Četrdeset i četiri (hrvatski: 44) godine nakon smrti Josipa Broza Tita, on i dalje žulja. I ne da mira nacionalistima, iako je Jugoslavijom vladao tek 35 godina (1945-1980).
Drugim rečima, Tita duže nema, nego što ga je bilo na vlasti – pa opet džabe.
Bivši gradonačelnik Beograda Aleksandar Šapić, u kampanji za budućeg gradonačelnika Beograda Aleksandra Šapića, najavio je inicijativu da „Kuća cveća postane muzej srpske istorije“ i da „Josipa Broza vratimo tamo u Kumrovec odakle je došao“.
A je li, Broza ti? Ništa novo, Šapićev koalicioni partner Vojislav Šešelj, je istu tu stvar zagovarao još 1991, i pred Kuću cveća simbolički doneo glogov kolac da se Tito „ne povampiri“.
Zatim je, nimalo simbolički, realno proterivao ili „izmeštao“ Hrvate iz Vojvodine.
Šta se to onda povampirilo u međuvremenu? Titoizam (i bratstvo i jedinstvo) ili – nacionalizam?
S druge strane, Tito i dalje živi. Kao sećanje, kao bolja prošlost, ali i bolja mogućnost.
I upravo zato nacionalisti ne znaju kuda sa Titom.
Njegova sahrana, baš u toj Kući cveća u Beogradu, bila je najveće okupljanje svetskih državnika u modernoj istoriji (četiri kralja, šest prinčeva, 22 premijera, 31 predsednik i 47 šefova diplomatije).
U tome ga je možda nadvisila jedino sahrana Nelsona Mandele, u Johanesburgu 2013.
U Beogradu 1980. bili su prisutni i britanski princ Filip, švedski kralj Karl Gustav, norveški kralj Olaf, jordanski kralj Husein, te Margaret Tačer, Leonid Brežnjev, Indira Gandi, Jaser Arafat, Sadam Husein, Kim Il Sung i ostale legende po dobru i zlu.
Kao i premijeri Kine, Francuske, obe Nemačke, Italije, Japana, Turske, Španije, Holandije, Mongolije, Perua itd, i predsednici Austrije, Finske, Čehoslovačke, Grčke, Irske, Portugala, Pakistana, Togoa, Malija, Zambije, Tanzanije i mnogi, mnogi drugi (upadljivo su nedostajali jedino Fidel Kastro i Džimi Karter, koji je poslao svog potpredsednika i majku, a posetio Beograd četiri meseca kasnije). Sve da mu se poklone i upišu u knjigu žalosti.
S tim u vezi, koliko uskogrudo, palanački i jadno deluju zahtevi da se Tito i Kuća cveća – izmeste?
Da ugušimo sećanje da smo nekada zaista nešto i značili na ovom svetu, pre svega zahvaljujući Titu i njegovima?
Međutim, ako Šapićevog ili vrhovnog šefa propagandno pretvaramo u najvećeg državnika u multiverzumu – Tito vaistinu mora da žulja. Beograd je nekada bio svet, i nisu nam trebali transparenti da na podsećamo na to.
U Titovom Beogradu boravili su i Nil Armstrong i Baz Oldrin, tri meseca po sletanju na Mesec.
I kraljica Elizabeta II, Ričard Nikson, Džerald Ford i Džimi Karter. I Bertoluči, Kopola i Forman, i Sofija Loren, Elizabet Tejlor, Robert de Niro i Džek Nikolson.
I Luj Armstrong, Ela Ficdžerald, Dizi Gilespi, Djuk Elington, Majls Dejvis i Čet Bejker, te BB King, Ajk i Tina Tarner, Status Kvo, Santana, Dip Parpl, Dajr Strejts, i Blek Sabat (Makartni, Rolingstonsi i Klepton su pak svirali u Titovom Zagrebu).
A ko je beše boravio u Šapićevom Beogradu, osim Stivena Sigala?
I zato Tito toliko smeta i mrtav.
Uzgred, preminuo je u maloj sobi na sedmom spratu, na jednom običnom kraju bolnice u Ljubljani.
Istoričara u pokušaju Šapića, koji kuje predizborne planove za nekakav „muzej srpske istorije“ umesto Muzeja istorije Jugoslavije, zato valja podsetiti na najmanje dve činjenice.
Prvo, da Jugoslavija (i prva i druga) jeste deo srpske istorije. Neverovatno, ali istinito.
To jest, da više od 200.000 eksponata Muzeja istorije Jugoslavije već upadljivo i sjajno svedoče baš o istoriji Srbije u 20. veku.
I drugo, da Istorijski muzej Srbije uveliko postoji u Beogradu u kojem je Šapić gradonačelnikovao.
Osnovali su ga upravo Titovi komunisti još 1963. godine, da bi „svestrano prikazivao bogatu istoriju srpskog naroda“.
Biće da je Šapić više posećivao beogradske bazene od beogradskih muzeja, što je okej, ako bi se sada bavio bazenima, a ne muzejima.
Dok usput, svi ovi muzeji uopšte nisu pod ingerencijom gradskih vlasti, već Ministarstva kulture.
A šta je uopšte zloglasna „Kuća cveća“? Bivša zimska bašta Titove rezidencije, i gde je on sam poželeo da bude sahranjen.
Dakle, u pitanju uopšte nije „muzej“ (pa se u muzej i ne može pretvoriti), već memorijalni deo Muzeja istorije Jugoslavije.
Spolja je obložen žutom fasadnom ciglom, a iznutra aranđelovačkim belim venčacom, i tu se nalaze grobnice ili zemni ostaci Josipa Broza Tita i njegove supruge Jovanke.
Dok sam Muzej istorije Jugoslavije, mahom i zbog Kuće cveća, godišnje poseti preko 120.000 ljudi, što ga čini najposećenijim muzejem u Srbiji i ovom delu sveta (uzgred, i Kumrovec godišnje poseti preko 160.000 ljudi).
Kuću cveća je do sada posetilo preko 20 miliona turista.
Najzad, neočetnika Aleksandra Šapića pre svega valja podsetiti na sledeću činjenicu: jugoslovenski (pa i srpski) partizani su oslobodili Beograd od fašizma.
Bile su to trupe pod komandom Petra Peka Dapčevića, i koji je svoj raport o oslobođenju Beograda podneo baš tom Josipu Brozu Titu, čiji zemni ostaci leže u Beogradu, na ponos i sećanje.
Šapićeva vandalska inicijativa je zato i predlog raskida sa srpskim antifašizmom, i sa idejama etničke ravnopravnosti, socijalne pravde i solidarnosti, i vrednostima kosmopolitizma.
Ali, kako je pisao Tomislav Marković, neočetnici već dobro poznaju praksu relociranja leševa u tzv. sekundarne grobnice radi prikrivanja tragova zločina.
Neopterećen činjenicama i verbalno nevešt kakvim su ga vaterpolo, Tadić, Đilas i Vučić dali, Šapić je saopštio i da je „Tito zatirao seme srpskom narodu na svaki mogući način, i na politički, i na sociološki, i na kulturni“.
Ovaj kolumnista i doktor nauka sociologije priznaje da ne zna kako se to „zatire seme“ „na sociološki način“.
Ali zna da su dokazi i činjenice sledeći. Titova Jugoslavija bila je najuspešniji projekat modernizacije Srbije u njenoj istoriji.
I fenomen, prostor i vreme napretka u svakom svackijatom smislu koje ovo kukavno parče planete pamti. Nikada ranije, država nije toliko ulagala u zdravstvo ili obrazovanje, od opismenjavanja na selu do osnivanja univerziteta u gradu.
Univerziteti u Novom Sadu (1960), Nišu (1965), Prištini (1969) i Kragujevcu (1976) osnovani su u Titovoj Jugoslaviji. Titov režim je usput i legendarno gradio i nebrojene bolnice, ambulante, domove zdravlja, pruge i autoputeve, biblioteke, domove kulture, i na desetine hiljada stanova godišnje u Srbiji.
„Zatirao seme“, kaže doktor Šapić? Prosečan životni vek u Srbiji je sa 51 godine (1948) porastao na 70 godina (1981).
Prema popisu iz 1981, u SFR Jugoslaviji je živelo 8,1 miliona Srba (i svi su živeli u famoznoj jednoj državi). Dok u Srbiji danas živi 5,3 miliona Srba, još oko 1 milion Srba žive u Bosni i Hercegovini, 170.000 u Crnoj Gori i 120.000 u Hrvatskoj.
Ko je onda „zatirao“ Srbe – Tito, ili nacionalisti? A Jugosloveni su tačno jedina nacionalna zajednica u porastu po poslednjem popisu stanovništva u Srbiji (27.143 ljudi).
Naprosto, sećanje na Jugoslaviju kao doba relativnog prosperiteta i blagostanja je ono što Šapić i nacionalisti zaista žele da „izmeste“, i to je kontrarevolucija koju puzeći pokušavaju već 35 godina. Ali, ne može protivu činjenica.
„Osim kanalizacije, medicine, obrazovanja, vina, javnog reda i mira, navodnjavanja, puteva, vodovoda i javnog zdravlja… šta su Rimljani ikada uradili za nas?“ čuvena je rečenica iz „Žitija Brajanovog“ Montija Pajtona (1979). Doslovno isto se može reći i za Josipa Broza Tita.
Zaista, šta je Tito ikada uradio za nas? Oslobodio zemlju od okupatora i fašizma.
Uveo obaveznu osnovnu školu i osnivao univerzitete. Industrijalizovao i elektrifikovao državu. Gradio autoputeve i pruge, poput Beograd-Zagreb ili Beograd-Bar. Opismenio zapuštene narode i narodnosti.
Iskorenio zarazne bolesti i visoku smrtnost dece. Obezbedio slobodna putovanja u inostranstvo i plaćeni godišnji odmor.
I onda, „osim slobode, pismenosti, univerziteta, struje, industrije, medicine, puteva, pruga, putovanja i mira u trajanju od 45 godina… šta je Tito ikada uradio za nas?“.
I zato, Tito je tu da ostane.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
