Svetislav Basara
JexS-ov postprezidencijalni incident u „Maderi“ – koju moja neznatnost interno zove menza IV odeljenja Udbe – potaknuo me je na sumorna smatranja o prolaznosti srpske političke slave i štetama po život i biografije državotvornih persona dramatis, koje su imale pa nemale veliku političku moć, a koje su u ex-Yu bile poznate pod imenom „bivši ljudi“.
Mlade generacije verovatno nikad nisu čule izraz „bivši čovek“. Često se taj izraz mogao čuti za SFRJ-otovog vakta, a siguran sam da je bio u opticaju i u knjaževstvu i potom kraljevstvu Sersbkom. „Bivši čovek“ – to se odnosilo na osobe (oba pola) koje su u jednom momentu bile jako važne i moćne, pred čijim su se dupetima protezali dugački redovi, a od kojih su, nakon što bi iz ovog ili onog razloga zglajzali – svi bežali ko đavo od krsta, a retko ko se usuđivao da im se javi na ulici.
Dva najpoznatija (i najuglednija) bivša srpska čoveka bili su Đilas – Milovan, ne Dragan, mada se i Draganče bliži bivšosti – i Aleksandar Leka Ranković. Osim što je okusio gorčinu bivšosti, Đido je i žestoko ograisao. Debelo je platio kukurikanje pre svanuća višegodišnjom robijom. Koju je muški podneo. Legenda kaže da je u kazamatu preveo Miltonov „Izgubljeni raj“ sa engleskog na srpski, ja sam – dok sam bio mladi majmun – mislio da bi bolje učio da je „Kapital“ preveo natrag sa srpskog na nemački.
Kad sam postao stari majmun, revidirao sam. Shvatio sam da nama, Srbima, nisu krivi dijalektički materijalizam i marksizam, da smo mi sami sebi i zločin i kazna, i da ideologije i politički sistemi s našim jadima nemaju nikakve veze.
Ranković nije zaglavio u mardelju, ali samo zato što to više nije bilo prihvatljivo za ostatak sveta, s kojim smo hteli – ne hteli morali sarađivati. Uzgred, to je i dan-danas jedni razlog što svi političari koji nisu na vlasti nisu u apsanama u Zabeli ili Sr. Mitrovici. Ne mogu dokazati, ali za tačnost informacije garantujem.
O Đilasovim bivšečovečanskim poslovima i danima možete se obavestiti u njegovim dnevnicima, koje mesecima svima toplo preporučujem, o Rankovićevim postpadnim danima nećete saznati ništa, zato što je Ranković svoje dnevnike dao na čitanje Ćosiću, onda potegao pa umro, a kad je Lekina udovica došla kod gedžovana – Tadićevog mentora – da uzme dnevnike, Gedža je rekao da je dnevnike – izgubio. Kakav bullshit! Taj ništa nije gubio. Uvek je dobijao.
Ipak, ima nekih pomaka. Nakon strmopizda JexS Tadić nije ni ubijen – što je česta sudbina srpskih vladara – ni utamničen ni ostrakizovan – ljudi su mu se bez zazora javljali na ulici, mada mnogo manje – imao je, dakle, sve preduslove da bude „bivši predsednik“, pa da se okrene drugim poslovima i animacijama, on je, međutim – iz samo njemu poznatih razloga – izabrao da bude dobrovoljni „bivši čovek“.
Ali, tu se ništa ne može učiniti. Gvozdeno pravilo je sledeće: ko s Ćosićem ore, guzicom drlja. To se podjednako odnosi na narode i na narodne predsednike.
Kurir, famozno – 14. septembra 2024.
