среда, мај 29, 2024

Krajičak Istorije

Slične objave

Podeli

Svetislav Basara

Današnju subotu, dan za kulturu, posvećujemo kulturi kraja istorije. Ne trčite pred rudu, ne jurite u skloništa, ne paničite, kraj istorije nije isto što i kraj sveta. Još ćete poživeti, bar dok se drugačije ne naredi. A kako ćete živeti, to je već pitanje od mnogo milijardi svih valuta ovoga sveta.

Pokazalo se – i sve se više pokazuje – da je Frensis Fukujama bio debelo u pravu kad je u istoimenoj knjizi najavio kraj istorije, mada je i debelo omašio kad je ustvrdio da će to rezultirati „univerzalizacijom liberalne demokratije“. Dogodilo se nešto sasvim suprotno – uspon autokratije. Videćemo zašto.

Veliki problemi proizilaze iz brkanja stvarne istorije – mutne Marice događaja koja se odvajkada valja svetom – i istoriografije, udžbenika istorije i – najgore – istoricizma. Dok je ljudski rod koliko-toliko išao ukorak sa stvarnom istorijom, istoriografija, udžbenici istorije i istoricizam su tavorili u zapećku.

Sve do poduboko u XIX vek najvažniji događaji istoriografije, udžbenika istorije i (naročito) istoricizma – ratovi – padali su u kolektivni zaborav čim bi se prebrojali mrtvi i ranjeni i olizale rane. Upravo je taj zaborav – proistekao iz tada dominantnog hrišćanskog poimanja rata kao korektivne kazne – otvarao perspektive stvarne istorije.

To ne znači da su naši preci „gledali u budućnost“ – pičvajzi su zapravo počeli kad se tamo počelo gledati – to samo znači da su gledali u „sada“ i – najvažnije – da su gledali svoja posla.

Važno je naglasiti da u stvarnoj istoriji nema „pobednika“ i „poraženih“, istorija se vekovima smarala zajedničkom katastrofom, pojmovi „pobednik“ i „poraženi“ javljaju se tek u novovekovnim istoriografijama i udžbenicima istorije. Pre toga, smatralo se da je nekog poslužila ratna sreća, nekog ne; ratovi se, uostalom, nisu vodili da bi se pobedio neprijatelj (tada se to zvalo „protivnik“), nego da bi mu bili oteti zamak i žena, a njegov pas ubijen. Šta da se radi. Svijet je ovaj tirjan tirjaninu, znate priču.

Glavni pičvajzi počinju kad su se – negde u XVIII veku – preduzimljivi svati zagledali u budućnost i zabludno pomislili da bi ona mogla biti bolja od sadašnjosti. Tada na istorijsku scenu stupaju usrećiteljske političke doktrine, pušta se u opticaj ideja o progresu i počinje masovna nacionalizacija i mobilizacija, nešto kasnije dolaze industrijalizacija i elektrifikacija.

Sad se spremite da sednete na dupe, što rekla moja pokojna drugarica Branka Maltez. U hrišćanskom poimanju sveta stvarna istorija je programirana – ljudska sloboda se u njoj manifestuje isključivo kao spoznaja nužnosti – sledstveno svi utopijski pokušaji promene programa završavaju pojavom takozvanih bagova, dobro poznatih korisnicima kompjutera. Kompjuterskim rečnikom – istorija je u jednom momentu „zabagovala“. A šta je posle bi bilo, o tome čitajte u broju od ponedeljka.

Kurir, 29. oktobra 2022)