Aleksej Kišjuhas
Da bi stvarnost potvrdila napisano, bilo je nužno nasilje… U tom iracionalnom pozivu na ispravljanje istorije, drugi su videli početak neograničenog nasilja – napisala je Latinka Perović. A ti drugi, koji su dalekovido uvideli „početak neograničenog nasilja“, bili su pripadnici tzv. Druge Srbije. Naime, ovaj citat je iz Latinkinog predgovora za (drugo izdanje) knjige Druga Srbija iz davne 2002. godine.
Prvo izdanje je izašlo još davnije 1992, i priredili su ga antropolog Ivan Čolović i sociolog Aljoša Mimica. Bila je to, i ostala, dragocena zbirka oko 80 govora sa javnih tribina Beogradskog kruga. I na kojima se te 1992. godine moćno i gromoglasno govorilo protiv diktature, medijskog mraka, nacionalizma i rata. Zvuči poznato?
DRUGISRBIJANCI: Drugim rečima, Druga Srbija je ta koja je prva ustala protiv nasilja u Srbiji. Onog političkog, kulturnog, (č)etničkog, ratnog i strukturnog nasilja. Opasne 1991. i 1992, na hrabrim antiratnim protestima, kao i po ovim (veoma posećenim) tribinama u SKC.
Među govornicima su bili i Radomir Konstantinović, Latinka Perović, Milovan Đilas, Filip David, Ivan Vejvoda, Mirko Tepavac, Sima M. Ćirković, Miladin Životić, Bogdan Bogdanović, Laslo Vegel, Petar Luković, Nenad Prokić, Zagorka Golubović, Dragan Veselinov, Ljubiša Rajić, Aljoša Mimica, Sreten Vujović, Mladen Lazić, Ivan Čolović, Nataša Kandić, Borka Pavićević, Vesna Pešić, Žarko Korać, Mikloš Biro, Goran Marković, Dušan Makavejev i mnogi drugi ugledni profesori, književnici, novinari i ljudi.
A danas? Ovi pojedinci i njihove vrednosti etiketiraju se kao drugosrbijanci, autošovinisti, građanisti, mondijalisti, samoporicači, kompradori, etokolonaši, slučajni Srbi, srbofobi ili, naprosto – izdajnici i antisrbi. Ali, isto je bilo i 1991, kad su na antiratni pokret i Drugu Srbiju oštro reagovali nacionalni intelektualci, delatnici i pisci Prve Srbije.
Na primer, Dobrica Ćosić („To je srpsko antisrpstvo“), Matija Bećković („To su Srbi koji nisu ni Srbi“), Ljubomir Tadić („Nisam pristalica mira po svaku cenu“) ili Momo Kapor („Beograd je pravi petokolonaški grad, pun smutljivaca, kukavica, lažnih pacifista. Ali to nije čitava ova zemlja Srbija“).
Režim Slobodana Miloševića nije (direktno) reagovao na Drugu Srbiju, ali je reagovala tadašnja – opozicija, ista ona koja je preuzela vlast 2000. godine. I još 1990-ih je ponavljala mantre o opasnosti od „podela“ srpskog naroda, da svi valja da se ujedinimo protiv Miloševića i tome izanđalo slično. A mnogi od pripadnika izvorne Druge Srbije su 2002. uputili javno Pismo upozorenja srpskoj kulturnoj javnosti u kojem ističu da je „sve prisutnije novo oživljavanje radikalnog nacionalizma“ i „atmosfera novog jednoumlja“. Nije imao ko da ih čuje ni pre trideset, kao ni pre dvadeset godina.
KAO NEKAD: A šta su zapravo govorili ovi originalni i stvarni drugosrbijanci? Već u uvodnom ili prvom izlaganju, 11. aprila 1992. godine, Radomir Konstantinović je rekao: „Sve veće je totalitarističko nasilje. Ovo nasilje je predvidljivo, jer nasilje je u samoj prirodi nacionalizma pošto je on, zahtevajući apsolutno jedinstvo, neprotivrečnost, osuđen na sukob sa stvarnošću koja je, naravno, protivurečna: osuđen je na nasilje“.
Dakle, u nacionalističkoj viziji Srbije – nema razlika i nema pluralizma. Konstantinovićevo izlaganje bilo je naslovljeno Živeti s čudovištem. Ali, to čudovište nije bilo „dete-monstrum Kosta K.“ iz tabloida, već čudovište totalitarističkog nacionalizma. „Čudovišnost, ovde gde je zacarilo nasilje, gde se pod nasiljem sve izvitoperava, ta čudovišnost postaje sve normalnija“.
„Do guše smo u totalitarizmu, a totalitarizam je zaraza nasiljem, težnja ka totalnom nasilju, ka nasilju kao univerzalnoj metodi, prema drugima, ali i prema samom sebi. Totalitarizam je totalizacija nasilja. Živeti pod nasiljem totalitarističkog nacionalizma znači, iz dana u dan, sve više pristajati na to nasilje, ali i prihvatiti ga kao svoje – prihvatiti neprihvatljivo: prihvatiti čudovišno kao prirodno“, dodao je. Kao da je bilo nekad.
Takođe 11. aprila 1992, Filip David je poručio: „Gospodari naših života i naših sudbina uvukli su nas u rat, u kriminal, u gangsterizam, pustili su sa lanca svoje rasiste i mafijaše, otvorili mikrofone, uperili u njih kamere, od zemlje u kojoj smo se rodili napravili su zemlju nasilja i sramote, a nas, protiv naše volje i protiv naših uverenja, pretvorili u svoje saučesnike.
Protest protiv nasilja postao je slabašan pred strahotom samoga nasilja“. Da li se nešto promenilo i zašto nije? Identične reči o ratu i nasilju, rasistima i mafijašima, kriminalu i gangsterima pred TV kamerama i Jovanom Jeremić mogle su biti izgovorene na protestima Srbija protiv nasilja.
A da li je neko pozvao Filipa Davida da progovori? Da li ga je čitao i razumeo? Ili, „Umesto vladavine prava i pravne države, imamo društvo permanentnog građanskog rata. Politička birokratija na vlasti održava trajno vanredno stanje, nasiljem održava totalnu kontrolu društvenog života. Nacionalšovinistička ideologija i politička praksa ukidaju sve oblike slobode, pa i pravu nacionalnu slobodu, i uvode nas u društvo nasilja“, rečima filozofa Miladina Životića još 18. aprila 1992. Šta se promenilo?
SUDBINA: „Poziv živoj Srbiji da odbaci oružje i nasilje kao jedini način dijaloga izazov je anaerobičnim tipovima kojima je oružje, tajno nasilje i patriotska retorika jedini vazduh koji mogu da dišu. Smemo li pominjati pljačke i ratno profiterstvo?“, pitao se režiser Dušan Makavejev (30. maja 1992). A smemo li da pominjemo ratne profitere danas, trideset godina kasnije? „I pored toga što sada i ovde grme trube i bubnjevi o tome da smo uzjahali civilizacijski vetar, ovim što se događa ih opovrgavamo.
Živimo u pretpolitičkom stanju u kojem caruje nasilje svake vrste“, istakao je Boško Kovačević (6. februara 1993). A „Ne smemo strahovati da se protiv bezumlja i nasilja borimo upravo zbog onih koji strahuju i strepe“, reče Ivan Vejvoda (isto). Uzgred, Nataša Kandić je i tada bila enfant terrible, tvrdeći da u Srbiji „nema druge Srbije“ (9. maja 1992). „Rušenje gradova neće nam nikada zaboravitii“, govorio je Bogdan Bogdanović (25. aprila 1992).
Druga Srbija je zato bila originalna ili izvorna – Srbija protiv nasilja. A zašto se njene ideje i vrednosti nedovoljno spominju ili čak cipelare u srpskoj javnosti? Umesto da baštinimo ove svetonazore i veličanstvenu antiratnu tradiciju u Srbiji, mi se iscrpljujemo u bistrenju predizbornih kolona, pedeset nijansi desnice, i medijskog uticaja Hepija i Pinka.
I radije govorimo o rijaliti programima, umesto o realnosti nacionalističkog huškanja na rat. I danas, kao i pre trideset i više godina. Prva Srbija je svojevremeno klicala ratu, te grlila i lepila slike Slobodana Miloševića na šoferšajbne. Bacala cveće na tenkove koji su išli da sravne Vukovar sa zemljom, navijala da se sravni i Dubrovnik, te započne novi rat u Bosni i Hercegovini. I da „jedemo korenje“, zbog mitomanske obnove srednjovekovne „slave i veličine“, a protivu mrske modernosti.
Hajde da budemo iskreni prema sebi. Zahvaljujući probuđenom nacionalizmu, medijskoj propagandi, pa i samoj ljudskoj prirodi, jedan deo Srbije je i te kako bio – za nasilje. A protesti Srbija protiv nasilja bili su (propuštena) prilika da Srbija najzad progovori o etnički motivisanom nasilju, ratu i ratnim zločinima koje je počinila po prostoru Jugoslavije.
Uzgred, mnogi (živi) akteri originalne Druge Srbije, poput Filipa Davida, Nenada Prokića i Žarka Koraća, podržali su listu Srbija na Zapadu Građanskog demokratskog foruma (GDF), a ne Srbiju protiv nasilja. Pa se oni iznova kritikuju kao antisrbi koji urušavaju vaskoliko jedinstvo i sabornost opozicije. Dokle više? „Da li je totalitarizam sudbina Srbije? U kojoj to perspektivi nestaje mogućnost alternative?“, pitala se Latinka Perović. I zato, koja Srbija protiv nasilja? Prva ili Druga? I sa kojom Srbijom – protiv nasilja?
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
