Marković: Kako naslikati Ratka Mladića

Ikona svetog Ratka Mladića Krvotočivog, naslikana na vračarskom zidu u Njegoševoj ulici, pokazuje u kakvom se žalosnom duhovnom stanju nalazi naša pravoslavna omladina, poglavito njen umetnički nastrojeni deo. Ne svedoči samo vračarska čudotvorna slika o potpunoj obezduhovljenosti savremenih anonimnih živopisaca, već i sva ostala likovna dela sa likom novog svetitelja koja se mogu videti diljem srpskih zemalja. Mladić je predstavljen na šarolikom nizu podloga, ima ga na majicama, duksericama, posterima, plakatima, magnetima, rakijskim flašama, zidnim satovima, ima ga čak i u obliku ukrasnih figurica, a nemali je broj pravoslavaca koji đenerala ne nose samo u srcu i na suvenirima, već su njegov bogougodni lik istetovirali na sopstvenom telu.

Nažalost, bukvalno sve ikone sa likom ovog krvoslavca pokazuju da su naši šatro pravoslavni ikonopisci tragično podlegli pogubnom i dušegubnom uticaju obezboženog Zapada. Čak i laiku je jasno da na ovim slikama koje bi da slavoslove srpskog heroja uopšte nije prikazan Ratko Mladić. Pravoslavne ikone ne izobražavaju stvarnost ovozemaljskog sveta, već realnost budućeg veka, i zato su sušta suprotnost realističkom i naturalističkom portretisanju. Pravoslavna umetnost predstavlja čoveka i sav svet iz perspektive Carstva Božijeg, projavljujući eshatološku istinu, stanje koje će uslediti nakon drugog Hristovog dolaska, stanje sveopšteg vaskrsenja i sjedinjenja čoveka i vaskolike tvorevine s Bogom Tvorcem.

Realističko prikazivanje svetitelja karakteristično je za one rimokatoličke šizmatike, dočim u pravoslavnom ikonopisu nema veće jeresi od mimezisa. Na ikoni je prikazan svet viđen duhovnim očima, a ne ono što može da vidi svaka budala – ogrehovljeni, pali svet koji sav u zlu leži. Istina sveta nije u bukvalnom, ogledalnom podražavanju onoga što je vidljivo, već u budućem događaju, u konačnom uspostavljanju Carstva nebeskog, kada će čitava realnost biti preobražena. Pravoslavni živopisac slika tu poslednju realnost, a ne ove svakodnevne tričarije. Moglo bi se reći da ikonopisac slika svetitelja ne onako kako ga čovek vidi, već onako kako ga vidi Bog.

Bog noćne praznine

Da su realistička sredstva prikazivanja odveć skučena, manjkava, nedovoljna da iskažu realnost najvidljivije je upravo na primeru Ratka Mladića i sličnih rukovodilaca uništenja. Na muralima vidimo Mladića kako vojnički pozdravlja desnom rukom. A to nije ruka koja je samo salutirala, već i ona kojom je ubica mahao dok je izdavao naređenja poput „Po Baščaršiji plotun pali!”, ili “Samo cepaj, šefe! U živo meso samo!”, ili „Velešiće tuci, i Pofaliće tuci, tamo nema srpskoga življa mnogo, idi na artiljerijsko osmatranje, da ne mogu spavati, da im razvučemo pamet“. Na Mladićevim slikama se ništa od toga ne vidi, nikakvo razvlačenje pameti. A ne čuju se ni fijuci granata i snajperskih metaka, eksplozije, lomljenje stakla, ne vide se raskomadani ljudi ni ustreljena deca.

Ne lažu samo murali, nego i krvolokove fotografije. Na njima vidimo običnog čoveka sa dve ruke, ali to je optička varka, jer je on imao bezbroj ruku – Vojsku Republike Srpske, desetine hiljada vojnika bile su produžene ruke Ratka Mladića. Kao i tenkovi, topovi, haubice, snajperi, puške, avioni, helikopteri, granate, meci. Tim rukama Mladić je počinio sva ona zlodela zbog kojih ga njegovi poklonici skloni likovnom izrazu izobražavaju po zidovima, majicama, koži i ostalim materijalima za slikanje.

Mogli su Mladićevi ikonopisci da naprave makar mali odmak od oveštalog realizma i da se prepuste uticajima afričke plastike, kad je taj uticaj preporodio evropsku umetnost pre stotinak godina, valjda bi i ovde delovao blagotvorno. Pravoslavnu umetnost, a i celu konfesiju ionako je odavno zahvatila nekroza, zavladalo je tradicionalističko mrtvilo koje svodi veru na puku običajnost, svaki dah svežine je nasušno potreban, odakle god vetar duvao. Da su umesto Mladićevog lika naslikali neku od onih maski sa nakaznim formama – to bi mnogo više ličilo na njihov model. Mogli su, na primer, da prikažu masku družine Ekpo iz nigerijskog plemena Ibibio koja se čuva u Muzeju arheologije i etnologije u Kembridžu. Maska ima oblik crne lobanje izdeljane od drveta, sa ogromnim mlohavim ušima izrađenim od kože, i deluje zaista jezivo. Ili masku nigerijskog plemena Ogoni koja prikazuje lice toliko deformisano da gotovo doseže do ruba apstrakcije.

Ako im afrička umetnost nije bliska pravoslavno-koljačkom srcu, mogli su da posegnu za astečkim nasleđem koje im je svakako prijemčivije, makar zbog ritualnog prinošenja ljudskih žrtava. Ima jedna maska koja se čuva u Britanskom muzeju u Londonu, a predstavlja Teckatlipoka, boga noćne praznine koji je naročito poštovan u predelu jezera Tekskoko. Reč je o ukrašenoj lobanji jedne ljudske žrtve, anonimni umetnik je tokom izrade pratio sklop kostiju, sačuvao je zube, ali je – kako piše istoričarka umetnosti Licia Collobi Ragghianti – “primenio i kriterijum dekorativne stilizacije koji se zapaža na drugim maskama i deli lice na naizmenične svetle i tamne zone“. Ta strašna ljudska lobanja, još jezivija zbog ornamenata kojima je ukrašena – istinitije predstavlja Mladića od onog naizgled realističnog murala na Vračaru. A i red bi bio da svi vučići, vulini, dačići, brnabići, navijači, desničari, levijatani, noćne patrole i svi ostali oboleli od hroničnog desnila odaju poštu jedinom bogu kom se klanjaju, bogu noćne i svake druge praznine.

Džinovski mozaik sa likom Ratka Mladića

Mladićeve fotografije ne govore istinu, nema na njima pravog generala, ali ga zato ima na silnim fotografijama gde njegov fizički lik uopšte nije vidljiv. Na primer, na fotografijama Milomira Kovačevića Strašnog napravljenim tokom opsade Sarajeva. Muškarci i žene koji beže pred snajperom; uramljena fotografija druga Tita na zidu – poprskana krvlju; dečja odeća koja se suši na žici – ispred zida izrešetanog snajperskim mecima i gelerima od granata; postariji čovek koji zamahuje sekirom na groblju dok pokušava da pronađe ogrev; uništena, spaljena vozila; razorene zgrade bez prozora, razvaljene granatama – sve su to verne slike Ratka Mladića, sve su njegovih ruku delo.

Verne portrete Ratka Mladića dao je i Ron Haviv na svojim fotografijama: izmršaveli logoraši u Trnopolju; Sarajlije koje se sklanjaju od snajpera ležeći na zemlji, zbijeni u gomilu; Arkanovac (DJ Max?) koji šutira mrtvu Tifu Šabanović u glavu na bijeljinskom pločniku aprila 1992. godine; plač Senada Medanovića u Prhovu, 22. septembra 1995. godine, koji u očaju grli stablo drveta ispred spaljene porodične kuće, gde su mu Mladićevi junaci pobili celu porodicu… To su samo fragmenti džinovskog mozaika sa likom Ratka Mladića, većina njegovih nedela nije dokumentovana fotografijama.

Ne moraju Mladićevi portretisti da se drže fotografija kao pijan plota, čemu više taj tradicionalizam i zatvorenost u okoštale forme, razvijala se vizuelna umetnost poslednjih stotinak godina, ima tu novih formi, tehnika i žanrova. Evo, umesto murala u Njegoševoj mogli bi da instaliraju neki TV, pa na njemu da emituju video rad koji je nastao u julu 1995. godine u Trnovu pored Sarajeva. Na snimku vidimo kako se pripadnici jedinice Škorpioni prvo iživljavaju nad zarobljenim Bošnjacima iz Srebrenice kojima su ruke vezane žicom, a potom im pucaju u leđa. Vidimo egzekuciju šestorice civila, od kojih su trojica bili mlađi od 18 godina, stradali su: Azmir Alispahić (17), Safet Fejzić (17), Sidik Salkić (36), Smail Ibrahimović (35), Juso Delić (16) i Dino Salihović (20). Video rad nema naziv, ali bi mirno mogao da se nazove, recimo – “Ratko Mladić”. Mada bi mu jednako pristajala i neka druga imena – Slobodan Milošević ili Radovan Karadžić, a ima tu još mnogo kandidata.

Konceptualni mural

A mogli bi da se odaju i kletom konceptualizmu, kad su već podlegli zapadnjačkim uticajima koji se ogleda ne samo u slikarskom izrazu, već i u više nego rečitom govoru tela. Gomila čuvara murala i genocidnog muralnog imperativa dizala je desnice u vazduh, u nacistički sieg heil pozdrav, preuzet sa tog istog Zapada. Čemu to prepuštanje tuđinskim uticajima, dokle će pravoslavlje biti u vavilonskom zapadnom ropstvu, kao da nemamo lep domaći troprsti pozdrav koji je devedesetih postao autohtoni simbol smrti, zla i razaranja? Kuda to ide naša pravoslavna mladež na kojoj Srpski svet ostaje?

Dakle, konceptualizam. Umesto murala, ikone, freske, fotografije, video rada, naši umetnici bi mogli jednostavno da odštampaju tekst, daju mu naslov “Ratko Mladić” i izlože ga u Njegoševoj. Na primer, svedočenje čoveka koji je pukim slučajem preživeo pogubljenja na Vojnoj ekonomiji Branjevo i pred sudom govorio o trenutku kada se našao pred streljačkim vodom: “Kad su otvorili vatru, bacio sam se na zemlju… I na moju glavu je pao jedan čovjek. Mislim da je taj poginuo na licu mjesta. Osjećao sam kako po meni curi topla krv… Čuo sam kako neko zapomaže. Preklinjao je da ga ubiju. A oni su samo rekli: ‘Neka pati. Kasnije ćemo ga ubiti.’”

Ili svedočenje jednog čoveka koji je takođe preživeo genocid u Srebrenici, sa suđenja Radislavu Krstiću: “Ljudima je ponovo naređeno da izađu iz kamiona. I crveni auto se takođe zaustavio, i Ratko Mladić je izašao iz kola, zajedno sa vojnicima koji su ga pratili, i gledali su kako izvode ljude iz TAM kamiona i postrojavaju ih i pogubljuju. Pošto su završili svoj posao, Ratko Mladić je seo u isti crveni auto i vratio se u pravcu gimnazije. Nastavili su da dovode ljude i da ubijaju ljude i to je potrajalo do sumraka. Iza mojih leđa bio je bager koji je kopao masovnu grobnicu”.

Skrivnica za ubicu

Širok je dijapazon stilskih sredstava i žanrova vizuelne umetnosti kojima bi se Mladićev lik mogao koliko-toliko verno predstaviti, jedino je ovaj za koji su se muralisti odlučili potpuno neadekvatan i modelu neprimeren. Sad su pored Mladićevog naslikali i mural Draže Mihailovića, ali i tu su se poslužili istom promašenom tehnikom. Kolevka u kojoj su Dražini četnici u Vraniću zaklali Ljubomira Pantića, jednogodišnju bebu, u noći između 20. i 21. decembra 1943. godine, zadavši nesrećnom dečačiću osam uboda kamom u grudi i stomak – mnogo realističnije i istinitije predstavlja vođu Jugoslovenske vojske u otadžbini nego bilo koji mural koji mu je posvećen.

Istini za nevolju, cilj mladih umetnika, četnika početnika, nije realno i istinito predstavljanje krvavog idola, već njegovo kamufliranje. Mladićevi murali su skrivnica za ubicu: što je slika sličnija modelu, to Mladić manje liči na sebe. Muralisti bi da ga predstave kao nešto što nikada nije bio, kao ponosnog, časnog oficira i srpskog heroja. Istina je, međutim, neumoljiva, koliko god je zakopavao u masovne grobnice, pa je potom premeštao u sekundarne i tercijarne jame, ona na kraju uvek izađe na svetlo dana. Istina je da je Ratko Mladić jedan od najvećih zločinaca u srpskoj povesti, masovni ubica, general koji je ratovao mahom protiv nenaoružanih civila, bedna kukavica i fukara.

Portreti srpskog fašizma

Da su falangisti koji slikaju i čuvaju murale zavirili u Novi zavet ili da su bar slušali Bjesove, znali bi da ništa nije skriveno što se neće otkriti ni tajno što se neće doznati, svaka reč, svaka misao i svako delo – sve će se doznati. Nakon apokalipse (otkrovenja) nastupiće Strašni sud, trijumf konačne i poslednje istine. Ikona slika stvarnost tog budućeg sveta, stvarnost kada će Bog (koji je istina) biti sve u svemu. Zato je verna Mladićeva ikona ona koja prikazuje užas koji je napravio, nemerljivu patnju koju je naneo milionima ljudskih bića. Kao što su jevanđelisti na ikonama prikazani sa jevanđeljem, arhanđeli sa krilima, a sveti vrači Kozma i Damjan sa lekarijama, tako bi i Ratko Mladić trebalo uvek da bude naslikan sa masovnim grobnicama.

Ikona bi trebalo da nam pomogne da vidimo i ono što je nevidljivo, ono što urednici vidnog polja brižljivo skrivaju od ravnodušne javnosti, uprkos tome što je od saznanja o Mladićevim zločinima deli samo par klikova. Što reče jedna pesnikinja u modi, nesvesno sumirajući stanje poricanja, neljudske ravnodušnosti prema patnji drugih ljudi i moralnog idiotizma: „Narod ne zna šta je istina. Ja ne znam detalje o ratovima devedesetih, ali osećam veliku tenziju oko toga i zato biram da se dodatno ne informišem”.

A to što Mladić nije zvanično kanonizovan i nema ga u crkvenom kalendaru, to je tek puka formalnost. Dotični koljač u Srpskom svetu uživa veće poštovanje od Isusa Hrista, Bogorodice, Jovana Krstitelja i svih dvanaest apostola zajedno. Ko im je kriv što nisu nikog ubili, a kamoli počinili genocid? Dokaza za ovu tvrdnju ima bezbroj – to su svi eksponati zidnog slikarstva koji se mogu videti diljem posrbljenih zemalja. Na izložbi pod nezvaničnim nazivom „Portreti srpskog fašizma“ koju obezbeđuju kukaste falange i država Srbija.

(nomad.ba)