субота, новембар 9, 2024

КРИТИКА СРПСКОГ УМА Новице Милића: Расправа о просветитељству и нама

Slične objave

Podeli

Срби су у доба европског просветитељства на­се­­ља­вали две географије. Једна је била на ру­бо­ви­ма до­­нек­ле про­свећене Аустроугарске, или у Вој­­во­ди­ни или по Кра­ји­нама, куд су се селили век и два пре тога као гра­ни­чар­ски упошљена ску­пина која је бе­жа­ла од ос­ман­лиј­ске оку­пације. У Војводини су по­сте­­пе­но стицали нове чи­­но­ве, зва­ња, занимања, по­ста­јали, заштићени од стра­не Беча пре него од Пеште, но­ви грађани верни Ца­­ру. Могли су остати при­вр­же­ни свом обреду, го­ворити вла­с­ти­ти језик, не­го­ва­ти своје обичаје, до­бијати имања, не­ки и ти­ту­ле „гра­фова”, сти­ца­ти образовање и пот­па­­да­ти по­­ла­ко под европски кул­турни круг. Упо­зна­­ли су вре­­ме­ном шта значи оба­везност и прва, по­­чет­на јед­на­кост пред за­ко­ном, односно чему слу­жи и шта је уоп­ште за­ко­ни­тост. Није то текло ни ла­ко ни глат­ко: на­ро­чи­то су притисци Мађара били снаж­ни, јер су се, узи­­ма­ло се, Срби из „прека” (пре­ко­ду­нав­ски) на­­ста­­нили на те­ри­торијама које су Ма­ђари сма­­тра­ли сво­ји­ма. Ма­ђар­ско племство и прво гра­ђан­ство је било ев­ро­­пеи­зо­ва­но, утолико и за­хва­ће­но про­­све­титељством, али је то би­ло на по­вр­­ши­ни, у ар­хи­тектури или култури која се так­ми­чи­­ла са аус­­­триј­­ском, али су се по дубини од­но­сили пре­ма при­­дош­лим Србима с висине, пре као према ма­ње или сла­бије цивилизованима чији их је пра­во­­слав­ни об­ред од­би­јао, језик им био непознат а пи­­смо стра­но. По­једини Срби нису то могли под­не­­ти, све ви­ше су гле­­да­ли у своју „ве­лику браћу”, у Ру­се, и број­не гру­пе су се чак исе­ља­ва­ле у ве­ли­ко рус­ко про­­стран­ство, углавном у да­наш­њој Укра­јини, где су се вре­ме­ном претапали у та­мош­ње етније.

У Србији под Дунавом, у моравској Србији и Шу­­ма­­ди­ји Срби су били раја, под окупацијом Стам­­бо­ла. Ту ев­роп­ско просветитељство није до­прло ни у тра­говима; шта­више, они Срби који су ту остали, и ни­су се одселили у „кра­јине” у ве­ли­ким сеобама под Ар­сенијем III и Ар­се­нијем IV Чар­нојевићем кра­јем XVII и средином XVIII века, би­ли су највећма ра­ш­тр­­ка­ни по селима и шу­ма­ма, како би се склонили од Ту­рака, неписмени, не­­обра­зовани, заостали у раз­­ном погледу; пис­ме­ни су би­ли тек поједини све­ште­­ници, и не сви, по манастирима, ос­кудним и ма­ло­­бројним, уз по ко­јег трговца, који је тек знао да сри­че, броји и пи­ше цифре. Градски Срби, кад их је би­­ло по па­лан­кама које су биле углавном турске, слу­­ша­ли су вести које су им долазиле из Прека, нај­ви­ше пре­­ко Земуна, или с оне стране Саве и Дрине, тр­пе­ли зу­лум и скла­њали се од ос­ман­лиј­ских да­хи­ја; кад су ови по­чели да претерују у насиљу, и са­ми се одметнувши од Порте, по­чела је побуна, од­но­сно ус­танак који је први по­вео Ђор­ђе Пет­ро­вић из јуж­ног, таковског дела тзв. Бео­­град­ског па­шалука, јед­но време припадник фрај­ко­ра, хабз­­буршке ми­ли­ци­је састављене од Срба, који се из Аустрије вратио у Србију након амнестије, бо­рио са ос­манлијама про­­тив одметнутих дахија, ба­вио се тр­го­­ви­ном сви­њама и стао на чело ус­та­ни­ка 1804. го­ди­не, у ко­ме­ша­њу Ев­ро­пе током На­по­леонових ратова. Прек, „цр­ни Ђорђе” је био страх и трепет за Турке, али је та­­­кав био и према сво­јим сународницима, чије су псов­­­ке „по души те” и уз­речица „којекуде” биле ње­го­ва честа по­след­ња реч. У таквом времену, његове че­­­товође, вој­воде и глав­ни саборци били су нека вр­ста ње­го­вих копија, а сви за­јед­но копије турских сил­ни­ка, само са српским гла­ва­ма, слабог об­ра­зо­ва­ња и скло­ни свом „закону”, односно сво­јој вољи.

Поучан је пример Боже Грујовића, рођеног око 1778. у Руми и крштеног као Теодор Филиповић, ко­­ји је избегао из Срема у Војводину, докторирао у Угар­ској и постао, иако млад, предавач ис­то­ри­је ев­роп­ског пра­ва на универзитету у Хар­кову. Био је је­дан од нај­об­ра­зованијих младих људи свог доба, ко­ји је одржао ве­зе са родном грудом, и на позив јед­­ног од ус­та­нич­ких вођа, проте Ма­те­је Не­на­до­ви­ћа, на пу­то­ва­њу кад је прота ишао у Русију да тражи по­­моћ и заштиту, услишио је мол­­бу да се врати у бео­­градски па­ша­лук, од­нос­но у ва­љевску нахију, где су српски ус­та­ни­ци, уг­лав­ном не­писмени, а и они пис­мени су то били сла­бо, по­дигли ус­та­нак за ос­­­ло­ба­ђање од Турака. Гру­јовић је се­би узео то пре­зи­­ме а име превео из Тео­­до­ра у Бо­жи­дара, учес­тво­вао у по­јединим бо­је­вима, али је ње­гов посао био дру­­га­чи­ји: као пи­с­мен и об­ра­зо­ван чо­век, по­зна­ва­лац ев­роп­ског пра­ва и про­све­ти­тељ­ских тен­ден­ци­ја, био је на­ме­штен, вероватно на пред­лог проте Ма­­те­је, за се­­кретара прве устаничке Вла­де, тзв. Пра­­ви­тељ­ст­ву­­јуш­ћег совјета, насталог из­гле­да уп­ра­во на ње­­го­ву ини­цијативу, што је требало да бу­де и уп­рав­ни и за­­ко­но­дав­ни орган српских уста­ни­ка. Ка­­­­ра­ђор­ђе, пр­ви и уг­лав­ном преки, по томе не­при­­ко­сно­ве­ни вожд Срба, сложио се са ос­ни­ва­њем таквог вр­хов­ног тела, јер је по свој при­ли­ци ми­слио да му оно м­о­же помоћи око ор­га­ни­за­ци­је ус­танка, као и у по­чет­­ној администрацији. Совјет је основан на скуп­шти­ни ус­та­ника у селу Борку код Београда сре­ди­ном августа 1805. године, али се већ ја­вио глас и по­јавила се ам­би­ција других во­ђа ус­тан­­ка, уг­лав­ном разних вој­во­да, да Совјет по­служи и њи­ма за ог­раничење, ако не и суз­би­ја­ње преке во­ље Ка­ра­ђор­ђа, његове пла­хо­ви­то­сти и про­из­вољ­но­сти од че­­га су већ поједини осе­ти­ли по­сле­дице, а ве­ћина за­зор, најчешће страх. По­зна­јући ус­та­нике, са­да срп­ску „ра­ју”, Карађорђе је знао да су њи­хове и сва­­ко­дневне и вој­ничке на­ви­ке највећма пре­узете од Ту­рака, па се и сам по­на­шао „турски” пре­ма њи­ма, осио­но и без при­зи­ва. Устанак је требало да бу­де ос­лобађање од тур­­ске окупације, али која је вај­да од то­га уко­ли­ко се и врхов­ни вожд и мањи „вож­до­ви” по­нашају као нове, са­да само српске ос­ман­ли­је, за­­др­жа­ва­ју­ћи страх и тре­пет као метод владања, и пре­­ла­зе­ћи поступцима не рет­ко у ново безакоње. Гру­­јо­вић је то могао да по­смат­ра на сваком кораку, а као европски дух ипак је смерао на нешто друго, од­­­носно да се нове власти ус­поставе као за­ко­ни­те, да се и саме подвргну на­че­лу законитости. Сов­јет би имао законодавни задатак, уз над­гле­да­ње при­ме­­не за­конитости, а Грујовићев пред­лог је ишао за тим да се Совјет успостави као са­мо­­стално тело не би ли се устанак заштитио од раз­них спо­љно­по­­литичких ути­ца­ја и да би се та­ко спасла са­ма бор­ба за ослобађање Србије из тур­ских руку.

У том духу, просветитељском, он је за прво ос­ни­­­вачко заседање Правитељствујушћег совјета при­­­­пре­­мио једно излагање које би, да је било ус­во­­је­но, био први уставни документ нове, од Ту­ра­ка ос­ло­­бо­ђе­не Србије. Трудом Ненадовића је тај говор са­­чу­ван, и објављен је у првом издању Не­­на­до­ви­ће­вих ме­­моара. Да ли је свој предлог Бо­жа Грујовић про­­­чи­тао, односно изложио Сов­је­ту, вожду и вој­во­да­ма, од­но­с­но устаницима не зна­мо, али врло ве­ро­ват­но да ни­је јер би можда о то­ме било неког по­ме­на, а не само пре­­писа у Ме­моа­рима проте Матеје из 1867, оним које је после смрти припремио и обја­вио про­­тин син Љу­бо­мир.

Карађорђу се сасвим извесно није допала за­ми­­сао да буде ограничен у својим поступцима, да се сам пот­­чини законитости, а по свој прилици ни ње­го­вим опо­нен­тима из редова војвода, јер би и њих ог­раничила; ве­ро­ватно су рачунали да је ипак лак­ше преговарати и цен­кати се са Вож­дом, који је и сам био трговац, цен­ка­њу вичан, не­го се покорити за­­конима са којима не­ма пре­го­во­ра. Јер је Грујовић у почетном параграфу свог пред­лога управо из­ло­жио идеју закона као нај­ви­ше мо­ћи, про­све­ти­тељ­ски тражећи су­ве­рен­ство за­ко­ни­то­сти: „Закон је во­­ља вилајетска”, тј. све­народна, каже Гру­јовић, „ко­­ја вилајету целом и сваком добро за­по­ве­да а зло за­­прешчава.” Ово на­челно испостављање за­кона као општег, Гру­јо­вић већ у наредном ставу кон­кре­ти­зује као ус­тав­но начело, односно као „ус­та­ву” за власт: „Први дакле господар и судија у вилајету јест за­кон. Под законом мораду и господари, по­гла­ва­ри и совјет правитељствујушчи (обшча кан­це­ла­ри­ја) и свјаш­­ченство, и воинство, и сав народ бити; и то под јед­ним и тим истим законом”.

То да под „једним и тим истим законом” мо­ра­ју бити господари, поглавари, сама власт, уз свеш­­тен­ство и војску, то се зацело није могло сви­дети го­спо­дарима, по­главарима, свеш­тен­ству, војсци, од­но­сно власти; а по свој прилици ни „народу”. Срби су већ неколико ве­ко­ва закон по­знавали само као тур­­ски канун, односно као ки­таб, „ћитабу”, допис или одлуку, али у ствар­ном жи­во­­ту иначе раз­ви­је­на турска ад­ми­ни­стра­ци­ја – њихови деф­тери, по­пи­си кућа и ста­нов­ниш­тва били су детаљни и мо­же им се и данас по­кло­нити поверење, јер су служили при­­­купљању по­реза – била је за Србе део принуде, при­­­си­ле, до­живљавана као произвољна и насилна, ту­ђа, пре­­ма чему су се као окупаторском поретку по­­ка­­зивали од­бојност и отпор. Иза тих закона је не са­­­мо стајала не­го се и свакодневно показивала си­­ла, дот­­ле да су за по­корено словенско ста­нов­ни­ш­тво, од­­но­сно све не­тур­ске популације закон и сила по­­ста­ли си­но­ними. Онај ко располаже си­лом, тај има у својим ру­ка­ма закон. Так­во схва­та­ње закона – које није до кра­ја по­греш­но, јер се при­мена закона у по­след­њој инстанци ослања на при­­­силу – зна­чи­ло је да су но­ви „господари и по­гла­вари”, Ка­ра­ђорђе и дру­ге вој­во­де, као по­сед­ни­ци силе исто­вре­мено и они чија су реч, одлука, на­ређење закон. Иако закон слу­жи да се уведе ред и да ограничи си­лу, у ус­та­нич­ком мен­та­ли­те­ту је ова друга страна за­­ко­ни­то­сти била по­ти­с­нута дотле да је и сама за­ми­сао за­ко­ни­тости ко­ја би спречила произвољност силе била туђа. Чак је и Душанов законик из XIV века, ос­ло­њен на За­ко­­но­­правило Светога Саве век и по ра­ни­је, суров по­­не­­г­де али правичан по главној на­мери („да су­ди­је су­­де по за­кону, а не по царству ми”), био за­бо­­рав­љен, и још само по­штован у свом делу – из Са­­виног Но­­мо­ка­но­на – ко­ји се тиче ин­тер­них од­но­­са у Црк­ви. Србима је би­ло муч­но да излазе пред тур­ске ка­ди­је, право је по пра­вилу било на њи­­хо­ву ште­ту, сво­је спорове ре­шавали су сами, у те­­жим слу­­ча­је­ви­ма убиства личном или по­ро­дич­­ном ос­ве­том, ствар­ни живот је препуштен бе­за­­ко­њу, па није чудо да је први став Грујовићевог пред­­лога о уво­ђе­њу за­ко­нитости у новој Србији за Ка­ра­ђорђа и ус­та­нике био не само не­при­мен­љив, већ на­просто пре­­зрен и од­бачен.

А тако је прошло и његово објашњење разлога за за­­конитост, да „закон разуман и праведан мо­ра би­ти”, она­ко како је закон већ био по Европи. Што се „ви­­ла­јета”, односно Срба тиче, „нису они зна­ли шта је закон”, каже у наставку Грујовић, „за­кон ве­лим граж­дански”. А такав закон би био „што једном чо­ве­ку рана, пиће, ваз­дух, одело и ку­ћа”, неопходан ос­лонац за ок­ру­же­ње живота. „Ми да подигнемо и да добро утврдимо у Ср­бији ова два рада: разум и прав­ду”, подвлачи Гру­јо­вић, „да се свака сила и сна­га њима покори”. Али уп­ра­во такво покоравање по­ста­ло је страно. „И овај муд­ри и пра­ведни закон, да нам први господар и за­поведник бу­де. Он да за­по­ве­да господарима, вој­водама, со­вје­ту, свјаш­чен­ству, владикама: сва­коме малому и ве­ли­кому”. Иако Грујовић не го­вори изричито о уставу, јер то ни­је могуће у он­дашњем још увек „вилајету”, једној од турских про­винција на Балкану, јасно је да ње­гов појам за­конитости смера на начелни закон, онај који има уставну снагу.

Јер је циљ законитости не само тзв. правна јед­­на­­­кост, већ и слобода. Грујовић тражи ус­тав­ност за­­рад сло­­­боде и њене заштите: „Где је добра кон­­сти­­ту­ција, то јест где је добро установљеније за­­ко­на, и гди је добро уре­ђена власт под законом, ту је сло­­бо­да.” Још од ан­ти­ке, исономија – јед­на­ко­­прав­ност, јед­накост пред за­­ко­ном – било је дру­го име за де­мо­кратију; без за­ко­­ни­тости про­ду­жиће се дивље ста­ње које су Срби по­зна­ва­ли под Турцима, против чега су и устали; али чим су се до­грабили слободе, не­уређене законом, вра­ти­ли су се том дивљем ста­њу, са­да кад су по­је­ди­ни међу њи­ма, они нај­сил­ни­ји, по­стали нове да­хи­је и пустахије. Гру­јо­вић упо­зо­ра­ва: „а гди један или више по својој вољи за­­по­ве­да­ју, за­кон не слу­ша­ју, но оно што хоће да чи­не, ту је ум­рео ви­ла­јет, ту нема слободе. Нема си­гур­но­сти, не­­ма доб­ра, већ је онде пустанлук и ајдуклук са­мо под дру­­гим именом”.

Ако се упитамо шта уопште значи закон, одак­ле до­ла­зи, куда смера, чему служи, и каква је ње­го­ва ве­за са разумом – са правдом чини се да је та ве­за са­­мо­разумљива, иако није баш тако – мо­же­мо ићи све до ста­рогрчког логоса, јер је λόγος оз­на­чавао и ми­сао и смисао, односно мишљење и го­ворење, али је оз­на­ча­вао и закон као ред. За за­кон у заједници ста­ри Грци су чешће користили из­раз νόμος, што се од­носило и на за­кон у зна­че­њу правила, и на оби­чај, а било је везано и за по­де­лу или расподелу, пра­вил­ну расподелу правде. Атин­ски пунолетни гра­ђа­ни су доносили законе а ови су ва­жили за све под­јед­нако, па се грчка де­мо­кратија ко­ја је то прак­ти­ко­ва­ла на јавним скуп­штинама као од­го­во­ран по­­сао вла­дања у ко­јем су се сви редом сме­њи­вали зва­ла и „исо­но­ми­ја”, једнакоправност или јед­на­кост пред за­ко­ни­ма. Код старих Римљана је законе до­­но­сио ари­сто­кратски Сенат, а законодавство је би­ло хи­је­рар­­хијско – више права су имали моћнији, уг­­лед­ни­­ји и богатији, који су законе и доносили, а би­ли су ужи, уто­ли­ко строжији према осталима, на­ро­­­чито пре­ма онима ко­ји нису били обухваћени рим­­­ском civitas, vећ су би­ли делови покорених и у рим­ску ве­ли­ку државу по оба­везама ин­те­гри­са­них ет­нија. Ка­ко било, Римљани су раз­ли­ко­ва­ли ius и lex, и мада су се обе речи користиле као си­ноними, а понекад раз­мењивале основна зна­че­­ња, ius је био из­раз за пра­во уопште, или за скуп пра­ва, његов си­стем, као и за право само, чак правду, док је lex (од гла­гола li­gare, везати, одак­ле ће доћи и religio, ре­ли­­гија као повезаност љу­ди у вери) упу­ћивао на пра­­вила која везују љу­де обавезама, од­носно на кон­­­кретне регуле про­кла­моване од стра­не неког или неких којима је по­верена или призната за­ко­но­дав­­на моћ, који има­ју ius као врсту привилегије, од­но­сно који су спо­собни да читају божије намере, по Ци­­­це­ро­ну, нај­већем мислиоцу и правнику тог доба, „ра­­­зум­ног бића”, јер је ius divinum, Божије право и нај­­ви­ше пра­во. Lex је био људска реализација на­чел­ног ius, као што би и номос био реализација ло­го­са, на шта ће се кас­­ни­је, у теолошко доба Европе, зва­­но и средњи век, ос­­ло­нити црквено за­ко­но­дав­­ство, на­дах­нуто бо­го­слов­љем, па ће Тома Ак­вин­ски та­кође у ius тражити бо­жан­ску моћ, пра­во, закон, а lex бити из­раз те моћи ме­ђу љу­дима.

Иако су, рекосмо, ови изрази били често за­мен­­љи­­ви, и ско­ро исто значили, њихова по­ве­за­но­ст и упу­­ћеност јед­них на друге показује да се у јед­ном за­­­ко­но­дав­ству законитост извлачи не са­мо из људ­ских одлука, већ и из трансцендентног на­чела сна­ге (представљене као бо­жан­ска моћ или премоћ, ако не и свемоћ), које постаје транс­цен­дентално ако се расветли умом као закон ог­ра­ничења у сврху сло­­боде. Та­ко­ђе, ва­жио за све под­једнако, или за не­ке више а дру­ге ма­ње, стро­жи­је или лабавије, за­кон рачуна на сво­ју при­ме­ну, на инструменте ко­ји­ма се спроводи, а то су по пра­­вилу инструменти силе. Бе­за­ко­ње ни­је пот­пу­но од­су­ство закона, већ стање у ко­јем свако мо­­же да се­би одреди властите законе и при­ме­њу­је их својевољно, то јест докле му сеже сила. Ка­ко би се спречило или ба­рем значајно пре­д­уп­ре­дило ова­к­во стање, људска за­једница об­ра­зу­је ин­станце ко­је не само доносе законе већ и при­ну­­дом обез­бе­ђу­ју њи­хову при­мену; пр­ва од тих ин­­­стан­ци се зове др­жа­ва.

Законитост је поступање у складу са за­ко­ни­ма, а ка­ко закони стоје у наизглед замршеном ску­пу од­лу­­ка, права, правде, потом силе све до при­силе, ра­зу­ма и говора (закони су, из угла овог по­следњег, искази који полажу права на опште ва­­же­ње), на кра­ју и државе, а све скупа има везе са пи­та­њи­ма усло­ва, по­рек­ла, домета, над­леж­но­сти и лес­тви­це мо­ћи, они нису та­ко са­мо­ра­зум­љи­ва ствар ка­ко из­­гле­да на први по­глед. У све се то уплићу и тзв. при­род­ни за­кони, они ко­ји­ма под­лежемо без об­зира на људ­ске, со­цијалне за­ко­­не, уз обичаје, по­де­ле сврха и улога, мо­рална пра­­ви­ла, норме у раз­ним под­руч­ји­ма, од миш­ље­ња до умет­ности, као и ис­торија која такође по­ла­­же право на сво­је за­ко­ни­то­сти, од­нос­но на свој по­­ре­дак. Гле­да­јући тако, из­гле­да као да су људи нај­пре или највише бића за­ко­на, било да по­ку­ша­ва­ју да их сх­ва­те, било да их са­ми сми­шљају и про­глашавају, било да на­стоје да их при­­ме­не и за њих вежу своје при­вре­ме­не, земаљске жи­­во­та и за­­јед­нице.

Изостанак неког од чинилаца из овог скупа на­­ру­шава законитост закона. Чак ни супротност за­­ко­­ни­то­сти, што би била сила, не стоји сасвим из­ван по­ља закона, јер се закон мора ослонити на си­лу, или барем на прет­њу силом, у својој оба­вез­но­сти и при­мени. Његова тајна је у пореклу силе, од­носно он је и сам сила ко­ја може да стане као си­ла над свим силама.

Код Канта постоји амбиваленција по питању за­­ко­на. Најпре, кад пише о закону, Gesetz, то је зна­­че­ње лако изједначити, помешати и за­ме­ни­ти за пра­ви­ло, односно побркати природни за­кон и друш­тве­но правило. Први је неумитан, не­про­­мен­љив, барем из угла људског искуства, по­пут фи­зич­ких за­кона гравитације или принципа инер­ције. Други је променљив, иако време ње­го­ве промене може тра­јати дуже него искуство по­је­диначног човека. И ра­зум и ум, први као ло­гич­ко оруђе, други као поље смисла, раде на закону, и није лако усагласити та два делатника ин­те­лек­та.

Још се код Канта закон појављује у два вида, на две рав­ни. Појављује се као природни закон за чо­­­века, под на­зивом трансцендентних услова – у пр­­вој Кри­ти­ци су то безусловни, чак априорни ус­ло­ви са­зна­ња – и по­јав­­љу­је се као транс­цен­ден­­тал­но за­ко­но­дав­ство, што та­­кође води ап­риор­ном, али се ове две рав­ни и упо­тре­бе мо­ра­ју ус­кладити. Оба над­илазе или суб­ли­ми­шу ис­кус­­тво, први ње­го­ве гра­нице, дру­ги пази на на­ше об­ли­ке сазнања ка­ко би се оно по­дигло до ап­рио­р­них начела. Заправо – а Канта за­ни­ма право, са­мо у фи­лозофској упо­треби ума, од­но­сно занима га чо­век као за­ко­но­да­вац за своја са­зна­ња која пре­­ва­зилазе ис­куство – транс­­­цендентно упу­ћује на оно што је не­са­знат­љи­во у искуству, јер је с ону стра­ну његових ог­ра­ни­че­ња, док би транс­цен­­ден­тално било оно што на своје на­чине уп­рав­­ља ис­куством, иако излази и оно из ње­га. Кад се ус­кла­де те две равни, кад се онострани усло­ви са­­зна­ња открију у мишљењу као нужне гра­ни­­це ума који вла­­да тим границама, тада смо на ви­со­ком спе­ку­ла­тив­­ном ступњу највиших синтеза, та­­да до­би­јамо „син­­те­тичке судове a priori” који про­­­ширују са­зна­ње и миш­ље­ње, напредујемо ис­кус­­твом и ос­ло­ба­ђа­мо се гре­ша­ка. Пронаћи такве су­­­дове, то је највећи за­датак ра­да филозофије за Кан­­та, а открити гра­ни­це ових синтеза је­сте пра­ви по­сао критике као спе­кулације о уму.

Ум је тиме и под законом и сам је, уз разум, за­ко­­но­даван. У тех­ничким терминима Кантовог миш­­ље­ња, од ко­јег мо­рамо одступити како би­смо се по­но­во вра­ти­ли ис­кус­тву, емпирији, ис­то­ри­ји – што би био и циљ његове фи­ло­зо­фије, али око чега је увек оп­ре­зан, како не би ис­кус­тво ста­ло на пут миш­љењу, ка­ко се не би испречило на пу­­ту спе­ку­ла­­тивне суб­ли­ма­ције ра­ционалних мо­ћи ин­те­лек­та – налази се мно­го тога што мо­ра­мо заобићи, за­не­­марити а понекад, и не у малој ме­ри, чак по­јед­но­ста­­­вити. Али та­ко мора ако нас ви­ше од Канта ипак за­нима ис­то­ри­ја, на­ро­чи­то ис­торијско про­све­ти­тељ­ство зарад ра­­свет­љења проб­лема српског ума. За наше по­тре­бе је, на при­­мер, нужно рећи – иако у строгом сми­слу то ни­­је баш тачно код Канта – како закон, за Кан­­та на­­чел­но пи­тање трансценденције, транс­­цен­ди­ра­ња ко­је ће­мо ми најчешће користити под име­ном суб­ли­мације, сто­ји над појединцем, и од­носи се на чо­ве­чанство, од­нос­но, у нашој упо­тре­би ов­де, на ко­лек­тив. Нека за­јед­ница људи би за­ко­ном има­ла пред­­ност над по­је­дин­цем. Она би га на­чел­­но огра­ни­­чавала, потчињавала се­би. То је сва­ка­­ко теш­ко­ћа, не ретко и невоља за по­је­динца, али ка­­ко се за­јед­нице такође састоје од по­је­ди­наца, про­­­све­ти­тељ­ство је у свом програму ус­кла­ђи­ва­ње за­ко­на за­јед­нице са потребама, правима, мо­гућ­­но­сти­ма и сло­бодама појединца пројектовало нај­­више кроз кул­туру. У ширем значењу где се вред­­но­сти ко­­лек­ти­ва усклађују са вредностима ин­­ди­ви­дуе, кроз об­ра­зовање, моралне узусе, до­бро­­вољ­но про­на­­ла­же­ње и слеђење правила за жи­вот; држа­ва са сво­јом си­­лом, принудама и сво­јим ин­стру­ментима за на­ме­та­ње закона је по­след­ње сред­ство, а не пр­во.

Тач­није, држава је прво подручје у којем силу тре­­­ба ог­раничити, односно државу зауставити, јер мо­же бити највећи из­вор пометње, а онда и на­сиља. То­ме служе „уставе”, кон­ституције као бра­не, гра­ни­це које право, стављено у законске об­лике, треба да наметне држави. Такође је, од­мах после државе, или упоредо с њом, потребно ог­ра­ничити и саму за­јед­ницу као извор државне си­ле, кад заједница др­жа­ви предаје своју моћ ка­ко би се ус­тановила ин­стан­ца која брине о спро­во­ђењу права и очувању сло­бода за појединца. Кул­тура би требало да на­мет­не та ограничења, али како сама за себе нема до­вољно силе, јер кул­ту­ра начелно стоји насупрот на­­си­љу, не ра­спо­ла­же њиме непосредно, на­пре­дак у об­ла­стима огра­ничавања државе и заједнице, њи­­хо­вих си­ла и присила, био би праћен еман­ци­па­ци­јом љу­­ди кроз кул­туру, што би ускладило две осе про­­­све­ти­­тељ­ства које би ишле упоредо, снажиле јед­на дру­гу, по­др­жавале се и ти­ме водиле заједно суб­­ли­мацији човека, ње­говом из­лас­ку из стања за­вис­­ности од тутора, спо­ља, неслободан да себе уз­­дигне и собом да влада, односно иступању из нај­­горег од тих стања, оног које је за­вис­но од си­ле, што је ста­ње насиља.

Питање је колико је и како све ово могуће, ни­је ли посреди врста утопије, односно шта се зби­ва кад про­­грес и еманципација не иду упоредо, кад кул­ту­ра не мо­же, из ма којег разлога, да оба­ви свој посао ра­­цио­нал­не еманципације, кад се не­што окрене на­глав­це? Кант је био оптимиста, уве­рен да је човеков циљ хар­мо­нија са за­јед­ни­цом, својом и осталом при­­родом. Веровао је да је за­кон не само потребан љу­дима, већ и да је у њи­хо­вом најбољем интересу, јер се ос­ни­ва на вери у људ­ску рационалност. Ту је ве­ру у ра­зум­ност за­ко­на, у његову праведност за све, делио и Божа Гру­јовић кад је предлагао кон­сти­туцију за Ср­би­ју која се тек ослобађала. Сила је, ме­ђутим, била пре­­моћ­нија у историји тог раздобља Ср­бије. Уме­сто кул­туре закона важнија је била др­жа­ва, и то у свом облику још увек сирове силе. Из уг­ла тог об­лика, Карађорђе је имао разлог да ра­сте­ра ус­та­вотворце, односно да раз­јури присталице за­­ко­нитости као ограничења државе и њене силе, али је тај разлог, оправдан околностима тре­нут­ка, као услов могућности борбе против турске оку­­па­ци­је, у исти мах био и услов немогућности да се др­жа­­ва устроји као законски установљена и правно-ус­тавно ограничена. Историја је стала на пут кул­ту­ри, на­силност и даља потреба за њом за­ко­ни­то­сти, рат­­нич­ка тактичка ар­би­трар­ност вођа ус­тан­ка, а на­рочито са­мог Карађорђа, ста­вила је на стра­ну ду­го­­трај­нију стра­тешку по­тре­бу за уређењем и држа­ве и заједнице, да сло­­бо­ду појединаца не по­ми­­ње­мо. И кад буде Ми­лош сма­као Карађорђа, сам ће Ка­ра­­ђор­ђе бити жрт­ва влас­ти­тог маневра так­ти­ке као оног што има предност над стра­тегијом: то уби­ство се мо­же осуђивати из мо­рал­них, вер­ских, уп­ра­во кул­тур­них разлога, али је по про­це­ни и Ми­ло­ша и ње­­го­вих сапутника, већ било уписано у ло­гику ус­­тан­ка, његовог насиља, у тактику борбе где су и так­ве жртве неминовне, па их озакоњује нуж­­ност ис­торијског тренутка.

Није то изолован случај. Жртвовање људског „ма­­­­­те­ри­јала”, историјског ресурса у људима, уби­ст­ва владара, смакнућа вођа, постаће правило, не изу­­зе­так. Оно ће се чак и државно установити као бор­ба и сме­на двеју ди­настија, смене Ка­ра­ђор­ђевића и Об­­ре­но­вића, а сама за­мисао кон­сти­ту­ционалне др­жа­­ве, за шта се Грујовић за­лагао и у томе није ус­пео, би­ће стављена испод бор­би за власт. Устави у Ср­би­ји постаће средства те борбе, за­­кони ће слу­жи­ти као оруђа снаге а не као ог­ра­ни­­че­ња силе. Нао­па­ко ро­ђена, држава Ср­би­ја ће пла­­ћати, и још увек пла­ћа, ве­лику цену својој ис­то­рији у ко­јој сила пот­чи­њава за­кон својим потребама, у којој так­тика над­­ређује стра­тегију. Од­носно, у којој и стра­те­гија би­ва само јед­на од так­тика освајања власти, без пла­на на дуги рок. Ср­бија се од почетка ус­по­ста­ви­ла као др­жа­ва при­­времености, не само споља, по гра­­ни­ца­ма ко­је је увек, у сваком тренутку свог по­сто­­ја­ња, сма­тра­ла при­временим, већ и изнутра, јер трај­не за­­ко­­ни­то­сти у тој држави није било, не ба­рем оне суш­­тин­ске, кон­­ституционалне, оне која би над­жи­­вела гру­пе ко­је се оти­мају о власт као о сред­ство силе. За­ко­ни­тост је по­тис­кивана зарад ис­то­риј­­ског тренутка нуж­­де. Транс­цен­дентни услови ис­то­­ријског жи­во­та над­вла­дали су ње­го­ве транс­­цен­денталне гра­ни­це. Србија је, да се по­слу­­жи­мо реч­ником ра­зум­љи­вим и основцима, „за­­ба­го­ва­ла” чим је прокмечала.

Тако је и Грујовићева законитост као начело мо­­дер­­­не просвећене грађанске државе одбачена у име за­кона нуж­де, односно онемогућена том нуж­­дом као на­си­љем. И то ће се понављати у ис­то­рији но­ве Ср­би­је. Не са­мо у убиствима, смак­ну­ћи­ма, про­го­­нима и на­­сил­ном одстрањивању вла­да­ра – сви срп­ски владари су, осим у пар слу­ча­је­ва који су ре­зул­тат слу­чај­ности, или убијени или про­­те­ра­ни, увек смењени на­сил­но, а не мирним, гра­­ђан­ским из­бором – већ и у по­ли­ти­чко-стра­нач­ким сме­на­ма. На­кон што је сус­пен­до­ван Сре­тењ­ски устав из 1835. године као превише „сло­бо­­до­уман” – тај Ус­тав, дело Димитрија Да­ви­до­ви­ћа, про­све­ти­тељ­ски је предвиђао поделу вла­сти на извршну, за­ко­но­давну и судску, давао јем­ства за права и сло­бо­де, а по­трајао је свега 55 да­на (историчари ће кривити от­­­пор Уставу Турске, Ру­сије и Аустрије, али је од­го­вор­­­ност ипак на Ср­би­ма), Устав је постао средство за ос­ва­јање вла­сти. Борба око Устава из средине XIX века, су­коб тзв. уставобранитеља на челу са То­мом Ву­чи­ћем Пе­ришићем, Аврамом Пе­тро­ни­је­ви­ћем, Илијом Га­­ра­ша­нином, која је најпре изгледала као за­ла­га­ње за ог­ра­ничење самовлашћа књаза Ми­­­лоша, и само на­из­глед по­нав­љала оно што је већ дав­но пред­лагао Гру­јо­вић, за­вр­шила је увођењем тзв. Тур­ског устава 1838. го­дине, а стварним за­во­ђе­њем олигархије: рад­ни слоган тих „ус­та­во­бра­ни­те­ља” је био „власт је тутор, а народ пупила”, што је обр­нуто од просветитељског на­чела о ос­ло­ба­ђа­њу од туторства, а политичко де­ло­ва­ње је др­жа­­ву ста­вило у улогу средства за национални про­грам који је Гарашанан у Начертанију од­ре­дио као на­ста­вак борбе, продужење устанка, за ос­­ло­ба­ђа­ње Ср­ба око Србије и прикључење об­ла­сти Босне, Хер­це­­го­ви­не, Црне Горе, Северне Ал­ба­није Србији; тај је про­грам био тајни, а саму Ср­бију је оставио као при­­вре­ме­ну творевину у служ­­би националног бу­ђе­ња и као ратни ресурс за своје остварење. Био је не­реалан, то јест огра­ни­чен условима тадашњег ста­ња у овом де­лу Ев­ро­пе, али то није бринуло вр­хуш­ке на власти, и иреа­­ли­зовао је реалност тек ос­ло­бођене Србије, која је била „пупила”, зависник од сво­јих владара као „тутора”.

Слично ће се поновити – након што је уста­во­бра­­ни­­­тељ­ска олигархија склањала редом Ми­ло­ша и ње­­говог сина Михајла, како би на власт до­ве­ла Алек­сандра Об­ре­новића – и код доношења Уста­ва Кра­љевине из 1888. године, познатијег као Ра­ди­кал­­ски устав. До­но­ше­ње тог устава је део маневра кне­за Милана да се про­гласи кра­љем, а ово у склопу за­­башуривања бан­кро­та др­жа­ве (тј. пропасти Бон­туо­вог акционарског друш­­тва у висини од та­даш­њих 34 милиона ди­на­ра; др­жав­ни буџет је износио 26 милиона), и у ком­­пли­ко­ва­ној процедури коју је про­­писао прет­ход­ни Устав из 1869. године (држава Ср­бија је увек компликовала про­цесе промене ус­та­ва, јер је сваки устав про­јек­тован за вечност, ваљда да том фантазијом на­до­ме­сти своју недовољност и при­­­временост, пренебрегавајући про­све­ти­тељ­ско пра­­вило из члана 28 велике француске Дек­ла­­ра­ци­је о правима човека и грађанина да „ни­јед­­но по­ко­ле­ње нема право да својим законима под­­вр­гава бу­ду­ћа поколења”), страначким так­ти­кама су по­ли­тич­ке врхушке, олигархије на­пред­њака, либерала и ра­­дикала, договориле про­мену. Радикалска стран­­ка је то искористила да преузме власт. Иако је њен Ус­тав пред­видео зна­чајно ширење над­леж­но­сти пар­ламента, спу­стио гласачко изборно право у ру­­ке маса, то није до­­вело до демократизације Србије: Ус­тав је био „дво­­стра­ни уговор између краља и на­ро­да”, а не ре­­пуб­ли­кан­ски (макар да фор­мално, попут Ен­глес­ке, остави фи­гу­ру монарха као сим­бо­лич­ког об­јединитеља друш­тва) једнаких пра­ва, оба­ве­за, за­конитости и слободе, што је само оја­ча­ло нове вла­­дајуће врхушке, све док но­ви, млађи краљ, на­кон протеривања Милана, Алек­сан­дар ни­је, и то у дру­гом државном удару по­чет­ком маја 1894, уки­­нуо и тај Устав и вратио на сна­гу онај ра­ни­ји. Ус­­ло­ви за могућност де­мо­кра­ти­за­ције Србије про­­­ши­ре­њем гласачке базе и новим прав­ним ус­та­­но­вама по­ста­ли су, у играма странака и вођа, ус­­ло­ви не­мо­гућ­но­сти за стварну уставност, а ти­ме и за гра­ђанску за­конитост и де­мократију. Сла­ба по­ли­тич­ка писменост народа погодовала је упор­­ном сме­њивању насилника на власти.

Штавише, догодило се нешто што је сасвим су­­­прот­но за­конитости, а то је опште насиље. Кад су Па­шићеви ра­ди­кали освојили власт и по­ра­зи­ли ра­ни­је владајуће странке, у Србији је дошло до „оди­­са­ја народа”. Ка­ко је изгледао тај „народни оди­сај”? Срп­ски либерал и по­литичар, ев­роп­ски об­ра­зован и свакако просвећен, Ми­лан Пи­ро­ћа­нац је за­бе­ле­жио а публициста Момчило Ђор­го­вић у дра­го­це­ној Тра­гедији једног народа пре­но­си:

„Уместо дру­ге на­пред­њачке владе 1. јуна 1887. об­ра­зована је коа­ли­цио­на влада либерала и ра­ди­ка­­ла. Она се брутално об­­рачунала са на­пред­ња­ци­ма. Почело је у Београду на­­падом на ку­ће Милана Пи­­­ро­ћан­ца и Милутина Га­­ра­ша­ни­на, и наставило се у целој зем­­љи уби­ја­њем, пљач­ка­њем, паљењем ку­­ћа, ја­ха­њем људи. Сва­ки та­кав слу­чај Пироћанац је објављивао у сво­јим но­ви­нама Ви­де­лу, и бележио у дневнику. Оце­нио је да се тада наш на­род показао као нај­див­љач­ни­ји на­­род у Европи. Ево са­мо два при­­мера:

Обрен Росић, пензионисани учитељ из Тро­по­ља, уби­­­јен је ножем, свучен го, натакнут на рао­ник и та­ко ба­чен на друм.

Убиство Јована Живковића у Чиготи овако је из­­вр­­ше­но. Док су га тукли у механи гомила је во­ди­ла ко­ло. И када је Јован почео обамирати онда су га из­не­ли, бацили пред механу, полили водом и по­вра­ти­ли у живот. И ту је играло коло. Затим су га унели по­ново у кафану и поново тукли уз свир­ку и игру. Ово се понављало више пута. Кад је Јован умро од­сек­ли су му уши и нос и раз­ва­ли­ли доњу вилицу а за­тим га бацили на друм.”

Устави ће се мењати, али ниједном они неће би­­ти пу­на афирмација закона, права и слобода, а „на­­род­ни оди­са­ји” насиља и ратова висиће над гла­­ва­ма Срба све вре­ме. И XX век, са својим вла­да­рима, ус­тавима, биће више у знаку насиља, би­ло оног не­по­­средног, ратног, било у дик­та­ту­ра­ма, Алек­сан­дра Ка­рађорђевића и тадашње вр­хуш­ке, или Јосипа Броза и партије, све до да­наш­њих дана кад се иста ста­ра прича понавља, само са дру­­гим учесницима и у промењеним окол­но­сти­ма. Уставно-правно, за­кон­­ски дефинисане др­жаве Србије неће бити: за­кон је за њу тек ин­стру­мент у походу на власт. Срп­ска насилност из­нова ће ставити испод се­бе разум за­конитости и ум слободе.

Рекло би се да просветитељски разум, у фи­гу­ри Кан­­­то­вог чистога ума као највишег за­ко­но­дав­ца ци­љева чо­века, његових заједница и ис­то­ри­је (што је у пр­вој Критици нај­ви­ше ис­пи­ти­ва­но у области ког­ни­ци­је, мишљења и са­зна­ња, са по­стулатима у пој­мо­ви­ма и категоријама, на­ро­чи­то оних који ва­же a priori, било да су транс­цен­ден­­тне услов­ље­но­сти или трансцендентални уви­ди о гра­ни­ца­ма миш­­ље­ња, и где се ови по­след­њи и сами ус­по­став­ља­ју као за­коните гра­ни­це, како ни чисти ум, тај нај­виши ле­­гислативни ор­ган за све вредности чо­ве­ка, не би из­­ла­зио из сво­јих легитимних домена) сто­ји са­свим на­­су­прот српском уму везаном за на­сил­ност. Ту на­сил­ност постаје регулативно начело, добијајући дво­струки облик. Као замена за закон, раз­уму да­је оправдање да се лако посеже за њеним деј­ством, па смо у власти насиља јер „тако чине сви”; а пошто „тако чине сви” слобода ишчезава као идеал ума, па смо спремни да пред „свима” – би­ло да следимо „све” било да им узмичемо – са­ви­­јемо гла­­ву и прихватимо „закон безакоња” у ње­говом бе­з­умљу за „ум” средине. Пут ка об­ли­ко­вању тзв. ауто­­ритарног карактера широм је от­ворен.

Како ни­­смо љубитељи црно-белих подела, од­но­сно би­нар­них дис­тинкција, поновимо да је уво­­ђење на­че­ла за­ко­ни­то­сти, уставности, огра­ни­­че­ња силе тек­­ло супротним сме­ром од про­све­ти­­тељ­ских про­гра­ма, али да га је би­ло, само што је за­ко­нитост став­ље­на у инструменталну функ­ци­ју на­че­ла сна­ге, од­но­сно насилности. Про­све­ти­­тељ­ство је, дру­гим ре­чи­ма, продирало у Ср­би­ју, некад брже а не­кад спо­ри­је, слабије или јаче, на­рочито код по­је­­­ди­на­ца или по­јединих група, али није постало про­­грам ње­не мо­дернизације, оса­времењавања; мо­­дер­низација је остала на пов­ршини, највише тех­ничка. Ка­лен­дар срп­ског ума је текао другачије не­го онај ев­роп­ски, вре­ме је код нас мерено, за­устав­љано и вра­ћа­но сход­но по­­требама вла­да­лач­ких врхушки, вла­да­јућих па­ра­­ди­гми и превласти јед­ног наратива ко­јим ће­мо се ба­­вити касније, и мо­дер­на Србија није се­бе мо­­дер­ни­­зо­вала у смеровима про­греса и еман­ци­па­ције, већ ус­лов­љена окол­но­сти­ма борбе за моћ, односно власт, ме­ђу којима је ве­ро­ват­но нај­важ­­нија окол­ност тешка ис­торија једног на­рода ко­­ји никад није био начисто око то­га при­па­да ли Ев­­ро­пи као ис­то­ри­ји, а не само гео­гра­фији, или су му ази­јатско бре­ме дуге окупације, а онда при­­­тис­ци раз­них сила, спо­љашњих и унутрашњих, на­­мени­ли усуд да по­се­же за насилношћу као на­че­­лом влас­ти­тог опстанка. Рас­пета између два све­та, оног који са­дашњост ко­ри­сти како би гра­био ка будућности, и оног који гледа у прошлост ка­ко би та­мо нашао ори­јен­ти­ре за очување свог тзв. на­цио­нал­ног иден­ти­тета, раз­др­­та уну­траш­њим борбама и кон­флик­ти­ма, често у сва­ђи, и не рет­ко у ра­ту са спо­­љаш­њим силама или ба­­рем у при­премама за так­­ве ра­то­ве, Србија све да је и хте­ла – а сувише чес­то није хте­ла – примити про­­све­­ти­тељ­ске вред­но­сти ос­та­ја­ла је по страни ев­роп­ских глав­них токова мо­­дер­ног доба. За­ко­ни­тост је остала ма­ње важна од оп­стан­ка, и није се ува­­жило да је оп­ст­а­нак у но­вим вре­менима нај­ви­­ше условљен за­ко­ни­тош­ћу, а ма­ло, далеко ма­ње си­лом, ионако не нарочито ве­ли­ком. Добитак се пре­тво­рио у губитак.

Грујовићев предлог је био одбачен и за­бо­рав­љен по­пут самог Грујовића. Његов неизговорени го­­вор за пр­во за­седање Совјета нове Србије не­ста­ће и из Ме­­моа­ра про­те Матеје након првог из­да­ња из 1867. го­­ди­не, тих стра­ница неће бити ни у једном издању на­кон то­га, ни у прештампаној књи­зи 1893. Српске књи­­жев­не зад­ру­ге, нити у кас­нијем издању Ге­це Ко­на из 1926, ни у из­­дању Ју­­гословенске књи­ге из 1951, Де­чи­је књиге 1954, ни­ти у издањима Про­­све­те 1947, 1963, 1965, 1966 и 1971, односно Ма­тице срп­ске 1957, Но­ли­та 1966, чак ни САНУ 1988, па ни у Бе­се­да­ма зна­ме­­ни­тих Ср­ба из 2005. го­дине. Ус­та­но­ве које се­бе ра­до на­зи­ва­­ју „на­цио­нал­ним” и диче се као „чу­ва­­ри” и „стубови” срп­ске тра­диције, др­жав­ности и културе, за­боравиле су овај први пред­лог ус­тав­ности и за­ко­ни­то­сти Ср­би­је Боже Гру­­јо­ви­ћа, јер је скуп совјетника Ка­ра­ђорђе по­гр­да­ма раз­ју­рио. Претпоставља се, до­ду­ше, да је ве­лики, и нај­­по­­знатији представник про­све­ти­тељ­ства код Срба, До­­­ситеј Обрадовић, у својем при­пре­ма­њу ус­тава за Ср­­бију из 1811. године, користио Гру­­јо­ви­ћев текст – у сва­­ком случају такве идеје – али ни то није уро­ди­ло пло­дом. Устанак је пропао 1813, Србија се по­том под дру­гим устаницима и го­­с­по­­да­ром Ми­ло­шем Об­ре­но­ви­ћем вратила са­мо­­власти, чак је и пр­ви печат Пра­ви­тељ­ству­јуш­ћег сов­јета, где је Гру­јо­вић био, по све­до­че­њу Ву­ка Ка­ра­џића, и пред­се­да­ва­­јући, и секретар, и пи­сар, и ско­ро сва ад­ми­ни­стра­ци­ја, кри­вотворен: на ње­му сто­ји година 1804. (Сов­јет је из 1805. го­ди­не), уз два грба, „Грб Србије са крстом и че­тири ог­њила и грб Травуније са свињ­ском главом про­бо­дене стре­лом”.

Бо­жидар Грујовић се рано разболео од тубер­ку­­ло­­зе, и преминуо већ две године након свог пред­­ло­га, 1807. године (неки веле у пролеће, а не­ки у ле­­то), а са­хра­њен је код олтара но­во­сад­ског Са­бор­ног храма, али му се гроб одавно не ра­спо­знаје. Још се са­мо по­не­ки енту­зи­ја­ста сећа ње­га и зна за ње­­гов рад. И Ср­би­ја и Тра­ву­нија (не­кад и Паганија) ис­тис­ле су га из пам­ће­ња. Ње­го­во име не носи ни­јед­­на улица ни­ти трг у Ср­би­ји. Не­ко ко би се мо­гао на­­зва­ти оцем срп­ске др­жав­но­сти као ус­тав­ног, за­ко­­ни­тог по­рет­ка не­стао је из сећања.

 

(3. поглавље књиге Критика српског ума: Расправа о просветитљству и нама, издао Мостарт Југославија, 2023.)