субота, јул 20, 2024

Akademik Ljubomir Simović za NIN: Srbija je ponižena, vreme je da se uspravi

Slične objave

Podeli

U trenutku kada je 14 javnih ličnosti pokrenulo inicijativu ProGlas, njihova poruka je bila više nego jasna: „Pokretači ovog obraćanja su ljudi sa imenom i prezimenom, sa svojim životima, porodicama i zanimanjima. Niko od nas nema nameru da se bori za bilo kakve pozicije i funkcije, niti da se upušta u igre vlasti i moći – osećamo se pozvanim onoliko koliko bi svaki građanin danas trebalo da se oseća pozvanim.“

Sandra Petrušić

Sandra Petrušić (Foto: iz lične arhive)

A razloge zašto se oseća pozvanim Ljubomir Simović, akademik, dramski pisac, pesnik i prvopotpisani na listi je objasnio na sledeći način: „Pod autoritarnom vlašću jednog čoveka Srbija je postala ponižena i beznadežna zemlja. Taj čovek se na predsedničkom položaju toliko raskomotio da sebi, ignorišući Ustav i zakone i državne institucije, dozvoljava da sam odlučuje o svemu.“ I potom je građane pozvao na izbore jer od njih „bukvalno zavisi sudbina Srbije“.

Više od 177.000 građana se složilo sa tim i svojim potpisom pridružilo ProGlasu, što je izgleda iznenadilo „raskomoćenog čoveka“ i nateralo ga na akciju malo veću od one uobičajene da im ukine medijski prostor (RTS nije odvojio ni sekund vremena u Dnevniku da bi prikazao neku od tribina na kojima su se okupljale hiljade i hiljade ljudi) i fizički prostor u kom bi se lično obratili građanima.

Posegnuo je za „kontraProGlasom“, otrčao na Pink i obelodanio: „Ja sam ovde doneo, ovo je knjiga ljudi, knjiga pristojnih i dobrih ljudi koji se nisu uplašili hajki i kampanje onih koji su sebe proglasili za elitu, a koji podržavaju normalnu, pristojnu i uspešnu Srbiju“. Nekoliko dana kasnije je objavio i 2.100 imena (dakle 175.000 manje nego što je skupio ProGlas), a broj se iz dana u dan smanjuje jer su se mnogi „potpisnici“ zapanjili otkud oni tu. Ali ne i akademici koje je Vučić u svojoj knjizi nazvao „pristojnim ljudima“, valjda za razliku od onih nepristojnih akademika poput Vladimira Kostića, Vladice Cvetkovića i NIN-ovog sagovornika Ljubomira Simovića.

U sklopu okršaja sa vama Vučić se pohvalio: „Nećete verovati, prošli put smo imali podršku petoro i šestoro akademika, sada je čak desetoro članova SANU.“ Šta se to dogodilo u SANU da mu poraste podrška?

Dogodilo se samo to da se on, koji je onako ignorisao ceo jedan naučni skup Akademije, sada poziva na podršku, kako on kaže: „petoro i šestoro“ i čak „desetoro akademika“. Obratite pažnju na taj izraz: „petoro i šestoro akademika“.

Ko je taj koji u ovom društvu ima pravo da vrši veštačenje pristojnosti i normalnosti i da li SNS ima obrazovno-moralne kapacitete da obavi takvu selekciju?

Ja se ne čudim što čovek, koji je prigrabio svu vlast u zemlji, koji je praktično ukinuo Ustav i zakone, i sve institucije, sada nastupa i kao vrhovni moralni arbitar.

Da li je moguće boriti se u takvom ambijentu?

Takav ambijent nas upravo i obavezuje da se borimo. Nažalost, pošto sam silom prilika vezan za kuću, ne mogu sa svojim prijateljima da idem na te skupove. Onako kako sam, svake večeri, išao tokom devedesetih godina. Vlast, u svom stilu, inicijatore i učesnike izlaže porugama, što nije neočekivano. Ali je mnogo važnije poverenje s kojim ih, u onolikom broju, dočekuju građani.

Imate li utisak da je režim tokom prethodne decenije svesno radio na onepismenjavanju građana da bi lakše manipulisao njima ili je jednostavno takav, a sa ogromnom količinom moći je spontano nametnuo svoje vrednosti i svoju (ne)pismenost?

Ovom zemljom vladaju neobrazovani ljudi, što se vidi i po njihovom delovanju i po njihovom ponašanju. I po njihovim maestralnim planovima. Da nešto znaju o kulturno-istorijskim spomenicima i o njihovom značaju, ne bi im palo na pamet da na Beogradskoj tvrđavi podižu žičaru sa gondolom. Da nešto znaju o umetnosti, ne bi na Savskom trgu podigli onakav spomenik Stefanu Nemanji. Nevolja, međutim, nije samo u njihovom neznanju, nego i u tome što ignorišu one koji znaju. Oni su, na primer, spremni da po svaku cenu Rio Tintu dozvole da u Jadru i Rađevini otvori rudnik litijuma.

U SANU je održan veliki naučni skup, na kome je dokazano da bi rezultati otvaranja tog rudnika za zemlju bili katastrofalni. Evo rečenice kojom se zaključuje recenzija o ovom naučnom skupu: „U uslovima rasprostranjene borbe za resurse, vidljivih klimatskih promena i smanjenja broja stanovnika Srbije, prioritetni interes srpskog društva je suzbijanje zagađenja i prljavih tehnologija i održivo korišćenje prirodnih resursa na način koji ne ugrožava životnu sredinu, ne dovodi do raseljavanja i ne uskraćuje budućim generacijama životni prostor, pitku vodu, zdravu hranu, plodnu zemlju i očuvanu, čistu i raznovrsnu prirodu“.

Vučić, međutim, i dalje insistira da se Rio Tintu dozvoli otvaranje rudnika, argumentima i zaključcima naučnog skupa suprotstavljajući svoj argument: Ako se otvori ovaj rudnik litijuma Loznica će postati kao Čikago! Kao Peking i Moskva!
Ko ne bi zanemeo pred takvim argumentom? Pred takvom vizijom!

Na prvom javnom obraćanju tvoraca ProGlasa akademik Vladimir Kostić je rekao: „Sami nemamo posebne iluzije o sopstvenim dometima.“. Da li vas je iznenadilo kada se pokazalo da je domet ipak veliki?

Domet ovog ProGlasa ne zavisi samo od njegovih inicijatora, nego i od informisanosti građana o stanju u zemlji i od toga koliko su spremni da se protiv takvog stanja bore. ProGlas u tome treba da ih ohrabri, i da im ukaže na to koliko je glas svakog čoveka bitan. Ovako veliki odziv na ProGlas koji smo uputili nije me iznenadio, jer pouzdano znam da je nezadovoljstvo u zemlji veliko, i da raste iz dana u dan, sa svakim potezom vlasti.

Građani dolaze na vaše tribine, stoje na hladnoći jer se malo ko usuđuje da vam iznajmi salu, a učesnici svedoče da su svi željni razgovora i informacija. Kako smo došli do toga da su se u 21. veku zagubile informacije?

Stvar i jeste u tome što vlast drži u rukama skoro ceo informativni sistem, pomoću kojeg svoje istine – poput one o zlatnom dobu i ekonomskom tigru – bezobzirno plasira. Ima lakovernih koji u te istine veruju, ali je sve više onih koji vide koliko je ovaj vek zlatan i koliko srpska ekonomija liči na tigra.

Nedavno ste rekli da je pred autoritarnom vlašću Srbija postala ponižena i beznadežna zemlja. Ima li vađenja iz te situacije i, ako ima, koliko nam je vremena za to potrebno?

To da je Srbija ponižena i beznadežna zemlja, nisam rekao napamet. Pogledajte samo Beograd na vodi. O tome sam, u decembru 2016, pisao u NIN-u. Protiv tog projekta su bili svi: arhitekte su tvrdile da je taj projekat „sa profesionalne tačke gledišta… u najmanju ruku nepristojan“ i „nepismen“; pravnici su upozoravali da su prilikom usvajanja ovog projekta suspendovani Ustav i zakoni zemlje. Protiv tog projekta su, sa gledišta svoje struke, bili i ekonomisti, i sociolozi, i stručnjaci za saobraćaj. I ne samo naši nego i strani. Vodeći finski arhitekta je, prilikom posete Beogradu, taj projekat ocenio kao „ludost“. Američki časopis Forbs o ovom projektu piše kao „o lošoj šali Abu Dabija“.

Te kritike i upozorenja niko nije uzeo u obzir. Beograd na vodi je progutao Savski amfiteatar, a upravo preti da se proširi i na Beogradski sajam. A svim tim kritikama i upozorenjima suprotstavlja se jedno svemoćno JA: „Ja sam odlučio, ja sam potpisao“. Što nije iznenadilo nikoga ko zna da se za sve u zemlji pita jedan čovek. Premijerka, ministri, direktori, to su za njega samo crne i bele figure.

Trebaće mnogo napora i vremena da se zemlja oporavi od posledica ove vlasti. Nažalost, mnogo toga će ostati nepopravljivo. Šta da se radi, na primer, sa Beogradom na vodi? Ne znam. Znam samo moje osećanje prema tom megalomanskom projektu: ne znam kako je tamošnjim stanarima, ali ja tamo ne bih mirno spavao.

Svi potpisnici ProGlasa pozivaju na izbore. Da li verujete da na njima može da dođe do promene imajući u vidu da su nam sve institucije razbijene? Recimo, kako ostvariti pobedu bez Agencije za borbu protiv korupcije, bez RIK-a, REM-a, bez Upravnog suda, pa čak i bez Ustavnog?

Znam da će biti teško, a sve to što ste nabrojali treba samo još više da motiviše. Pobeda na izborima bi bila samo prvi korak, iza toga sledi težak i dug posao vraćanja Srbije u normalno stanje. To, pre svega, znači da se sve institucije, uključujući i instituciju predsednika Republike, vrate u zakonske okvire.

Da li uz takav režim možemo da očekujemo mirnu predaju vlasti ili nam slede nemiri, pa i nešto gore?

Bojim se da su oni spremni da svoj opstanak na vlasti brane po svaku cenu.

Kako u kontekstu toga vidite povratak na scenu ljudi poput Šešelja ili Jutke (pravosnažno osuđenih nasilnika), ali i sve nasilniju retoriku SNS?

Pa zato sam i rekao „po svaku cenu“. Oni na scenu vraćaju i Šešelja, sa svim njegovim prtljagom. A Šešelj pritom nudi svoj politički program, u kome je prva tačka ukidanje autonomije Vojvodine. Kao što je crtanjem granice na liniji Karlobag – Ogulin – Karlovac – Virovitica Tuđmanu obezbedio legitimitet za „Bljesak“ i „Oluju“, tako će sada probuditi i mobilisati one koji su po vojvođanskim gradovima pisali i uzvikivali: „Vojvodina republika“ i „Vojvodina Katalonija“.

U knjizi Neslana so podsetili ste na radikalsko glasanje za pristupanje Srbije uniji Rusije i Belorusije, na Šešeljevu spremnost da Rusiji dozvoli da u našoj zemlji otvara vojne baze, na izjavu Tome Nikolića da ne bi imao ništa protiv da Srbija postane ruska gubernija… Da li su vraćeni da bi obnovili takvu politiku ili je u pitanju zbijanje svih redova zbog slabljenja SNS-a?

Oni tu poziciju nikada nisu ni napuštali, što se vidi i po ulozi koju su u Vučićevim vladama imali Vulin i Nenad Popović. Tu poziciju dokazuju i sad, kada se osećaju ugroženim, i kada se, u opštoj mobilizaciji koju sprovode, vraćaju Šešelju i Tomi Nikoliću.

Izjavili ste da je stanje u našoj zemlji takvo da smo svi ugroženi, ali da to ne vide svi. Ako ne vide kriminal, korupciju, nasilje, sunovrat demokratije, zar ne vide ni sopstvene novčanike?

Sve je više onih koji vide. To shvataju i naprednjaci, i ponašaju se po onoj narodnoj: „Davljenik se i za slamku hvata“. A njihova slamka može da bude i gvozdena.

Istraživanja javnog mnjenja idu u prilog tezi da bi vlast u Beogradu mogla da se promeni. Da li je kasno za odbranu Beograda o kojoj ste pisali u knjizi sa tim naslovom? Da li smo zauvek izgubili stepenastu vizuru grada, obalu, istorijski i arhitektonski značajne kvartove…

Oni su za vreme svoje vladavine Beogradu naneli nepopravljivu štetu. Beogradom je zagospodario takozvani investitorski urbanizam koji uništava sve. Pogledajte Savski trg, Savamalu, Slaviju, Cvetni trg, Trg republike, Dorćol. Pogledajte obalu Dunava. Neko je bacio oko i na Zoološki vrt. Ne bi me iznenadilo ako bi nekom od njihovih investitora zapale za oko i lokacije na kojima se nalaze Narodno ili Jugoslovensko dramsko pozorište. Ili Narodni muzej…

Samo što nisu seli u avione i uzleteli da bombarduju Beograd.

Ako ne dođe do promena, kako vidite naš život sledeće godine?

O tome ne smem ni da mislim.

(NIN, 14. decembra 2023)