog zamenika, pričali su oko izbornih uslova i ono što je najgore nije se tu pokazala nikakva politička razlika. Predsednik PSG je ćutao na iznesene političke stavove gospodina iz Dveri koji je kao prioritet stavio očuvanje Kosova, da se kažnjava sa ne znam koliko godina zatvora oni koji ovde tvrde da se u Srebrenici desio genocid bez obzira što su međunarodni sudovi takve odluke doneli. Grbović je na to oćutao, valjada misleći da, ako čini tu vrstu političkog kompromisa, samo zato što je neko opozicija.

Mnogi vam zavide na članovima Političkog saveta?

U GDF su ljudi koji su decenijski borci za demokratiju, slobodu, ljudska prava, ljudi čije je stavove potvrdilo vreme tako kada bih nabrojao nekoga iz našeg Političkog saveta mislim da bi svima bilo jasno. Značaj očuvanja te ideje, da smo na neki način čuvari te vatre, koja nekad tinja, ali gori. Poslednjih pet-šest godina u Srbiji nema uslova niti elementarne slobode medija, ni profesionalnih i nezavisnih novinara osim par štampanih nedeljnika časnih, gde je moguće da se pročita, čuje ili obavi neka diskusija na neke drugačije teme. Kod nas je medijska  scena banalizovana a takva je i politička. Ako ovo što sada govorim izreknem na Pink-u bio bih, s ove druge strane, proglašen za opozicionog izdajnika i za Vučićevog saradnika. Sad treba neko da mi zabrani da čitam kolumne Boška Jakšića zato što piše u Politici. Za mene je mnogo značajnije šta je taj čovek napisao nego gde je napisao. Uvek sam veći značaj davao sadržaju i onome što je izgovoreno nego gde je nešto rečeno. Naša uloga je bitna, koliko god da mislimo da smo nemoćni i marginalizovani, ali je jako važno što postojimo, da i unutar sebe imamo debatu na različite teme i da to emitujemo koliko god možemo. Skoro sedamnaest godina u politici, uvek istog stava. Značajno je da postojimo i da se čuje naš glas. Od nas će zavisiti koliko ćemo duboko moći da dopremo. Što bude do nas učinićemo“.

Šta je potrebno da se promeni u politici Srbije da bi imala dobre odnose sa susedima?

„To je možda i najteža politička tema koja naše društvo uništava poslednjih trideset godina i razlog našeg nekvalitetnog života i nezadovoljstva. Plaćamo visoku cenu odlaskom mladih i besperspektivnošću društva jer naša regionalna politika ili politika koja pravi odnose između nezavisnih država bivše Jugoslavije. Ona se raspala i kroz realnu analizu treba iznaći razloge – zašto nam se država raspala. Ako krenemo devedesetom godinom kada su bili prvi višestranački izbori, Srbija je imala izbora. Imala je otvoren put ka Evropskoj uniji (EU), tadašnjoj Evropskoj ekonomskoj zajednici, međutim izabrala je put političke propasti: Svi Srbi u jednoj državi – ideji  nametnutoj od intelektualne elite i tadašnjeg političkog establišmenta. I kada je Srbija krenula da realizuje tu svoju gubitničku politiku nemali broj ljudi je video da to neće dobro da se završi i da će Srbija da bude poražena. To se i desilo i Srbija je najveći krivac za početak rata, od Slovenije gde su bili manji sukobi, ali kasnije u Hrvatskoj, Bosni i na Kosovu to su bile strašne ratne strahote. Stotine hiljada je bilo mrtvih, milioni ljudi raseljeno, desila su se jeziva etnička čišćenja, mnogi gradovi su mesecima bombardovani i to i nije moglo da se završi nego kako se završilo. Srbija je u čitavom svetu ostala usamljena s tom politikom, pretrpela je sankcije kakve nije niko pretrpeo u modernoj istoriji i epilog na neki način živimo  dan-danas. Pre svega kroz političke aktere koji nemaju hrabrosti ga sagledaju šta se desilo devedesetih godina, kamoli da izvuku pouke iz politike koja je odvela Srbiju na neki drugi kolosek“.

Nedavno ste uputili podršku Kristijanu Šmitu i napravili ste otklon u odnosu na Miloševićevu i Šešeljevu politiku?

„To korespondira sa odgovorom na prethodno pitanje. Uputio sam podršku Kristijanu Šmitu koji je vrlo jasno u intevjuu za Dojče vele izneo političku agendu koju bi svaki dobronamerni političar, posebno političar iz Srbije i iz Republike Srpske, morao da podrži. Ta politička agenda garantuje funkcionalnu Bosnu i samim tim je dovoljno za podršku jer bi u okviru Bosne i RS postala funkcionalna država. To je politika koja se ne deli na etničke grupe nego politika koja gaji miltikulturalnost i koja bi preokrenula tu paradigmu da je svako ministarstvo potrebno definisati kroz nacionalne programe i to je politika 21. veka. To je politika perspektivna i za našu zemlju. Naša deca odlaze ne odlaze ni u Rusiju ni u Kinu, nego u Nemačku, Norvešku, SAD i u Kanadu, na zapad, odlaze u društva gde je politika koju Kristijan Šmit u Bosni da implementira. Kako je moguće da im odgovara u tim društvima a ne žele takvo društvo u BiH ili u Srbiji. U Srbiji osim GDF i mene zaista nisam uspeo da pročitam da se bilo koji politički akter ili predsednik bilo koje političke partije pozitivno izrazio o toj inicijativi Kristijana Šmita. Tako da smo ovde došli do neke vrste političkog konsenzusa i u Srbiji. Ili ovaj main stream koji je promovisan od takozvanih nezavisnih medija a podržavaju samo njih. Biću direktan, mislim na bivši Savez za Srbiju, mislim na Vuka Jeremića, mislim na Dragana Đilasa i na Boška Obradovića. Svako od njih ili je prećutao Kristijana Šmita, ili se jasno izrazio protiv njega, poput Boška Obradovića. Imamo stavove Aleksandra Vulina, glasnogovornika Aleksandra Vučića, koji je odbacio sve stavove Kristijana Šmita, kao i Milorad Dodik koji je okupio ceo establišment u RS i gde je postignuto nacionalno jedinstvo. Kao da ranije nisu imali nacionalno jedinstvo po tim pitanjima pa ga sada ritualno potvrđuju na zatvorenoj sednici Skupštine“.

Kolektivna krivica?

„Postavlja se pitanje oko čega se ostali političari okupljaju. Da li je u redu da oni na takav način čuvaju zločince koji su naredili i doveli do genicida u Srebrenici. Oko čega su se okupili u Banja Luci? Šta to oni rade? Zašto ne dozvoljavaju društvu da izađe i ogradi se od pojedinačnih zločina? Oni nameću kolektivnu krivicu čitavom srpskom narodu i GDF će biti iskrena brana tom nametanju kolektivne krivice. Postoji odgovornost građana, za to što se događalo (Srba) i s tim mogu sa se saglasim, ali krivica ne može da bude na narodu. U krajnjem slučaju u tom zakonu koji je Valentin Incko doneo jasno stoji da se razlučuje narod od krivaca. I ne znam šta je tu sporno i oko čega se okuplja ta kvazi-nacionalna elita. Kažem kvazi zato što oni čine zlo sopstvenom narodu takvim okupljanjem i negiranjem takvih stvari“.

Zašto je po Vama opozicije – bleda?

„Opozicija je bleda pre svega zato što nema jasnu političku viziju šta želi i kako vidi Srbiju u narednih pet, deset i dvadeset godina. Jer, kada bi imali viziju imali bi i drugačije stavove i drugačije bi se obraćali narodu, drugačije bi razgovarali i komunicirali sa svima. Ušli su u finu konfornu zonu gde se sa Vučićem prepucavaju preko plota ko je veći kriminalac. Ovi misle da je Vučić veliki kriminalac i najveći od svih koji su do sada vladali Srbijom i tu stavljaju tačku. Ako je samo to politika, u redu. Ne smatram da je samo to politika, a s druge strane Vučić dokazuje da nije bilo većih kriminalaca i lopova od prethodne vlasti u prethodnih petnaestak godina. Nisu u pravu ni jedni ni drugi jer u svakoj vlasti postoje i ovakvi i onakvi ljudi i ne može se reći da su svi mafijaši, od prvog do poslednjeg čoveka u vlasti, da su kriminalci, dileri droge, lopovi i u takvim uslovima gde imaju podršku za takvo vođenje politike i sluđivanje društva. Imaju podrški svojih medija gde ne može da dođe niko da s njima debatuje u okiru bilo koje od tih tema. Iz večeri u veče, jedni komentarišu jutrošnje stavove ovih drugih a uveče komentarišu šta je rečeno u ostalim medijima. Jako je loše to što se događa i da je ta medijska scena koju su nametnuli centri moći. Reći ću otvoreno, mislim na centar moći koji kreira Srpska napredna stranka i Vučić preko Telekoma, preko tabloida i televizija sa nacionalnom frekvencijom i drugi centar medijske moći oko Junajted grupe koji utiče ne deo biračkog tela koji je opoziciono nastrojen i u takvim uslovima nećemo moći da dođemo do slobodnih uslova za izbore kako god se budu završili pregovori koji su trenutno aktuelni sa vlastima a koji idu na dva koloseka. To je obesmišljavanje tih pregovora jer se pravi politika bez potrebe i sve izgleda neefikasno i jalovo. Da budem iskren, kako god se budu završili pregovori u takvim medijskim uslovima ne verujem da će biti moguće bilo šta da se promeni i da građani mogu slobodnije i  sa više argumenata i zanja da odlučuju kako da glasaju na sledećim izborima“.

Bili ste dugo godina zamenim predsednika beogradske opštine Zvezdara i odbornik ste u Gradskoj skupštini, kao jedina opozicija. Priprema li se GDF za gradske izbore?

„Bio sam osam godina zamenik predsednika opštine Zvezdara. Tu sam upoznao sistem, tehnologiju donošenja odluka, nadležnosti, prirodu posla kojom se bavi jedna gradska opština a samim tim i Grad. Opštini nedostaje više formalnih nadležnosti, što je obećavano unazad dvadeset godina. Svaka vlast je prethodnu kritikovala za decentralizaciju a nijedna to nije uradila. To je stvar koju bih uradio ako budem u prilici, pokrenuću inicijativu i insistirati na decentralizaciji i povećanju nadležnosti gradskim opštinama. Ne mislim, pritom samo na budžete, oni bi se prirodno povećali u skladu sa povećanjem nadležnosti. Ta iskustva su mi dragocena. U Gradskoj skupštini je aktivan kao opozicioni odbornik jedino još profesor Rade Veljanovski. Prilično samo usamljeni ali se dobro držimo, diskutujemo, dajemo inicijative. Žestoka smo opozicija ali smo dobronamerni u svom radu. Pomenuću samo jedan primer koji može da se prelomi i preko drugih gradskih tema: u svakoj opštini se donosi više regulacionih planova na osnovu koji se kasnije razvija neki kraj na koji se odnosi i na osnovu kojeg se izdaju građevinske dozvole i planira urbanistički prostor. To je jako važan i odgovoran posao, ali procedure na osnovu kojih se donose ti planovi su prilično manjkave. Imamo najnoviji primer – čuveni Blok 37, gde se građani bune zašto s podiže višespratnica koja zaklanja vidike i kvari ambijent. Vlast se vadi da je taj regulacioni plan donet još 2003, potom je 2004. potvrđen, i to kaže zamenik beogradskog gradonačelnika koji je tada bio deo te vlasti kada je donesen, koji je i 2009. bio deo vlasti koja je potvrđivala taj plan, ali ono što smo g. Veljanovski i ja govorili jeste da nije važno ko je doneo taj plan, važno je ko sada ima problem a sada, pored građana, problem ima i sadašnja vlast. Mogu da razumem sa čime se suočavaju kada s jedne strane brinu pre svega o izborima i građanima populistički obećavaju da će sa investitorom da reše problem na drugi način ako bude odustao od zidanja. A drugi način rešavanja sa investitorom (ono što niko neće da objavi) je trošenje državnih para jer ako čovek u skladu sa zakonom ima dozvolu on ima pravo da to radi i onda će on to pravo da iskoristi i da naplati i penale od vlasti ukoliko ne realizuje svoju građevinsku dozvolu. Naša diskusija je bila da se – unapredi procedura donošenja regulacionih planova“.

Kako?

„To je moguće sa još dva jednostavna koraka ili međukoraka u okviru sadašnje procedure – da se svakom građaninu ubaci u sanduče poziv za još jednu raspravu u mesnoj zajednici na koju se taj plan odnosi pa da građani godinama unapred budu upoznati sa svim parametrima i sa svim potencijalima svakog placa ponaosob gde će znati kakva im opasnost preti. Predložio sam još jedan međukorak, da ne bude samo taj razgovor nego da se obavijoš jedan razgovor pred samo donošenje, takođe sa svim građanima. Da se obavesti svaka porodica šta će se dešavati u budućnosti u vašem kraju i tada je vreme da se, eventualno, interveniše kako bismo takve stvari izbegli i u budućnosti“.

Veoma ste energični u stavovima?

„To je samo deo agende oko naših gradskih izbora na koje ćemo se fokusirati, a ono na što moram da ukažem jeste „divlja gradnja“ koja je potpuno okupirala Boegrad, ne samo sada kada doživljava kulminaciju, ona je trideset godina unazad prisutna. Sećam se da je, da li 2010. ili 2011. kada je opštinama oduzeta nadležnost za legalizaciju i svi predmeti su preneti u Gradski sekretarijat za legalizaciju i u tom trenutku je bilo podnetih možda preko 200.000 zahteva. Verujem da se u ovoh deset godina desilo još najmanje 100.000 različitih zahteva za legalizaciju. Mislim da su i bivša i sadašnja vlast isprepletane interesima, pogotovo oko ozakonjenja i legalizacije, da jedni druge podržavaju u stalnim izmena i dopunama zakona i davanjem nove šanse neodgovornim investotorima koji se odluče da zidaju bez građevinskih dozvola i sa tim treba prestati. Ukoliko budemo u prilici posle sledećih izbora o tome da odlučujemo to će sigurno biti jedna od tema na kojima će GDF insistirati, odnosno traženja najefikasnijeg načina da se sadašnji objekti dovedu u red ali ono što je mnogo važnije jeste da se s tim prestane i da se zaustavi sva buduća divlja gradnja“. Bez toga imaćemo urbanistički haos. Ovde je sada javna tajna da je svako ko je dobiro dozvolu da podigne dva ili tri sprata plus potkrovlje, gura se iz opštine – „podigni još dva sprata pa ćemo da legalizujemo“. To je stravičan prostor za korupciju i mislim da Sekretarijat za ozakonjenje je stravično koruptivan. Šta je podrška toj korupciji? Gradska građevinska inspekcija. Nju su centralizovali pre dve godine i sada je taj sav posao pod kontrolom Grdske građevinske inspekcije koju vodi par ljudi iz Grada. I ono što će GDF insistirati posle prvih izbora jeste da se i to dovede potpuno u red jer Gradska građevinska inspekcija ne može na ovaj način da funkcioniše i da radi. Vidimo na šta im liči Grad, na raspalu potpuno haotičnu građevinu koja ovako više ne može da opstane“.

Nije li dobra vest za penzionere da treba da dobiju još po dvadeset evra?

„Za njih verovatno jeste dobra vest i siguran sam da Aleksandar Vučić to jako dobro zna i zato to i radi. Ono što je veoma loša vest za Srbiju i za budžet Srbije i za sve njene građane. i za sve te penzionere koji će dobiti po 20.000 dinara, da on s tim populističkim obećanem koje će da realizuje praktično kupuje i podmićuje svoje glasače, zloupotrebljavajući budžet ove zemlje. Jer, kada se preračuna ukupan iznos koji će budžet da isplati na taj način je skoro 300 miliona evra tako da mi ovde imamo plaćenu kampanju iz budžeta Srbije, odlukom Vlade Srbije – da Vučić obnovi mandat i to je najskandalozniji početak neke predizborne kampanje. Njih najviše žuljaju gradski izbori gde je evidentno i očigledno da nemaju podršku jer ova gradska adminisracija ne može da obnovi vlast kakvi god uslovi budu ukoliko se desi da svi izađu na izbore“.

Šta je potrebno da se uradi kako bismo se vratili na put evropskih integracija?

„To je jako teška tema, ne za mene i GDF koji smo nastali u okviru te teme. Ljudi koji su u GDF nikada nisu ni napuštali tu temu i to nam je i politička orijentacija decenijama unazad. Mislim da je potrebno da se ceo politički establišment izjasni – je li oni hoće Srbiju u EU ili neće! Ukoliko hoće zna se šta mora da se radi i koje političke odluke moraju da se donose. Jedini put kada je Srbija zaista bila na evropskom putu i u vrhu svoje agende imala taj cilj je u vreme Đinđićeve vlade i to je kratko trajalo, dve godine, nažalost samo do atentata. A nakon atentata sve vlade, počev od Koštuničine, koja je 2004. uradila prvi zaokret u odnosu na EU. Uostalom ta njegova druga vlada je i pala što je on hteo i formalno da prekine pregovofre o priključenju ka EU. Posle je na vlast došla DS sa Borisom Tadićem koji je deklarativno vodio proevropsku politiku a u suštini je, zajedno sa Vojislavom Koštunicom, Vučićem, Dačićem, Nikolićem… donosio sve najbitnije političke odluke koje su nas udaljavale od EU. Setimo se svih kosovskih deklaracija, sporazuma sa Rusijom, njegove ideje – četiri stuba politike – Moskva, Peking, Brisel i Vašington, od čega nije bilo ništa jer je to bila relativizacija evropske politike i kroz odnse u regionu koji su bili bolji, što se ispostavilo da je vođeno sam na deklarativnom nivou. Izostale su suštinske odluke koje bi sa druge strae bile uvažene i koje bi imale efekat na ubrzanje evropskih integracija Srbije jer nama put ka EU vodi preko iskrene dobrosusedske regionalne politike. Ako želimo brzo priključenje EU prioritet treba da nam bude regulisanje odnosa sa susednim državama koje su sada nezavisne i Srbija mora da shvati da je Crna Gora nezavisna država, da je Bosna i Hercegovina nezavisna država i da je Bosna celovita a da nezavisna nije samo polovina Bosne nego cela i samo na taj način ožemo da dođemo do jasnije politike koja bi nas odvela tamo gde želimo da odemo. Barem mi iz GDF želimo da vidmo Srbiju na zapadu i naše centralna parola kad se uđe u naše prostorije je – Srbija na zapadu“.

Kako vidite Srbiju za godinu dana?

„Ukoliko ne budemo sa dnevnog reda skinuli ove pregovore koji se trenutno odvijaju u međustranačkom dijalozima  oko izbornih uslova i počnemo da se bavimo pitanjima o kojima razgovaramo i da to pstane dominantna tema u javnosti i da ljudi počnu da razmišljaju o ličninm perspektivama i uklapaju ih u politički stav i artikulišu ga kroz izborni listić, nećemo dalje stići od ovog gde smo danas! Ukoliko nastavimo, ali koliko vidim veliko je raspoloženje i sa strane vlasti i sa strane ovog dela opozicije koji podržava Junajted media da se oko izbornih uslova priča maltene do samih izbora i da se onda razmišlja da li će da se bojkotuju – tada će da bude prekasno, a i sada je već prilično kasno. Ukoliko mediji kojima veruju opozicioni birači ne počnu da promovišu izlazak na izbore kao jedinu dobru stvar koja može da se desi i da da neke rezultate za godinu dana, sve drugo neće dat niakkve rezultate, nećemo biti ništa dalje od ovoga gde smo danas.

(Uredio D. B.)