Svetislav Basara
Markeri blizine kraja istorije su pojave poput „neoromantizma“, „neoklasicizima“, „neonacizma“, „neomarksizma“, mada ima autoriteta koji početak kraja istorije smeštaju u takozvanu renesansu, koja je bila prvi (najuspešniji i najdalekosežniji) pokušaj oživljavanja mrtvaca, u datom slučaju „antičkog ideala“, koji, uzgred rečeno, nije imao blage veze sa antičkim idealima, kojih – viđi vraga – nije ni bilo, jer u razdoblju stvarne istorije nema nikakvih ideala.
Ideali stupaju na istorijsku scenu tek kad istorija posustane. U suštini, stvar je prosta ko pasulj, a da bi se videlo koliko je prosta, poslužimo se metaforom iz takozvanog svakodnevnog života. Što više starimo – a naročito kad dibidus omatorimo, kao, recimo, moja neznatnost – sve više uviđamo koliko je mladost bolja od starosti. Stavite ruku na srce pa recite – ko ne bi poželeo da se vrati u mladost. Ali ne mere.
Mnogi (češće „mnoge“) ipak ulažu velike napore (i pare) da se veštačkim putem vrate u mladost. Za to služi industrija silikonskih sisa, dupeta, botoksiranja, fejsliftinga. Kakvi su rezultati nasilnog povratka u mladost? U početku fascinantni. Ali posle izvesnog vremena silikonske i botoks konstrukcije se sruše, a matori lepotan/lepotica se ubrzo pretvara u zver.
Isto se događa i na takozvanom makroplanu. Znamo da je ovaj svijet tirjan tirjaninu, ali oduvek je, naročito u XIX i XX veku, bilo preduzimljivih dilbera koji su smatrali da u nekim prošlim vremenima svijet nije bio tirjan, ili je to bio mnogo manje, pa su bili naumili da svetsku stvarnost poprave tako što će istoriji ugraditi silikonske sise i fejslifting, tj. vratiti mladost nečemu što je zauvek prošlo, ali za šta se vredi pomučiti. Naravno, ne birajući sredstva.
Rezultati su slični rezultatima silikonskih i botoks podmlađivanja: u početku sve izgleda zavodljivo, ali konstrukcija se u istorijskim razmerama brzo sruši i svet postane gori tirjan nego što je bio, štaviše, nego što je morao biti.
Renesansa je bila pravi bingo – a ostavila je i vredno nasleđe – jer je oživljavala samo „antičke ideale“, ne i antičke države, problemi su stali da se množe kad su preduzimljivi dilberi otišli korak dalje, politizovali ideale i krenuli da restauriraju carstvija u kojima se živelo dugo i srećno.
Fašizam je baš bio upro da obnovi Rimsko carstvo, nacizam germanski Rajh, a komunizam nije imao mere, pa je naumio da ceo svet uvede u zlatno doba. Mi smo, ka i vazda, bili „lider“. Najpre smo goli i bosi – predvođeni bašibozukom i brabonjcima – jurnuli na obnavljanje Dušanovog carstva, a onda nasrnuli i na komunističko zlatno doba.
Sve je to, naravno, završilo u prahu i pepelu. Sa časnim izuzetkom nas (i Rusije), koji ne odustajemo od ponovnog stvaranja propalih svetova, ostatak sveta se okanuo „velikih priča“, stao da gleda svoja posla i da, svako na svoj način, čeka svršetak svijeta i vijeka. Koji bi – ako je verovati moskovskom patrijarhu Kirilu – završio koliko sutra da se Rusija nije poduhvatila da silom oružja odloži apokalipsu. Fala, oče Kirilo, i đe čuo i đe nečuo.
