петак, април 12, 2024

Krstarica Avrora

Slične objave

Podeli

Piše: Boris Dežulović

“Kosovo će postati član NATO-a, posle toga NATO paktu će pristupiti Bosna i Hercegovina, i naša zemlja će ostati crna rupa na Balkanu. Zato je predlog da tražimo međunarodnu konferenciju i uspostavljanje zajedničke odbrambene i bezbednosne politike za svih šest entiteta na zapadnom Balkanu”, objasnio je admiral Zelenović

Trideset tri godine govorim tu stvar, i kao da govorim berlinskom zidu: nije u Srbiji problem vlast.

Vlast je takva kakva jeste, ionako je nisu Srbi birali. Nije politika Zadruga, da se kandidati za vlast ispovedaju Drvetu mudrosti u Rajskom vrtu, pa da onaj ko osvoji najviše glasova besposlenih domaćina iz Svrljiga osvoji pedeset hiljada evra i formira vladu. To može u Švedskoj ili na Islandu, gde se vlast bira kao na Pinku i gde narod ima tačno onakvu vlast kakvu želi i zaslužuje. Ne i u Srbiji: vlast u Srbiji je od Gospoda Boga – nema od koga drugoga, proverio sam – pa i jeste onakva kakvu je Bog dao.

Vlast tako bude pa više ne bude, sad jeste pa sad nije, vlast se menja, štaviše: ako život u Srbiji uopšte ima dobrih strana, jedna od boljih jeste ta da vam ne trebaju izbori kako biste promenili vlast. Kad vam dosadi, izbacite je kroz prozor dvora, ili organizujete miting, ili zapalite parlament, ili ubijete premijera sa par hitaca iz snajpera: gde ima volje, ima i načina.

Nije, dakle, problem vlast, nikad nije ni bila. Problem je opozicija.

I dok vlast tako u Srbiji bude pa više ne bude – pa sad jeste, pa sad nije – političke opozicije prosto nema: opozicija ne bude, pa ne bude, sad nije, sad opet nije. Štaviše, ako život u Srbiji uopšte ima dobrih strana, i ako je jedna od boljih ta da vam ne trebaju izbori kako biste promenili vlast, još je i bolja ta da vam ne trebaju izbori kako biste videli da vam je opozicija tačno ista kakva je bila i pre izbora.

Eno samo poslednji izbori: ujedinjena srpska opozicija bojkotovala izbore, nijedan se opozicionar nije pojavio na izbornim listićima, i niko živ to nije primetio. Parlament isti, opozicije nema. Gde nema volje, shvatili ste, nema ni načina.

Trideset tri godine tako kao da zidu govorim: nije u Srbiji problem vlast, problem je opozicija. Treba smeniti opoziciju. I treba je smeniti još 1990. godine.

Menjala se tako vlast u Srbiji i na Osmoj sednici, i na Mitinzima istine, i mitološkog Petog oktobra, i nakon ubistva Zorana Đinđića, i na raznim kasnijim nameštenim i nenameštenim izborima, ali je opozicija uvek bila ista. Uopšte, najdoslednija politička ideja u Srbiji u protekle tri decenije jeste ona opozicijska.

U uvrnutom srpskom svetu, naime, političko jednoumlje nasleđeno iz komunističke Jugoslavije nije transmutovano u pseudodemokratsku vlast, kao što je to slučaj u nekim istočnoevropskim despotratskim kulturama. U Srbiji jednoumlje vlada u opoziciji, i to već bezmalo trideset godina. U odnosu na opoziciju, srpska je vlast raskošni vrt hiljadu cvetova. Bila je tako vlast u Beogradu i crvena i žuta i crna, bila je na vlasti i Prva i Druga Srbija, i proruska i proevropska, bili su i mutirani komunisti i liberalni demokrati, i tehnomenadžeri i četnici, i radikali i naprednjaci, i Čeda i Voja, samo je opozicija uvek bila čvrsta i dosledna u obrani srpskih interesa.

Evo, na primer, Aleksandar Vučić. Ne zna siroma niti šta je juče govorio, a kamoli pre godinu dana, sezonski Vučić menja i dlaku i ćud, sad bi na Zapad, sad na Istok, malo u Evropu, malo u Rusku Federaciju, čas mu je Velika Srbija, čas mu je Dovoljna, a čas čak i mala, pa treba ceo Srpski svet, u jednom trenu Kosovo mu je srce Srbije, već u sledećem mu je bubreg – pa može živ čovek i samo s Vojvodinom – danas Kosovo ne bi dao ni za direktne kvalifikacije u Evropsku uniju, sutra bi i Ciganima ispod Pančevačkog mosta dao sto evra samo da ga nose. Srbiji, kako vidite, ne trebaju izbori da bi se menjala vlast. Vlast u Srbiji sama se menja. Raznovrsniji je i širi sam desno-levi neoliberalni anarhokonzervativac i evropsko-ruski četnički tehnokrat saudijskoameričkog tipa Aleksandar Vučić u tri sata kod Milomira Marića nego cela srpska opozicija u sve trideset tri godine.

Evo samo poslednji izbori: ujedinjena srpska opozicija bojkotovala izbore, nijedan se opozicionar nije pojavio na izbornim listićima, Vučićeva partija opet premoćno pobedila i zauzela parlament, i niko živ to nije primetio. Vlast potpuno drugačija. Sad bi odjednom da pregovara sa Zapadom i potpisuje Briselski sporazum. Gde ima načina, ima i volje.

Sa druge strane, celo to vreme – kao i svih prethodnih decenija – i kad nije bila ujedinjena, opozicija je bila jedinstvena. Trideset i tri stranke i strančice, jedan um – jedan um, tri reči. Ne damo Kosovo.

Trideset tri godine srpska opozicija tako uporno ne da Kosovo, tvrđa u odbrani najskuplje srpske reči od bilo koje vlasti koja je za to vreme bila, pa više nije. Jednoumlje u srpskoj opoziciji gore je nego u komunističkoj Jugoslaviji. Ko drugačije misli, proguta ga mrak. Niko posle od straha ne sme ni da pita gde je nestao. Ozloglašeni novinari u kožnim mantilima obilaze opozicijske političare i pitaju gde je nestalo Kosovo, a ovi bledi kao kreč odmah priznaju: eno ga u Srbiji!

Okupila se slavna srpska opozicija kao nekoć vitezovi Lazara Hrebljanovića na Kosovu polju. Nekidan tako predsednik pokreta SRCE Zdravko Ponoš na televiziji čupa kosu, kuka i vapi u nebo jer Vučić hoće da “amputira Kosovo”. Nekoć slavna Demokratska stranka poziva se na mitološku Rezoluciju 1244 koje se više niko i ne seća. Za Narodnu stranku Vuka Jeremića najvažnije je sprečiti da Kosovo dobije stolicu u Ujedinjenim nacijama. Dveri, Nada, Zavetnici i ostala desna menažerija nekidan su izašli na ulicu i poručili Vučiću da nema predaje Kosova. Srpska omladina za Kosmet i Pokret za odbranu Kosova i Metohije za to se vreme naprosto, jebiga, zovu Srpska omladina za Kosmet i Pokret za odbranu Kosova i Metohije. Onomad je čak i profesorka Biljana Stojković, kandidatkinja koalicije Moramo za predsednicu Srbije, izjavila da nikad ne bi potpisala nezavisnost Kosova.

A kopredsednik opozicijske stranke Zajedno Nebojša Zelenović onda kao jedino rešenje ponudio – srpsku ratnu mornaricu. To, da ga jebeš, čak ni Aleksandru Vučiću nikad nije palo na pamet. A govorimo o čoveku toliko široke pameti da su mu na nju padali i srpski Mercedesi i gondole na Kalemegdanu. Veličanstvena srpska ratna mornarica, međutim, promašila celu Vučićevu pamet i pala na um opoziciji, pa sišla s uma Nebojše Zelenovića.

“Srbija da traži mornaricu!”

Dobro kako, dobro zašto – recimo da nema odbrane Kosova bez jake ratne flote i nosača aviona, to je empirijski dokazano još 1999. – ali od koga? Od koga, crni Nebojša, “Srbija da traži mornaricu”? “Kosovo će postati član NATO-a, posle toga NATO paktu će pristupiti Bosna i Hercegovina, i naša zemlja će ostati crna rupa na Balkanu. Zato je predlog da tražimo međunarodnu konferenciju i uspostavljanje zajedničke odbrambene i bezbednosne politike za svih šest entiteta na zapadnom Balkanu”, objasnio je admiral Zelenović. “Na toj međunarodnoj konferenciji bi trebalo da učestvuju pored zemalja regiona i zemlje Kvinte: Amerika, Nemačka, Francuska, Velika Britanija i Italija, te Hrvatska. Za vođenje takve politike legitimno je otvoriti pitanje vojno pomorskih snaga Srbije.”

A meni se onda smeju kad kažem da nije u Srbiji problem vlast.

Za razliku od vlasti, koja je takva kakva jeste i koju Srbi nikad u stvari nisu ni birali, opozicija je tačno onakva kakvu žele. Svugde u svetu – ili barem svugde u takozvanom parlamentarnom demokratskom svetu – narod ima vlast kakvu zaslužuje i kakvu je želeo, samo Srbi onakvu kakvu zaslužuju i kakvu su želeli imaju opoziciju. A kad je nešto tačno onako kako Srbi žele, to je upravo enciklopedijska definicija problema.

Koliko god to bio mudar i razuman predlog, umesto ratne mornarice sa matičnom lukom, recimo, u Boki kotorskoj – ili, još bolje, u Puli, Pula ionako propada, to će već Nebojša sa komšijama lako urediti – Srbija pre toga treba da menja opoziciju, i to koliko juče. Vlast se, kako vidimo, sama menja, ali opozicija neće, i ako Srbija uopšte ima šansu, jedina je hitna smena opozicije. Uopšte nije važno kako: ili izbacivanjem kroz prozor, ili organizovanjem mitinga, ili paljenjem parlamenta, ili sa par topovskih hitaca sa srpske krstarice Avrora.

Gde ima volje, razumeli ste, ima i načina.

Portal Novosti