Treći po redu protesti protiv nasilja okupili su vrlo veliki broj ljudi – možda najveći posle referencijalnog 5. oktobra – i protekli su mirno, poglavito zato što su opozicione personae dramatis ostale u senci, sa izuzetkom određenih personae dramatis koje uvek pronađu način da progovore na dupe.
Onomad sam pisao o nužnosti političke artikulacije protesta, da bih u petak uveče dokonao da su se protesti politički samoartikulisali. Politička poruka je jednostavna i glasi: „Ovako više ne ide“.
I ovako doista više neće moći da ide. Dakle, ili će stvari krenuti nabolje ili će krenuti nagore. Tako to radi istorija: otvori mogućnosti, ti izabereš, a kad izabereš – posle više nema kajanja, kao posle karanja, kužite, stari moji.
Bilo bi dobro da i vlast i opozicija dokonaju da je kroz mirnu erupciju kolektivnog svesnog progovorila realnost. Visoko Mesto bi moralo da shvati – nadam se da će shvatiti – da se učinkovitost polarizacije i psihotizacije javnosti približila stanju entropije u kojoj tehnike „pitaš me da l’ sam obijao trafike dok Hilandar gori“, „strani plaćenik“ i „izdajnik“ više nemaju nikakvog efekta. Potrošeno.
S druge strane, opozicija bi morala da shvati – nadam se da će i ona shvatiti (i nadam se da neće uzalud biti nade moje) – da cunami pasivnog i aktivnog nasilja, seljačkog makijavelizma, prostakluka i razobručenog egoizma nije započeo Uspenijem Visokog Carstvija Vučićevog, da je tome tako od polovine XIX veka, verovatno i oduvek, da je bivalo i mnogo gore (Drugi svetski rat, devedesete), a da je sve to kulminiralo u Carstviju Vučićevom.
U kome, osim u binarnim halucinacijama zavađenih čaršija i mahala, nema nevinih. Primer. Na mestu je, recimo, bilo masovna osuda Porfirija zbog rodno senzitivnog lupetanja, ali zašto je izostala, ili je meni promakla, masovna – osuda Marka Vidojkovića, koji je blagoizjavio, citiram – „on je (Porfirije) bradata nakaza, bradati jadnik u suknji kojeg treba karati“ – i pobrao ovacije.
Hajde najpre da razmotrimo kako bi to stvari mogle da krenu nabolje. Vrlo jednostavno, ali dozlaboga teško. Sve (jebene) stranke na srpskoj histeričnoj sceni najpre bi morale da spuste loptu i da snize ton za najmanje dve oktave. Kažem „dozlaboga teško“ zato što su u Srbiji – oduvek, ne samo od Vučevog uspenija – pristojnost smatra znakom slabosti, pamet proseravanjem, a filozofija sranjem.
Vlast bi za početak mogla da s Našeg prava da znamo sve gluposti najuri ekipu dupeuvlakača koji joj skupo naplaćuju mlaku podršku i da RTS prepusti profesionalcima koji će izveštavati i programe praviti onako kako bog javnih servisa zapoveda.
To za početak, pa onda polako, bez ikakvih gromopucatelnih nacionalnih pomirenja, dijaloga i ostalih praznoslovnih trica i kučina započeti proces dovršavanja i institucionalizacije države Srbije. Kažem „polako“ jer to mora da ide u etapama. Prekardaših. Nastavak u sutrašnjem broju.
