Svetislav Basara
Danas je svečano zatvaranja kulturne manifestacije Dani Mila Lompara ukraj Ibarske magistrale, koja se nadovezala na Dane JexS-a
Tadića ukraj Drine, posle koje će – kad se steknu uslovi – ići dani nekog od dilbera koji prave manje ili više uspešne karijere na vejanju ovejane nacionalne suštine i mršenju narodnih muda, koja po pravilu završavaju u procijepu.
Pravilo je sledeće: čim čujete nekog da bez (političkog legitimiteta) palamudi o narodu i državi, najbolje rešenje je mašiti se za pištolj i povući prvi – figurativno, naravno – ali avaj, zahvaljujući našim posebnostima, „naš narod“ najbolje voli da sluša upravo takve.
Neumrla je vera našeg naroda u dolazak čoveka „neokaljanog lica“ koji će, poput poslovične neočekivane sile, rešiti stvar, a da „naš narod“ pritom dupetom ne mrdne. Deo odgovornosti za tu inertnost pada na srbske patrijarhe (svih vremena i boja, uključujući revolucionarnu) koji su zaboravili – ako su ikad i znali – da „našem narodu“ skrenu pažnju da Spasitelj treba da dođe odnekud odozgo, ne „iz naroda“, pogotovo ne sa Pravnog fakulteta, a tek ne sa Filološkog.
Nego da se više ne proseravam, uprkos tome što poput papagaja na tri slova iz Rotopalankinih ukrštenih Lompar neprestano ponavlja da nema „političkih ambicija“, njegove političke ambicije su ogromne, pride mesijanske. U ostvarenju tih ambicija – koji će najverovatnije ispasti džaba krečenje – Lomparu iz samo njima znanih razloga udarnički pomažu i levi i desni, i krivi i pravi. Poput npr. ProGlasa, koji je širom otvorio vrata dr profu.
Antivisoki lobi pamprči Vučića zbog politike Katch All. Ali i lobi boluje od iste boljke, spreman je ko zapeta puška da u svoje okrilje primi svakog ko je deklarativno antiprotivan Vučiću, uopšte ne uzimajući u razmatranje razloge antiprotivnosti; ima, naime, u tom taboru mnogo onih – i svima su širom otvorena antiprotivna vrata – koji misle da Vučić nije previše, nego premalo brz, jak i bolji.
Politički projekat Lompar će po svemu sudeći završiti Trt Milojkom i uprdom u čabar, ponajpre zato što klijentela kojoj se obraća popreko gleda na skromne (makar bili i lažno skromni) i preterano obrazovane wanna be voždove. Ali nikad ne treba reći nikad.
Mene lično ne zanimaju (niti me brinu) Lomparovi ustavom zagarantovani politički poslovi i dani, više me zanima – mada me ni to ne brine – njegov kulturološki uticaj, koji uopšte nije zanemariv. Što nas dovodi na slučaj poete Karadžića Radovana, a.k.a. Dabića.
Ovdašnja tupoumna javnost digla je (kilavu) dreku zbog objavljivanja knjige Karadžićevih pesama, što je idiotizam dostojan ovdašnje javnosti. Karadžićevo ratno zločinstvo, zbog kojeg konačno izdržava kaznu, valja striktno odvojiti od Karadžićeve poezije – tu je Lompar u pravu, bivalo je pesnika koji su okaljali obraz i ostali neupitni pesnici, npr. Paund, Hamsun – ali nevolja je u tome što Karadžić nije pesnik, nego drugorazredni stihoklepac, koga je praotac Dobrosav proglasio velikim pesnikom da bi ga uvukao u prljavu rabotu zbog koje je Karadžić dopao Haga, a Ćosić izvukao bulju. Sad vi nagađajte razloge zbog kojih Lompar ponovo etablira stihoklepca u rang velikog pesnika.
