Nenad Kovačević
Obećavao je sve i svašta – stabilnost, mir, demokratiju, poštovanje ustava i zakona, prosperitet i evropski put. Dok je „ispunjavao“ obećano, gazio je sve institucije ove zemlje.
Zgazio je sve nas i pretvorio u kompost za gnonjenje sopstvene sujete, samopromocije, sistemskog straha i kolektivne paranoje. Ne uzima lekiće.
U ratno-huškačkom radikalskom stilu, koga je i sam oblikovao, ratovao je za veliku Srbiju, deleći nas na naše i njegove, izdajnike i patriote, evopejce i rusofile. To radi i danas. Štiti ratne zločince, proganja slobodumne. Čeka da se sami međusobno istrebimo.
Priča o Evropi, a namiguje Rusiji. Laže kad zine
Do neslućenih razmera širi poltronstvo i strah. Održava ih sendvičarskom (ne)kulturom i infuzijom prostaštva. Svoje političke temelje gradi na noćnim rušenjima udžerica i dnevnom gradnjom oblakodera, paljenjem kuća novinara i razbijanjem glava opozicionih političara. Svađa se. Preti – i nama i komšijama. I mi lažemo da sve to ne vidimo.
Našim parama skupo plaća belosvetske „invesitore“ da jeftino plaćaju nas. Plaćamo njegove poltrone u našim preduzećima, celom državnom aparatu. Kupio je sudije i tužioce, policajce, biračke odbore i izborne komisije. I lekare, profesore, novinare i urednike. I umetnike i književnike, glumce i reditelje, sportiste. Akademike i popove, grobare i matičare. I da mi uzimamo lekiće, ne bi bilo vajde od njih.
Korleone bi pozavideo njemu i njegovim stranačkim pajtašima na simbiotičkom odnosu sa kriminalcma, ubicama i huliganima. Eskobar bi se klanjao plastenicima Jovanjice i liferovanju oružja iz Krušika. Montira snimke sa nadzornih kamera sa naplatne stanice kod Doljevca. Prisluškuju ga. Zaljubljen je u poligraf, ali ne sme da mu priđe.
Priznaje da njegovi kradu, ali ne onoliko koliko su krali „bivši“. Za sva srpska zla, i nakon decenije njegove demokrature, još uvek okrivljuje svoje prethodnike i naše požutele glasačke listiće.
Nos mu raste srazmerno rastu grafikona o ekonomskom rastu, koje nam prikazuje na svojim televizijama. Podmićuje nas našim parama.
Našu decu leči SMS porukama. Njegovi štancaju diplome i plagiraju doktorate. Pošteno stečene diplome je pretvorio u toalet-papir. Kada se njegovo „dete“ bahati i druži sa sumnjivim tipovima, to su napadi na njega i Srbiju, a ne posledica uticaja svemogućeg oca i strica. Naše mlade tera iz zemlje.
Ko se još seća toga da je obećao da će obići sve škole, bolnice i domove zdravlja, da će ih okrečiti i srediti toalete. Šta je sve „asfaltirao“ i „reformsao“? Koliko ljudi je „zaposlio“?
Još 2012. godine je „ukinuo“ sve državne sekretare, smanjio broj narodnih poslanika, agencija, biroa, zavoda… Sa aeorodroma Ponikve, kod Užica, avioni će poletati do avgusta, najkasnije, seprembra 2014., a železničku stanicu Prokop završiće do 2018. godine.
Krade od penzionera, iako se od njih grčevito grebe za glasove. „Penzioneri će biti poslednji u čija će prava bilo ko smeti da dira u državi. Bolje sa naše grbače da se skida sve što može, a penzionerima nema šta da se uzima“, obećao je 2014. godine u izbornoj kampanji i – slagao.
Odavno „čuva opoziciju kao malo vode na dlanu“ i sa njenim čelnicima „pojavljuje se u TV duelima“. Ne ponižava novinare. Ne iskače iz frižidera.
Slagao je i uoči izbora 2017. godine, kada je „obelodanio“ da mu „ne pada na pamet da se kandiduje na predsedničkim izborima“. Rugao se kovidskoj pošasti, a kasnije je punio novobežanijske grobnice, gradio kovid bolice i fabriku ruskih vakcina.
Usled ratne krize u Ukrajini, „smirivao“ je paniku u zemlji javnim brojanjem bobica graška i zrna riže u robnim rezervama. Sada, seje paniku o gladi, nuklearnoj apokalipsi. Gasi sijalice. Gasuje nas da ćemo i dalje imati ruski gas.
Brižan je. Noću ne spava. Zato danju ne zna šta radi. Beži od sopstvenog obezbeđenja i tihuje o nama, Srbiji, našoj sudbini. Naš krst na njegovim plećima je veći i teži od Hristovog. Ubi nas brigom o nama. Preti sopstvenim atentatima. Da nije nas i drugih, mnogo bi mu bilo lakše.
„Ja nisam od onih koji se zaklinju pa ne ispune nešto. Ja više volim da se ne zaklinjem, a da uradim nešto. Uvek je taj pristup bio bolji, uvek sam tom pristupu više verovao, nego onima koji se kunu u sve na svetu, a treći dan znam da će da urade sve drugačije“, slagao je i pre neki dan.
A, pre četiri godine, tokom jedne tribine u Požegi, čiji stanovnici su bili voljni da Srbiji ponude pelcer pobune, Koraks je primetio da se sa našim protagonistom „nešto nije u redu“. Predlagao je lekarima, onim hrabrijim, da se pozabave njegovim mentalnim stanjem. Koraks će, kazao, doprineti tom projektu tako što će objaviti zbirku karikatura o njemu, pod naslovom „Dijagnoza“.
„Pitao sam ljude, koji se razumeju u to, da skupe hrabrosti, naprave konzilijum i utvrde s kim imamo posla, jer se i za „velike“ vladoce na kraju ispostavilo da su ludaci – od Musolinija i Hitlera do Staljina. Pogledajte Trampa? To je neverovatno. Kao da je to neka zakonomernost da svaka država mora da ima neku budalu koja će da je vodi. To je i kod nas slučaj i ja ću napraviti jednu knjigu. Izabraću 150 karikatura na kojima će se tačno videti o čemu se radi. Mora da mu se postavi dijagnoza, da vidimo gde srljamo i o čemi se radi“, kazao je tada Koraks.
Da je knjiga i objavljena, pa čak i sa izveštajem hrabrog konzilijuma, koja svrha? Ne može samo lažljivac na terapiju.
Mora da bude lekića i za nas, a to je skupo i dugo traje.
Za početak, bilo bi dovoljno da, barem, pokušamo da prestanemo da se lažemo.
(Danas)
