петак, јул 19, 2024

Litijumske sise

Slične objave

Podeli

Svetislav Basara

Naša današnja tema je – po ko zna koji put – litijum. Ne kao hemijski elemenat, ne kao repromaterijal za baterije, ne ni kao ukleto „rudno bogatstvo“, nego kao strašilo, kao babaroga, kao ono što je za patriotski blok – ali i za dobar deo opozicije – „Zapad“. Sigurno ste primetili da se moja neznatnost dosad nije izjašnjavala ni za, ni protiv eksploatacije litijuma. I tako će ostati i ubuduće. Iz više razloga. Koreni prvog razloga moje litijumske neutralnosti sežu u davnu prošlost. Čak u godinu 1986. Te se godine, naime, dogodila havarija u NE Černobilj, u kojoj su neki – pokazalo se ne bez razloga – videli predznak nastupajućih katastrofa. Te, 1986, godine, što rekla serija „Grlom u jagode“, moja neznatnost je za sva vremena stekla imunitet na masovne histerije i psihoze. I to bez po muke. Evo i kako, što reko Blic. U SKC – ako još neko pamti šta je to – bila je upriličena tribina protiv atomske energije, na koju je, između ostalih, bila pozvana i moja neznatnost. U rečeni dan i čas bio sam krenuo na tribinu, ali sam takoreći na ulazu u SKC odustao i, umesto na protestnu tribinu, otišao u kafanu „Arilje“ na pivo.

Takoreći u trenu sam dokonao da ja nemam ništa ni za, ni protiv nuklearne energije, da, nadalje, nuklearnoj energiji puca qwrz da li sam za ili protiv nje i – možda najvažnije – da pojma nemam o čemu bih uopšte govorio. Iz istog razloga se ne „opredeljujem“ ni za, ni protiv litijuma i njegovog iskopavanja. Naravno, neću reći da rudarenje litijuma ne nanosi štetu životnoj sredini – nema takvih rudarenja, sva su zagađivači – ali ću reći nešto drugo, tj. postaviću jedno neprijatno pitanje: Na osnovu čega društvo poput našeg, koje je u XX veku na jedvite jade uhvatilo korak sa drugom tehnološkom revolucijom, koje je treću tehnološku revoluciju prespavalo, a prespavaće i četvrtu, veštački inteligentnu, očekuje da će izbeći sudbinu rezervata za tzv. prljave tehnologije. Pročitah onomad kmetsimanovsku izjavu neke opozicione vedete – zaboravio sam joj ime – koja je otprilike rekla, citiram po sećanju: „I Nemačka je bogata litijumom, pa zašto ne kopa u svojoj zemlji, nego hoće da zagadi našu.“ To je tačno. Litijum nije redak u prirodi, svugde ga ima. Ali Nemačka si može priuštiti da litijum ne kopa na svojoj teritoriji zato što se u međunarodnoj podeli poslova našla u grupi zemalja koje drže visak, dočim smo mi – napominjem: plebiscitarnom narodnom voljom – završili u grupi zemalja koje mešaju malter.

U tom smislu, sve da srpski ustanak protiv litijuma i uspe – u šta sumnjam – sve da iskopavanja litijuma ne bude, da li je osnovano očekivati da će umesto rudnika litijuma proraditi neka srpska silikonska dolina ili je verovatnije, štaviše sigurno, da će nam zapasti neki sličan prljav (možda i prljaviji) posao. Već čujem drugara iz moje kafanice (ime i prezime poznati redakciji), starog šereta, kako mi govori: „Nemoj potcenjivati kapacitete naše silikonske industrije, pogledaj oko sebe, možemo grdne pare namlatiti izvozom silikonskih sisa“.

Kurir, 8. jula 2024. g.