Dragan Banjac
Na početku jedna starija skaska. Građanin na položaju iz manjeg mesta u unutrašnjosti hteo je da obavi jedan (lakši) hirurški zahvat baš u bolnici na glasu i kod lekara kod kojeg je pod nož htela većina bivših Jugoslovena. Bolnicu je dobio, ali slavni hirurg je u to vreme bio na simpozijumu u Londonu… Operisao ga je komšija mladi specijalista sa čijim roditeljima se posvađao koju godinu pre toga. Nisu komunicirali, ali to nije važilo i kada je njihov sin u pitanju. Mladi hirurg ga je pitao da li možda ne želi da ga on operiše ali ga je „budža“ iznenadio pristankom. Sve je završio u najboljem redu, porodice su se izmirile, a ugledni palančanin mi je davno rekao da – niko ne bi trebalo da bira – ni bolnicu ni lekare.
U pravu je. Poznajem mnogo vrsnih lekara u Beogradu. Kad me je onomad stisnula boleština koju su valjda smislili Ameri a po svetu rasturili Kinezi (rekoh pa šta bude), nakon desetak sati čekanja na Infektivnoj klinici, o čemu sam kanio da napišem dramu, u sitne sate me je mlad lekar upitao: „Dragiša Mišović“ ili KBC Zvezdara? Zvezdara, rekoh i izbor je bio pravi. Nisam potezao za imenikom, ali jeste moj prijatelj i već drugog dana posetio me je direktor Petar Svorcan i napravio mi majušnu neprijatnost. Osoblje je mislilo da sam „zverka“ i prenaglašena pažnja je odmah stigla, ali smo se brzo dogovorili da me tretiraju kao i ostale. I hvala im. O humanosti i dobroti osoblja kardiološkog odeljenja (privremeno pretvorenog u kovid) napisao sam duži tekst u dnevnom listu Danas (Među anđelima na Zvezdari) i mada su mi neki rekli da sam preterao i danas mislim da nisam. Trebalo je da ih hvalim i više!
Krajem aprila dospeo sam na KBC Bežanijska kosa. Pomislio sam da je u pitanju žgaravica (gorušica) i pokušao da to smirim sodom. Nije išlo… Hitna pomoć je brzo došla, uradili su elektrokardiogram i odvezli me u pomenutu bolnicu. Bili su dežurna bolnica u gradu. U odeljenju Hitne pomoći dva puta su rađeni enzimi, elektrokardiogram takođe i u ranu zoru 26. aprila obreo sam se na kardiologiji. Sjatili su se brzo oko mene, iznad glave pište monitori, neprestano se meri krvni pritikak…
Pred podne – pravac sala. Računam da će biti rezanja, testerisanja… ali ne, ekipa mladih lekara (dr Đorđe Marinković, dr Aleksandar Pavlović…) posle snimanja situacije nalaze da mi krvni sudovi nisu u najboljem stanju ali da je, posle konsultacije i sa načelnikom (Predrag Đuran) odlučeno da je najbolje rešenje – ugradnja dva stenta. Traže saglasnost. Klimnuo sam glavom gledajući u poveći monitor. Sve je trajalo kratko i bilo bezbolno. Malo su me bocnuli u desnu podlakticu, u delu gde bi, da nosim sat, bila kopča na kaišu, lagano sam to osetiodo još samo do blizu ramena i brzo nedugo potom rekli – to je to. Vratio sam se u krevet na intenzivnoj i to proveo valjda još jednu noć.
Imao sam odličan pregled iz mog ćoška. U toj sobetini smo bili mi „teži“ a s druge strane hodnika oni koji se nadaju brzom otpustu. Svaki čas nešto proveravaju, uzimaju krv za laboratorijske analize, priključuju nam neke meni nepoznate spravice… Iz ugla gledam sestre i tehničare koji me podsećaju na pčele. Radilice! Stalno trčkaraju, nema predaha. Kada sede iza dela prostorije ograđene staklenim zidom, Dragana reaguje na pištanje monitora. Javi se, kaže. Podignem ruku. Digni i drugu ako je sve u redu… Dignem obe. Smeju se i mašu. Mirjana, Mira, Dragana, Dušan, Anđela, Kristina, Aleksandra (Aleks), Maja, Nina, Jovana, načelnik dr Predrag Đuran, dr Bojan Cakić… Doktorka Jelena (Šarić) je poreklom Ličanka. Pričamo o Velikoj Popini kod Srba odakle potiču moji daleki preci – Lukići, Novakovići i Stojisavljevići, majčini roditelji i očeva majka. Ideš li tamo, pita. Kad kažem da posle Drugog svetskog rata tamo nismo imali ni (razrođene) rodbine i da ni moja majka nie videla Popinu, veli: Šteta, to je raj!
Devedesetogodišnjak S. S. je zakeralo i čini mi se da zloupotrebljava dobrotu ovih srčanih ljudi. Ipak je zanimljiv lik, što bi rekli klinci. Jednom se uneredio „do vrata“. Dušan i dve koleginice ga sređuju a on, umesto da sarađuje, nema mira, razmazuje… Kratko je blistao… Živoslav Mijatović je iz okoline Obrenovca. Dobrica jedna. Bivši vozač autobusa „Lasta“ je mnogo bolji pacijent. Njemu bi najviše pomogla dijeta…
Promatrao sam jednu intervenciju. Oko tog pacijenta radili su doktori, medicinske sestre, njih najmanje pet-šest i tih deset ili dvanaest ruku delalo je u savršenom skladu. Čovek je spašen!
Zašto su medicinske sestre na kardiologiji stalno u žurbi? Da li zbog obilja posla ili što ih je malo? Ili zbog oboje? Ne znam koliko su plaćeni ti „srčani ljudi“ ali sam siguran da to nije dovoljno. Ne znam ni da li je neko od njih član one političke organizacije (najrđavije od svih) u kojoj, ipak, teško mogu da ih vidim. Mnogo su dobri, valjani i lepi za njih.
Evo ih: Kristina Jordanović, Ivana Bjelanović, Dragana Bajić, Gordana Prusac, Aleksandra Stankovic, Isidora Vuletić, Tamara Vučković, Jovana Zdravković, Kristina Radojičić, Irena Živković, Nikolina Vučenović, Danijela Crnogorac, Dušica Stanojević, Biljana Urošević, Sanja Mihajlović, Nina Mihajlović, Ana Potran, Mirjana Vuković, Đorđe Jakić, Anđela Raduški, Miroslav Petković, Jelena Burgić, Milica Ivanišević, Sofija Radovanović, Zorica Bratić, Dubravka Joksimović, Jelena Panić i Dragana Pantić.
Hvala im na pomoći i ljudskosti!
Naši medicinari su odlični, rđav je sistem.
Da znaju – Nemci bi došli po njih s jednim autobusom. (I podatak za Riplija: Radnu uniformu sami plaćaju!)
