среда, јул 24, 2024

Lordan Zafranović: Moram da snimim Zlatni rez 42

Slične objave

Podeli

Razgovarao: Dragan Banjac

„U ekipi imamo dosta prijatelja koji nam pomažu, posebno ovdje u Srbiji i Republici Srpskoj da napravimo taj film i mislim da smo ga postavili dosta dobro i realno. U zimu ćemo napraviti neke zimske scene, a na proljeće kreće snimanje i završiti ćemo ga za vrijeme ljeta, trebaju mi ovako vrući dani jer je baš za vrijeme ljeta bila ta velika ofanziva na Kozari. Poslije toga ćemo da napravimo montažu. Nadam se da na jesen sljedeće godine bude premijera filma”

Lordan Zafranović (1944, Maslinica, otok Šolta) prve godine života proveo je s majkom i starijim bratom Zdenkom u izbjeglištvu, u Ell Shatu na Sinaju. Imao je i mlađegi brata Andriju (1947-2021) najboljeg filmskog montažera ikad na jugoslovenskim prostorima, a kada se porodica vratila u Split, gde Lordan provodi detinjstvo i završava Pomorsku školu. Zatim je u Splitu diplomirao književnost i likovnu umjetnost na Visokoj pedagoškoj akademiji, a filmsku režiju na Filmskoj akademiji u Pragu 1971 godine u klasi oskarovca Elmara Klosa.

Po povratku sa studija živi i stvara u Zagrebu. Od 1991. do kraja 1994. živi u Parizu, u tome jednu godinu – 1992. živi i radi u Beču, potom odlazi u Prag gde je ostao do danas. Filmom se bavio od najranije mladosti i snimio ih je više od stotinu. Film Okupacija u 26 slika (1978) dobio je Veliku zlatnu arenu u Puli i bio je najgledaniji film u sezoni 1978/79 u bivšoj Jugoslaviji i bivšoj Čehoslovačkoj. Tim filmom, zapravo, započinje svoju „ratnu trilogiju” čiji je drugi deo, film Pad Italije (1981) nagrađen Velikom zlatnom arenom i nagradom Jelen u Puli, te nagradom Grand Prix u Valenciji. Trećim filmom posvećenim ratu i revoluciji, Večernja zvona (1986) zaključuje svoju ratnu trilogiju…

Sa Zafranovićem sam imao dosta intervjua, čak sam mu uradio i jedan portret koji je, kaže, u Pragu uramio a ovaj put insistira da objavim kako smo se upoznali, u Dubrovniku, pre bezmalo pola veka. Nije pomoglo moljakanje da je to samo naša, privatna priča. „Moraš i bog!“ Početak sedamdesetih prošlog veka, Stradun/Placa, tačnije Gradska kavana. Dva i po popodne, kako ovi naši doli kažu, upek’o zvizdan. Trebalo je da se vidim sa s jednim Afrikancem (Abdulsalam Siki) koji je kao student medicine u Beogradu oženio kćerku moje sestre od tetke. Sam sedim na terasi. Odjednom odnekud izbiva Zafranović. Prepoznao sam ga. Obilazi stolove i sa nekoliko njih sakuplja strane novine, italijanske, britanske, nemačke, američke… Malo zastane i prilazi mom astalu i pošto je već seo pita: Mogu li kod tebe? Kažem mu da sam ga prepoznao i pitam – zašto baš kod mene kod toliko slobodnih stolova. Sledi iznenađenje: „Vidio sam nešto ljudsko u tvom pogledu, mulac jedan!” Zato mu tokom ovog divana njegov mulac neće persirati.

Ovde se kroz medije provlačilo da si ti u vezi filma o Jasenovcu da budem direktan – pokraden?

„Ne mogu o tome suditi i to bi trebalo da sude stručnjaci. Nekoliko njih je reklo da je sličnost frapantna, međutim ja radim nešto drugo i to me uopće ne zanima. Imam drugu vrstu filma, novu energiju i estetiku. Taj scenario sam obradio jer je ipak rađen 1986/87. godine. Podigao sam ga na novu estetiku, ono, što kaže, za moju djecu, mali ekran na lap-top-u ili telefonu, želio bih da ubodem gledaoce koji gledaju i na telefonu. Dakle, radim novu verziju scenarija koji je izašao izvan ovoga o čemu sad pričamo, o tim plagijatima i sličnim stvarima o kojima pričamo, i to me, da ponovim, uopće ne zanima”.

Djeca Kozare(?), „crk’o“ bi ako ga se snimiš?

„On ima novi naziv Zlatni rez 42. Četrdesetdva je zanimljiv broj a i Zlatni rez je zanimljiv naslov zato što je unutrašnja konstrukcija mog budućeg filma je zlatni rez Leonarda da Vinčija, onaj njegov čovjek i njegove savršene proporcije koje imaju krug i kvadrat u sebi kao idealna tijela. To je iznutra, broj 42 je broj kada je počela ta velika tragedija a i film ima četrdesetdvije sekvence. Broj je interesantan i po Bibliji, od Abrahama do Isusa Hrista su četrdesetdvije generacije tako da idem u nešto što je između zemlje koja je primila te mrtve ljude koji su pobijeni i neba koji ih je prihvatio poslije. Budući film ide između neba i zemlje.”

Jednu domovinu si izgunio, a ova druga skoro da te i ne prihvata. I dalje si u Pragu?

„Slušaj, moje ime je devedesetih godina u Hrvatskoj satanizirano, bilo predmet strahovite propagande. U Globusu je već 1992. godine izašao veliki članak o đavolima rata i anđelima rata. Jedna stranica je bila moja slika, druga stranca je bila generala Slobodana Praljka, mog kolege režisera kome sam pomagao u ‘Jadran filmu’ kad je radio svoj prvi film, čak mi je ostao dužan sto maraka. Sreo sam ga na aerodromu kad je išao za Hag i rekao mu: Dobro, kad ćeš da mi vratiš onih sto maraka, a on  mi veli: ‘Kad se vratim iz Haga’. Tragikomično, ali je tako. Da se vratim na Globus, na jednoj strani sam bio ja kao đavo, a na drugoj Praljak kao anđeo rata. To je bilo pogubno za moju familiju i za mene naravno, ali ja sam bio već izvan domašaja i opasnosti ali mi je stradala cijela familija, mater i otac. Naše ime je jednostavno bilo nešto što bi trebalo da se zatre i odjek tih devedesetih ostao je do današnjih dana”.

Situacija u Hrvatskoj se promenila?

„U nekim malim nijansama jeste. Kada dođem u Hrvatsku ja sam slobodan čovjek, nemam nekih velikih problema, međutim kada je u pitanju nacionalna lova za filmove – svi moji scenariji se odbacuju! Sa različitim obrazloženjima koja su koji put tragikomična. Tako da sam izgubio tu svoju stvaralačku domovinu, iako su moji korjeni u Dalmaciji i u tom jeziku. Prelazeći u Češku pokušao sam da i tu nešto realiziram, međutim, sve kinematografije su nacionalne i ako nisi dio tog nacionalnog onda nemaš šanse. Film Karuzo sam bio predao češkom fondu, imao sam sedam pozitivnih recenzija za taj scenario i to od eksperata (ne bih bolje ni ja napisao o tome), ali su nas odbili jer nije – češka tema. Nije češka tema a nalazimo se u Evropi i zagovaramo neke evropske kriterije i evropske vrijednosti. Od toga nema ništa. Ako ne pripadaš nekoj naciji, ti si u zraku, putuješ zrakom, ne možeš da se zaustaviš ni na nebi ni na zemlji”.

Filmski centar Srbije je pomogao tvoj novi film? 

„To su vrlo značajna sredstva, mada smo ih dobili na teške muke. Posle četvrtog puta i velikih skandala oko toga. Neću sada ulaziti u detalje, međutim ta sredstva su nam značila početak. Iako ne možemo da ih koristimo prije početka snimanja. Ali to je potpora za traženje sredstava ‘okolo’. Bilo je vrlo važno da jedna država, u ovom slučaju Srbija pokaže interes za taj film“.

Obraćao si se i hrvatskom premijeru?

„Napisao sam mu jedno pismo jer sam smatrao da Hrvatska mora da bude u tom filmu. Napisao sam mu koliko je to važno za Hrvatsku, napisao sam mu doslovno da je to poslednji vlak u koji Hrvatska može da se ukrca da bi skinula tu ustašku košulju sa sebe. Onda sam, nakon petnaestak dana, kad nije bilo nikakvog odgovora, zvao telefonom. Pošto sam vrlo cijenio i dalje cijenim Andreja Plenkovića (jer je unio jedan svježi vjetar u politiku Hrvatske) i mislim da bi njegova intervencija bila strašno, kako bih rekao, zanimljiva li nemoguća. Zato što bi vjerovatno izgubio birače. Jer oni sada rade samo to, koliko je neka osoba ili neki pokret korisni da bi svoje birače animirali”.

Nisu ti se javili iz ureda?

„Zvao sam telefonom. Javila se prva sekretarica potom i druga iz kabineta, rekla da je dobila moje pismo a onda mi je rekla da premijer ne prima stranke. Rekao sam da nisam nikakva stranka već da imam svoje ime i prezime i da je to važno za Hrvatsku i da mu to stavi na stol. Obečala je da će tako učiniti ali do današnjeg dana nema nikakvog odgovora. U međuvremenu smo prijavili film i kod Filmskog centra Hrvatske i odbili su nas. Nisu nas ni čitali, nismo ušli čak ni u uži izbor, pod obrazloženjem da smo promašili ‘format’, ne znam šta to znači”.

Upoznao si Željka Keruma?

„Kerum je poseban, on je vlaj dole iz Zagore. Vrlo je inteligentan i bistar kako samo ono mogu biti i zauzeo je bio Split za koji je dosta napravio. Zapadna obala je uređena fenomenalno, tako da je ostalo ipak nešto iza njega. Mi smo financirali Karuza, tragikomedija splitska s početka rata, onog Drugog, i klapa mojih prijatelja animirala ga je, nagovorila da bude producent. Otputovali smo dole u Split nas šest-sedam, on nas je dočekao na svojoj dugoj jahti, nešto je telefonirao u Brač. U Postirama nas je dočekao ogroman stol, janjetina, čuda… Tu smo jeli, pili i vraćamo se, pitam ga koliko daješ, on veli ‘Dajem miljon!“ Ajde, ruka ruku, miljon evra i onda šampanjac, svi se slažu… Onda me on u jednom momentu pita: Lordane, šta ću ja biti? Ti ćeš biti producent, kažem mu, a on kaže: Šta je to producent? Tumačim mu onako profesorski šta je to produkcija i čime se bavi, a Kerum pita: A šta ćeš ti biti? Ja ću biti režiser, velim mu. A šta je to režija, pita Kerum. Onda mu, isto profesorski, objašnjavam šta je to režija, da je to čovjek koji vodi sve sektore i na kraju sam došao do glumica i glumaca. Gleda me Kerum i kaže: Pa, ja bi rađe bio režiser, čovječe! Samo ti daj tu lovu i režiraj, ja ću biti tvoj pomoćnik. I tako je to završilo i od toga nije bilo ništa”.

Iako sam to čuo više puta, reci mi još jednom kako ste Kovač, David, Kiš, Munitić i ti pisali scenatio za jedan film jedva našavši mirnu i stvaralačku lokaciju?

Jadran film je bila firma, možda najbolja u Evropi Oni su radili američke produkcije i ta se profesija podigla na visok nivo i sve što su imali Amerikanci – imali smo i mi, naravno da je sve to bilo puno manje.  Napisao sam jedan mali sinopsis, oni su to pročitali i rekli: Šta ti treba? Treba mi pisac Mirko Kovač, treba mi auto i jedan i po mjesec dana, dnevnice. Došao je Kovač avionom iz Beograda, potpisao je ugovor i dobio prvu ratu honorra, uzeli smo veliki volvo i krenuli smo prema Splitu. Kovač kaže: Idemo na Vis, tamo je najdalje, niko nas tamo neće ometati. Došli smo u Vis, hotel ‘Biševo’, ali kako smo puno pili on je (Kovač) vidio miševe. Ja ih nisam vidio, ali kaže: Ne možemo ovdje, idemo na Hvar. Gdje ćemo na Hvar? U hotel ‘Amfora’, dobili smo ogromne apartmane, ali velika stakla , svjetla puno, sunce, čuda…Nakon pet-šest dana Kovač kaže da tu ne možemo ništa napisati i ja predložim jedno mjesto, Podgora, tamo su penzioneri, ima lungo mare pa ćemo tamo šetati i pisati. Krenemo, dođemo do Sućurja, do vrha Hvara, tu pojedemo lignje i popijemo velike količine vina i zakasnimo na trajekt. Prespavamo u autu i sutradan smo u Podgori. Nakon par dana Kovač kaže: Ovdje strašno dosadno, ovdje nije stvaralačka atmosfera, penzioneri, užas, miriše na starost. Kažem: Idemo u Split, tamo ima veličanstven hotel ‘Park’ sa najlepšom terasom na svijetu. Tu ćeš biti, a hranićeš se kod moje stare Mare jer sam ja jako blizu. Dođemo, on se smjesti, klopa kod moje stare. Dolazi Filip David, mislim da je stigli i Danilo Kiš i Ranko Munitić, klapa iz Beograda se skupila na toj velikoj terasi ali ispadne da se ni tu ništa ne može uraditi. Idemo, rekoh, u Zagreb, u ‘Šumski dvor’, fenomenalan restoran, a gore su bile sobice, Kovač dobije sobicu broj jedan i tu smo u petnaest dana sklepali prvu verziju scenarija. Prije toga ne mogu reći da nismo radili, diskutirali smo od jutra do mraka sa prijateljima koji su nam dolazili, punili baterije. I sve je to bilo plaćeno, a sad je to nemoguća misija”.

Na retrospektivi Okupacija u 26 slika povodom četrdeset godina otkako je film snimljen sa setom si govorio kako se klapa osula?

„Kako da ne. Te špice su pune kvalitetnih ljudi, prijatelja koji su mi pomagali oko pravljenja filma, od početka pa sve do kraja. Jedna generacija je otišla. Počeo sam dosta rano da pravim filmove i dugo sam bio najmlađi u ekipi, potom sam bio među srednjima, a sad sam najstariji”.

Kad će se zgotoviti tvoj novi film?

„Mi u ekipi imamo dosta prijatelja koji nam pomažu, posebno ovdje u Srbiji i Republici Srpskoj da napravimo taj film i mislim da smo ga postavili dosta dobro i realno. Mislim da ćemo u zimu napraviti neke zimske scene, a na proljeće kreće snimanje i završiti ćemo ga za vrijeme ljeta, trebaju mi ovako vrući dani jer je baš za vrijeme ljeta bila ta velika ofanziva na Kozari. Poslije toga ćemo da napravimo montažu. Nadam se, tako smo se dogovorili, da na jesen sljedeće godine bude premijera filma“.