Svetislav Basara
Svijet je ovaj poprište grdnih neizvesnosti, ali moj omiljeni filozof Ludvig Vitgenštajn smatra da nije sve crno i da se poneka izvesnost ipak može naći, pa piše sledeće: „Čovek kome je amputirana noga sa stoprocentnom izvesnošću može biti siguran da mu noga neće ponovo izrasti“.
Slično je i sa amputacijama delova teritorija, koje su – kao i u slučaju amputacija nogu – uglavnom posledica neke gangrene. Kao što istorije bolesti ne beleže nijedan slučaj ponovnog izrastanja noge, tako ni opšta istorija ne beleži ni jedan slučaj reintegracije amputirane teritorije, a bilo ih je – i biće – sijaset takvih.
Ako tajanstvena logika istorije nekom nešto oduzme, nema te sile koja će to povratiti. Evo, recimo, Rusiji ne manjka sile (ni političke volje) da povrati Ukrajinu, koju – u formatu kakav je od ‘91. naovamo – nije ni posedovala. Rusija bi, u stvari, da povrati teritoriju SSSR, što je mission impossible jer, da je SSSR mogao opstati, ne bi se ni raspao. Drugim rečima – Rusija ide uskurac istoriji i džaba kreči. S tim što će – za razliku od moje neznatnosti – Rusija papreno naplatiti krečenje i Ukrajini i ostatku sveta.
Mi, Srblji, nemamo vojne sile, ali nam zato sile gluposti ne manjka. Evo, recimo, čitam onomad intervju Duška Kovačevića u Ninu, u kome Duško, između ostalog, kaže: „A ne, nema govora o ‘davanju’ Kosova“, a ako nas, daleko bilo, nedavanje dovede u situaciju neposredne ratne opasnosti, nema brige, mirno spavaj, Srbijo, Kovačević će – bajagi da srpska mladež ne bi ginula – formirati „Legiju staraca“, pretpostavljam pod komandom feldmaršala Bećkovića i uz podršku mornarice šabačkog admirala Zelenovića. Mora da se NATO paktu već tresu gaće.
Eklatantan primer – jedan od bezbrojnih – pretpolitičke filozofije Slavskog Pojasa i kalbursko-cincarske čaršije, kojoj su nesreće u koje već 170 godina gura takozvani narod i narodnosti Srbije izvor poetske inspiracije (mnogima i zarade) i prilika za kafanske dosetke.
Da ne bude zabune: narod koji naseda na takve dubare – kao i nezavisni Nin, koji ih raspačava – zaslužuju sve što ih je zadesilo i što će ih tek zadesiti. Slično je bilo i krajem osamdesetih. Cincarsko-kalburska čaršija je – tada doduše bez Kovačevića, a pod komandom politkona Ćosića – aktivno sasluživala Miloševiću u stvaranju paravojski, mnogo opasnijih od Duškove Legije (mlohavih) qwraza. I tada je Bećković – vazda „brižan“ – ćerao komendiju i ispaljivao kafanske dosetke.
Milošević, Karadžić i neke sitnije ribe pljuckavice su završili u Hagu, dočim je cincarsko-kalburska ideološka komisija Slavskog Pojasa nastavila s radom. Malčice se utišala u periodu 2000-2003, da bi se – posle uspenija pučista na vlast – raskokodakala glasnije nego krajem osamdesetih. Znamo kako je završilo prethodno kokodakanje, kako će završiti ovo koje nas čeka, ostaje da se vidi. Ako se bude imalo šta videti.
Famozno, Kurir, 18. marta 2023.
