Tomislav Marković
O njemu kolaju legende da je novi Spartak koji će dići bunu potlačenih i pokrenuti rat protiv Imperije. Priča se da ne postoji granica koju on ne može da pređe. Letopisci beleže u požutelim rukopisima: “Kao što Hrist spasava svet, tako i on čuva obraz slobodnog čovečanstva”. Pisci žitija vele da njegova mentalna snaga daleko prevazilazi limite običnih i neobičnih smrtnika. Pesnici i bardovi pevaju da je on Božji dar, naša ikona, živi svetac, zlopogleđa koji muve ubija pogledom. On hodi putem koji je utemeljio sveti Sava, dotrasirao Tesla i slične narodne vođe – mentalnim putem slobode. On je predstavnik foka, delfina, ptica, malih buba, uz njega je ljubav ove planete.
On odoleva Imperiji i inkviziciji, poput Đordana Bruna, ostajući hrabro do kraja veran svojim stavovima i identitetu, nepokolebljivo, po cenu spaljivanja na lomači, ako treba, a ne kao onaj kukavelj Galilej što se klečeći pred inkvizicijom odrekao svojih uverenja da bi izbegao mučenje i pogubljenje. On je biće koje je samo samcito spasilo Srbiju, živi dokaz da Srbima ne smete uzeti ponos i slobodu, jer on je simbol i vođa slobodnog sveta, sveta siromašnih i potlačenih zemalja i naroda.
Kao što je sam rekao, obraćajući se svojim vernim sledbenicima, malom stadu od ko zna koliko miliona duša: “Moja je blagodat duhovna, a njihova materijalno bogatstvo”. Nije ni čudo što proroci predviđaju da će baš on biti duhovni vođa čitavog čovečanstva i vođa otpora protiv novog svetskog poretka. Kao što je Spartak doprineo padu Rima, tako će on doprineti padu globalističkog totalitarizma, jer on je Spartak novog sveta koji ne trpi nepravdu, kolonijalizam i licemerje, već se bori za ravnopravnost svih ljudi na planeti. Jedna teološka struja smatra da je Bog uz njega, dok druga drži da je on Hrist našeg doba, kao što su Isusa raspeli na Golgoti, tako i njega danas raspinju sile zla. Bog na nebu, on na zemlji.
Vulkanska erupcija iracionalnosti
Jasno je kao dan da se ovaj opis ne odnosi na čoveka, već da je u pitanju neko mitsko biće, bog ili bar neko polubožansko stvorenje. Ko bi pomislio da se iza ovih nadahnutih reči krije – teniser, doduše najbolji na svetu, ali ipak samo sportista, čovek od krvi i mesa. Tako Novaka Đokovića doživljavaju razni akteri javnog života, novinari, kolumnisti, sportisti, političari, pisci, profesori, intelektualci. Ništa nije izmišljeno, sve su to citati dostupni na internetu. A moglo bi se pronaći još bezbroj sličnih kvalifikacija, čitava knjiga da se ispuni mitološkim pričama o živoj legendi.
Jasno je i da sve ove hagiografske priče o Đokoviću nemaju nikakve veze s realnim čovekom koji se zove Novak Đoković, kao što ne bi mogle da se odnose ni na bilo koje drugo ljudsko biće u istoriji. Samo mitološka bića poseduju sve narečene osobine, ili bar neke od njih, nisu ni svi bogovi mogli baš sve, svaki je imao svoj resor delovanja. Predstave o Đokoviću daleko prevazilaze realno stanje stvari, odlepljene su od stvarnosti i lebde u domenu čiste fantazije koja nije baš maštovita, ali nema tu baš ni mnogo prostora za kreativnost. Cela ujdurma oko Đokovića i Australije iznela je na videlo masovnu prepuštenost halucinacijama i himerama, u razmerama poprilično nadrealnim.
Ako se nešto može zaključiti nakon vulkanske erupcije iracionalnosti koja je lavom bezumlja preplavila javni prostor, to je da ljudi žive jednom nogom u realnosti, dok su drugom čvrsto uronjeni u svet fantazmagorija, iluzija i mitoloških konstrukcija. Slika nije baš najbolja, jer podrazumeva ravnopravnost racionalnog i iracionalnog, a bojim se da tu nema ravnoteže, već da uobrazilja odnosi višestruku prevagu. Zato je svaka racionalna analiza društva osuđena na manjkavost i promašaj, ako ne uračuna delirijumsko stanje u kojem se nalazi ljudska svest.
Dobrovoljni nosači kolektivnih himera
Tamo gde racionalna analiza neminovno podbacuje, štafetu preuzima književnost, tu je njeno polje delovanja. Ima u Bodlerovom “Pariskom splinu” jedna pesma u prozi pod naslovom “Svak svoju Himeru”, njen početak savršeno oslikava mahnitost kojoj svedočimo poslednjih nedelja: “Pod golemim sivim nebom u beskrajnoj prašnoj ravnici, bez puteva, bez trave, bez ijednog čička, bez ijedne koprive, susretoh neke ljude presamićene u hodu. Svaki od njih nosio je na plećima po jednu čudovišnu Himeru, tešku kao vreća brašna ili uglja, ili oprema rimskog pešaka. Ali ta se neman nije ponašala kao mrtav teret; naprotiv, ona je zagrlila i stegla čoveka gipkim i moćnim mišićima; zakačila se velikim kandžama za slabine svome nosaču; a basnoslovnom glavom nadnela se nad ljudsko čelo, kao kakav strašni šlem kojim su drevni ratnici verovali da će većma uplašiti neprijatelja. Obratih se jednome od tih ljudi, i upitah ga kuda tako idu. On mi odgovori da ne zna ništa o tome, ni on ni ostali; ali da očevidno idu nekuda, jer ih goni neka neodoljiva sila”.
Ni danas dobrovoljni nosači kolektivnih himera ne znaju ništa o tome kuda idu, ali posmatrači sa strane dobro znaju kuda vodi put masovne pomame, pogotovo oni stariji, jer su već jednom gledali kako se čitava nacija survava u provaliju, sa pokličima oduševljenja i ekstaze, povlačeći sa sobom sve koji su bili u njenom radijusu. Danas je kolektivna histerija znatno bezazlenija, bar ova poslednja, jer je nastala oko sportskog slučaja, ali je u divljoj mržnji prema svetu, u osećanjima uvređenosti, nanete nepravde i opljačkanosti lako prepoznati iste elemente koji su pre tridesetak godina doveli do sveopšte društvene, političke, kulturne i svake druge katastrofe. Koja još traje, kraj joj se ne vidi, a prisutno je masovno raspoloženje da se proces propadanja nastavi do poslednjeg daha.
Činjenice pod ledom
Protiv iracionalnog amoka ne pomažu nikakvi razumni argumenti, a činjenice završavaju ispod leda. Pre nešto više od mesec dana BIRN je objavio tekst “Teniski centar Novak: Do novih kvadrata uz ustupke gradske vlasti” u kojem navode da Teniski centar Novak planira izgradnju sportskog kompleksa od 30 hiljada kvadrata sa teniskim stadionom, hotelima i višespratnicama tik uz Kalemegdan.
Naveli su i da će tako predviđeni zeleni pojas biti pretvoren u komercijalni prostor, da će drveće biti posečeno, da je firma “Tara 2016 S” u vlasništvu Novaka i Jelene Đoković bila jedini ponuđač na javnoj licitaciji, da je organizacija Transparentnost Srbija ocenila da je reč o nameštenom tenderu, jer nijedna druga kompanija na svetu ne ispunjava tražene uslove, da se sve radi protivno preporukama Republičkog zavoda za zaštitu spomenika, da će spomenik braniocima Beograda biti degradiran, jer će ostati zarobljen sa samo jednim prilazom sa keja… I nikom ništa, par medija je prenelo vest, nije bilo burnih reakcija, prevladalo je raspoloženja da Novaku treba dati sve što zatraži. Nema sažetijeg komentara na ovu vest od one izreke o Jupiteru i volu, pogotovo što znamo da je reč o božanstvu.
Pevanje u duetu sa Dodikom, svadbarsko druženje sa Milanom Jolovićem Legendom, komandantom “Vukova sa Drine”, jedinice koja je u julu 1995. godine učestvovala u zarobljavanju, odvođenju na stratišta i likvidaciji srebreničkih civila – besmisleno je i pominjati. U zemlji u kojoj je Ratko Mladić heroj i omiljeni portret zidnog slikarstva – pomenute radnje se šampionu računaju u vrlinska dela. Što bi rekli neki teolozi, ne čini Bog dobro, već je ono što čini Bog – dobro.
Ako Bog traži od Avrama da mu prinese svog sina Isaka na žrtvu, onda je to dobro, jer je ono što Bog čini – dobro, iako se ne poklapa s našim etičkim pojmovima. Ako tenisko božanstvo druguje sa Legendom, to je onda dobro, jer sve što božanstvo čini može da bude samo dobro. Prirodno je da se jedna legenda druži sa drugom, tome samo srbomrsci mogu nešto da zamere. Lepo reče Jolović: “Ponosan sam na prijateljstvo sa Novakom Đokovićem i Ratkom Mladićem, napadaju nas oni koji mrze Srbe”. A ko bi drugi?
Vapijući paradoks
Batalimo činjenice za koje ionako nema mesta u religioznom kultu, pomenimo samo jedan vapijući paradoks. Đoković odbija da se vakciniše, a njegovi obožavaoci horski podržavaju njegov slobodan izbor. Međutim, ako ne primi vakcinu, sva je prilika da teniser neće moći da igra na najprestižnijim turnirima, pa fanovi neće moći ni da ga gledaju kako pobeđuje, jer neće imati gde. Čovek je najbolji teniser sveta, na pragu je obaranja rekorda u broju osvojenih grend slemova, a nadomak je uništenja sopstvene blistave sportske karijere.
Ljudi koji ga obožavaju zbog neviđenih sportskih uspeha i doživljavaju ga kao mitsko biće i božanstvo – iz sve snage navijaju da se njihov idol bespovratno sunovrati. I onda oni koji kritikuju Đokovića i preporučuju mu da se vakciniše bivaju prikucani na stub srama i proglašavani mrziteljima teniskog šampiona. A vakcinacija je jedino rešenje za nastavak karijere. Gde je tu elementarna logika? Ima li to bilo kakvog smisla? Da li je negde preostalo koje zrno razuma? Ili su i logika, smisao i razum deo velike antisrpske zavere?
Tamo gde se jedan sportista, pa makar i najbolji na svetu, proglašava za živog sveca, mesiju, božanstvo, vođu pobune robova i predstavnika foka, delfina, ptica i malih buba – možda nije previše pametno tražiti ostatke zaklanog razuma. Sve te mitološke priče spadaju u fikciju, i to je neka književnost. Fikcija ima svoju logiku, unutrašnju koherenciju, razvijenu motivaciju i slične elemente – ali samo kad je dobra. Lošoj književnosti sve te sporednosti nisu neophodne, ona se mnogo bolje oseća u mreži stereotipa, nepodnošljive banalnosti, oveštalih fraza, izanđalih kalupa, potrošenih modela, prazne retorike.
Potomak svijeta
Celu paramitološku halabuku oko Đokovića lakše je preodoleti ako prizovemo jednu sliku koju je malo ko video, ali je nije teško zamisliti: u kafeu “Mate” u centru Pule, Mate Parlov daje intervju Igoru Lasiću i recituje Tina Ujevića. “Nadahnjivao sam se stihovima još od djetinjstva. Kasnije još izrazitije, u trenucima raznih kriza. Kao što kaže Tin u ‘Ganutljivim opaskama’: ‘Prebolio sam strasti, pa i ljutu pizmu. / Prekužio sam bijes na vjerolomstvo. / Prostodušno se čudim vandalizmu. / Ja bivam mlađi. Svijete, ja sam tvoje potomstvo!’ Tako se i sam smatram potomkom svijeta, iako ne bih dao na se i na svoje. Ali muče me pitanja koja se tiču cijelog svijeta. Suosjećanje nas sve vezuje”.
Malo pre toga bokserski šampion je izgovorio onu čuvenu rečenicu koja se ne može dovoljno puta citirati: “Kako ja mogu biti nacionalist ako sam svjetski prvak?” A potom je pojasnio svoju misao: “Mnogi to ne razumiju. Nisu bili ni prvaci države, a često ni sami sebe nisu uspjeli pobijediti. Svijet se divio mojim rezultatima i svi su me svugdje prihvaćali kao svoga, bijeli i crni, svejedno. Upoznao sam svijet, i ne mogu biti ništa doli kozmopolit. Tako ja gledam i na sport i na život”.
Govorio je i da ne prati sport, da ga nikad nije voleo, osim vlastitih treninga, da ga je gonio prometejski oganj, da je u poeziji tražio potporu u trenucima slabosti. Nabrajao je pesnike koje voli i pesme koje zna naizust, iako se nikada nije trudio da zapamti stihove: Kranjčevića i Preradovića, Matoša i Cesarića, “Kad mlidijah umreti” Branka Radičevića, “Minadira” Laze Kostića, “Modru rijeku” Maka Dizdara i mnoge druge.
Paralelni svetovi
U jednom drugom intervjuu pričao je kako je bokseru “najteže nakon karijere, pogotovo ako ne zna što bi radio u životu”. Njegova priča je drugačija: “Ja sam, pak, toliko žudio za anonimnošću. Nisam želio živjeti od starih sjećanja. Sada sam samo obični građanin”. I drugovao je sa sličnima sebi, služeći ih u popodnevnoj smeni u svom kafiću: “Družim se s običnim ljudima kojima nije bitno što sam postigao u sportskoj karijeri, koji se prema meni odnose ne kao prema božanstvu, za njih sam samo ‘obični’ Mate”.
“Ne žudim ni za čim, tako da živim u svom nekom svijetu. Ono što kažu stari Latini: Omnia mea mecum porto, sve svoje sa sobom nosim”, rekao je novinarki HRT-a koja je snimala emisiju o njemu. A potom je Mate Parlov koračao pulskom Arenom, zastao i recitovao “Nostalgiju svjetlosti” Tina Ujevića: “Danas sam zgnječen veličinom neba. / Bojim se: plavi val će da ponese / slaboću moju u vis što me vreba. / Da l’ sunce žeže ili zima trese, / osjećam mračno ilovaču uda, / i uvijek slabe kosti pune truda”.
Da parafraziram Lava Šestova, veća je razlika između dva čoveka nego između orla i čempresa, više se ljudi međusobno razlikuju nego biljne i životinjske vrste. Ima raznih paralelnih univerzuma na ovoj planeti, svetova koji se ne dodiruju, koji su jedni drugima apsolutno nedostupni, kao što ima i posve raznolikih fikcija i književnosti. U jednom svetu se zagađena voda molitvom pretvara u lekovitu i emocijama utiče na molekule H2O, a u drugom ima jedna modra rijeka, iza šutnje, iza tmače, iza uma, iza Boga, široka sto godina i duboka tisuć’ ljeta, niko ne zna gde je ona, a opet – valja nama preko rijeke. Za onima koji su je već prešli.
nomad
