петак, јул 12, 2024

Lov na profesore

Slične objave

Podeli

Aleksej Kišjuhas

„Ovako umire sloboda, uz gromoglasni aplauz“, čuvena je rečenica iz filma „Ratovi zvezda: Epizoda III“ (2005). A kako umire akademska sloboda? Autonomija univerziteta, te sloboda govora, mišljenja i izražavanja? Gromoglasno ozvučeno, tabloidno napumpano i falangistički organizovano, eto kako.

I nema tu nikakve naučne fantastike – u pitanju je surova naučna istina i naša društvena stvarnost.

Slobode umiru tako što nekolicina mladih ljudi komotno uzurpiraju Filozofski fakultet u Novom Sadu.

Pa „lepo“ naguraju školske klupe i stolice, ture lance i katance na ulazna vrata, i zaključaju se iznutra sa ozvučenjem teškog kalibra, golemim transparentima na skupom kunstdruk papiru, te sa ganc novim vrećama za spavanje.

I sa ikonografijom Milorada Ulemeka Legije u ulici Zorana Đinđića 2. A studenti i profesori budu primorani da prekinu svoja predavanja, i napuste zgradu protivpožarnim i ostalim alternativnim izlazima (kroz centralnu čitaonicu).

A zatim bude – nikom ništa. Rad Filozofskog fakulteta u Novom Sadu bio je obustavljen zbog jednog političkog i ideološkog ultimatuma, pa nije bilo nastave, konsultacija, ispita i ostalog.

Isteralo nas je na ulicu jer su fantomski ili stvarni studenti (svejedno je) tako u mogućnosti.

Dok, najvažnije, nije bilo ni reakcije tužilaštva ili policije. Tužilaštvo je poručilo da „blokada javne visokoobrazovne ustanove ne predstavlja osnov za prekršajnu niti krivičnu odgovornost“, a milicajci su profesorima rekli da imaju par minuta da napuste zgradu, jer posle ne mogu da im garantuju bezbednost.

Na uzurpiranom Filozofskom tada su hrabro ostali dekanica (kojoj je ukazana i hitna medicinska pomoć), dva prodekana, i još nekoliko profesora i zaposlenih u stručnim službama, da bi sami osigurali bezbednost zgrade, imovine i javnih isprava kako znaju i umeju.

Drugim rečima, bili smo i ostali prepušteni samima sebi. Prethodne sedmice, na dnevnom redu je bio lov na novinare. Sada je otvorena sezona lova na – profesore.

Filozofski fakultet u Novom Sadu je bio uzurpiran, upodobljen i ponižen u godini u kojoj slavi 70 godina postojanja.

Dok su profesori i studenti isterani iz zgrade, u nju su neometano ulazili razni momci sa kačketima i kapuljačama, sendvičima i pivom.

Neko im je kasnije doturio i indekse. I ništa ne znači to što je Filozofski „privremeno“ odblokiran, jerbo se okupatori umilostiviše.

U našoj Republici je i zvanično bila ukinuta autonomija univerziteta, pošto su nam Fakultet zarobila nepoznata lica.

U izgnanstvu ili talačkoj krizi, iza sebe smo ostavili pečat Fakulteta, ugovore o radu, diplome i ispitne prijave, pa i drugu najveću biblioteku u Vojvodini (posle Biblioteke Matice srpske), na milost i nemilost nepoznatih muškića koji u zgradi Fakulteta igraju fudbal, pevaju o Kosovu, i sa razglasa puštaju rodoljubive pesme. Mnoge drage i zabrinute kolege pitale su i – ko će sada zalivati cveće u zgradi?

Ali glavno pitanje je – ko je sledeći? I kako bi se čitateljka osećala da joj mladi jurišnici, neopterećeni procedurom i zakonom, ali zato sakriveni iza zastave Srbije, upadnu i okupiraju radno mesto?

Dom zdravlja, školu ili kafanu, nebitno je, zato što im se ne dopadaju neki lekar, učitelj ili konobar? I da nadležni organi ili ministarstva sile tim povodom ćute kao buve u krasti? Povuku se poput muškog organa ili spolovila u hladnoj vodi?

Upravo ovo se dogodilo meni i mojim kolegama sa Filozofskog gde radimo, odnosno predajemo i ispitujemo nekakve Savremene sociološke teorije, Političku psihologiju, Društvene probleme, Medijsku pismenost, Obrazovne politike, kao i Istoriju srpske kulture, Srpsku književnost 20. veka, Istoriju Srba u Habzburškoj monarhiji, pa i nekakvu gramatiku i semantiku, te mrsku logiku i etiku.

Pa i Psihopatologiju detinjstva i mladosti.

Međutim, uopšte se ne radi (samo) o našem pravu na rad, niti o pravu naših studenata na školovanje ili na pravedni bunt.

Ponajmanje o izgubljenim profitima aparata za kafu i koka-kolu po hodnicima našeg fakulteta. Problem je u skaradnom zahtevu da jedan profesor, izvesni i nepravedno prokazani Dinko Gruhonjić, dobije otkaz zbog svojih stavova, tekstova i izjava u javnosti.

Dakle, radi se o slobodi govora i radi se o autonomiji univerziteta.

Cela gužva je nastala samo zato što neko želi da otpusti Gruhonjića sa posla predavača „našoj deci“, i što ne može da učini institucionalno – zbog mrske autonomije univerziteta.

Pa onda, deder nasilje, blokadu i lance, pa i da pošaljemo čitavu tu autonomiju dođavola u plamenu navijačke baklje.

U tome je ceo kunst, kao i moguće opasni presedan. Jedno je organizovati razne „Filozofijade“ i apsolventske žurke ili kukati zbog visoke školarine, a nešto sasvim drugo je organizovati političke progone i ideološke hajke.

Jer, studenti jednostavno ne otpuštaju profesore sa univerziteta. Isto kao što ni učenici ne otpuštaju učiteljice, pacijenti ne otpuštaju lekare, a tuženi ne otpuštaju tužioce i sudije, koliko god bili nezadovoljni ili ozlojeđeni.

Po svim zakonima koji u ovoj državi još uvek (?) važe, postoji procedura kako i zašto se nekome uručuje otkaz.

Anonimni građani jedino zapošljavaju i otpuštaju – političare ili nosioce javnih funkcija. A naše omladince su vešto ubedili da je baš sve politika, odnosno gola sila i volja za moć. Kao i da u javnosti više ne može ni da se prdne, a kamoli misli bez amina vlasti.

Kakva autonomija, kakvi bakrači.

Da je prof. dr Dinko Gruhonjić izjavio i da je on Antihrist lično, i da valja da štujemo Satanu, ovo i dalje nije razlog da ga sa fakulteta istera grupica od nekoliko momaka, sa ili bez indeksa u džepu od crnog duksa sa kapuljačom.

Ako u našem društvu još uvek postoje država i zakoni, niko osim akademske zajednice ne može da utiče na to ko će predavati na fakultetu i ko neće.

Za sve prepaljene junoše sa izlivom patriotizma u mozak: procedure za prijem u akademsku zajednicu su neobično komplikovane i jezivo zahtevne.

One obuhvataju bogaoca naučnih, pedagoških i drugih kriterijuma, dok referati o izboru u zvanje univerzitetskog profesora čitavih mesec dana stoje na uvidu – čitave javnosti, i koja može da prigovori. A koja još oblast života i rada u našem društvu može da se pohvali toliko transparentnom procedurom, moliću lepo?

I upravo zato, na stotine profesora našeg Filozofskog, ali i drugih fakulteta u Novom Sadu, Beogradu, Nišu i regionu, ustali su u odbranu ovih elementarnih činjenica kao rupe na saksiji. U ime i sopstvene autonomije, odnosno slobode govora i mišljenja.

Na protestima i javnim predavanjima ispred našeg Fakulteta (jer nismo mogli da uđemo u zgradu), mnogi profesori su doslovno plakali zbog osećanja nemoći i beznađa.

I zato što je neprihvatljivo da se ovako prostački sruši ceo akademski sistem koji postoji još od srednjeg veka.

Prvi univerzitet na svetu, onaj u Bolonji iz 1088. godine, nastao je upravo na načelima autonomije i slobode mišljenja i istraživanja. Bilo je to tačno tri stoleća pre Boja na Kosovu, što je tradicija koja je duža i značajnija od mnogih drugih koje nam poturaju kao drevne.

Da li to na pokaznoj vežbi Filozofskog fakulteta u Novom Sadu ulazimo u doba otvorene hajdučije, Divljeg Istoka, i „istrage poturica“?

Da li zaista želimo da huliganski lanci na vratima institucija posvećenih nauci i obrazovanju postanu princip rešavanja stvari u našoj državi i društvu?

I da svi koji nastoje da rade na fakultetu, prvo dostave izveštaj o sopstvenim krvnim zrncima, a zatim i izjavu o lojalnosti režimu?

Takvih „apela“ je već bilo, pa nisu baš svi u diple svirali.

Moj kolega Dinko samo je „zgodni“ povod i poodavna meta.

Ovde se radi o nagom potčinjavanju. Došli smo do tačke gde formula „ulica plus partijska knjižica“ kadruje po akademskim institucijama, sakrivajući se iza „govora mržnje“, Jasenovca, Kosova, Legije i zastave.

A zapravo se angažuje na rušenju poslednjih bastiona slobode i kritičkog mišljenja.

I šta možemo da poručimo osim: Neće proći ili No pasaran! Bar dok nas sve zajedno ne otpuste, udave i uguše – suprotno zakonu, etici, nauci i znanju.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

00:00
/
00:32