петак, јул 19, 2024

Katarina Petrović, policajka iz Valjeva: Godina prođe, obraz ostaje

Slične objave

Podeli

Nisam mogla da pustim da sve prođe bez mog komentara, da zakon mora da važi jednako za sve, pa i za kuma predsednika Srbije. Pogotovo kad sam iz policijske evidencije videla da je Nikola Petrović posle udesa testiran na narkotike i da je testom utvrđeno da je bio pozitivan na kokain

Danas, skoro godinu dana kasnije sabiram utiske… Sada već sa sigurnošću mogu da kažem da su „okidač“ u mom slučaju bile tragedije koje su se dogodile u maju prošle godine.

Zašto? Zašto smo kao društvo došli do toga da nam deca ubijaju decu? I onda… dođeš na posao, a tamo muk, nema reči, nema komentara, kao da se nije ni desilo. U tim danima ne mogu da nađem nijedan naš veliki uspeh, veliki kao taj neuspeh koji smo kao zajednica doživeli.

Kreću protesti. Osećam da pripadam tom delu društva koji je ustao i zavapio. Ne mogu to da uradim u Valjevu – mali je ovo grad. Prvom prilikom odlazim u Beograd. Peti po redu protest „Srbija protiv nasilja“, šetamo ulicama sa bolom u grudima, ali sa nekim neverovatnim osećajem da će se, ipak, desiti neko čudo, da će sutra biti bolje. Ali ne, nije se desilo.

KRIVIČNI POSTUPAK KOJI SE VODI PROTIV MENE NIJE ZAVRŠEN. PRVOSTEPENOM PRESUDOM VIŠEG SUDA U VALJEVU OSLOBOĐENA SAM, ČEKAMO OKONČANJE POSTUPKA PRED APELACIONIM SUDOM U BEOGRADU. DISCIPLINSKI POSTUPAK TRAJE, NA POSAO NE IDEM, JOŠ UVEK SAM PRIVREMENO UDALJENA

Taj peti protest u Beogradu počeo je jednom pretužnom kompozicijom dečaka koji je prerano napustio ovaj svet. Mislim da me i danas boli celo telo kada se setim. Ređali su se govornici, obraćajući se okupljenim ljudima, jedni drugima davali smo nadu i utehu… U nekom trenutku obratio se i jedan mladi čovek, čija je majka izgubila život u saobraćajnoj nezgodi. Reče nam da nije dočekao pravdu. Obećali smo mu nemuštim jezikom da ćemo mu pomoći. Rekli smo mu tada, svako na svoj način, da jako saučestvujemo u njegovom bolu… I… ništa od toga. On još nije dočekao pravdu.

Na onog malog kompozitora ne smem ni da pomislim, možda ipak negde svira klavir, nekom ko je dostojan da razume njegovu muziku.

Selektivna primena zakona

Krenulo je razoružavanje građana… Dolazili su i predavali oružje – pune torbe oružja… Donosili su ga ljudi koji su postali svesni da im to oružje, koje drže po kućama, nije potrebno. Ima i onih kojima tako nešto na pamet nije palo. Poslali smo i policajce u svaku školu, u dve smene – nismo rešili probleme.

Katarina Petrović Foto: Goran Srdanov/Radar

Verovatno su pojačane emocije tih dana dovele da racio ostane po strani, a možda je sve to tako trebalo da bude. Tek, nisam mogla da pustim da prođe bez mog komentara – da zakon mora da važi jednako za sve!

U MEĐUVREMENU SAM UPOZNALA NEKE LJUDE KOJI SU BILI UZ MENE KADA JE BILO NAJTEŽE. SRETALA SAM IH NA ULICI, U PEKARI, APOTECI, PRODAVNICI… SVAKI DAN BAR JEDAN SUGRAĐANIN OSETIO JE POTREBU DA MI PRUŽI RUKU, DA POKAŽE SVOJU SOLIDARNOST. I TAKO, VREMENOM UPOZNAVALA SAM IH SVE VIŠE

Bilo je to sredinom juna 2023. godine. Na poslu sam slušala govor narodne poslanice Marinike Tepić na zasedanju Narodne skupštine Republike Srbije, u kojem je ona iznosila podatke o saobraćajnoj nezgodi u kojoj je učestvovao kum predsednika Republike Srbije. Kada sam izvršila uvid u našu, policijsku evidenciju videla sam da je sve što je ona ispričala na toj sednici tačno. Takođe sam videla i da je prilikom uviđaja izvršeno testiranje Nikole Petrovića na narkotike, kao i da je tim testom utvrđeno da je pozitivan na kokain.

Specifično je bilo to da u tom policijskom izveštaju nije navedeno da je prema njemu primenjena mera obaveznog policijskog zadržavanja, što je obavezno u takvim situacijama. Tada sam osetila potrebu da joj kažem da je sve što je ispričala istina. To je bio čist primer selektivne primene zakona.

To, milicijo moja

Došao je jul – došli su po mene („to, milicijo moja“) – jedan problem manje!

Dva dana policijskog zadržavanja i tri dana u Centralnom zatvoru u Bačvanskoj. I trajalo bi to, ali su se pojavili ljudi, ne poznajem ih sve…. Šetali su ulicama, protestovali ispred zatvora, i evo me na slobodi.

Leto je prošlo. Upoznala sam neke ljude koji su bili uz mene kada je bilo najteže. A onda sam ih sretala na ulici, u pekari, apoteci, prodavnici… Svaki dan bar jedan sugrađanin osetio je potrebu da mi pruži ruku, da pokaže svoju solidarnost. I tako, vremenom upoznavala sam ih sve više.

Da me nisu zaboravili (kako mi sve nekako brzo zaboravimo) prvo je stiglo jedno priznanje „Vitez poziva“ – nagrada koju dodeljuje nevladina organizacija Liga eksperata LEX, a koja se dodeljuje izuzetnim pojedincima iz različitih sfera društva, koji su titulu zaslužili svojim savesnim i profesionalnim radom i ponašanjem, odnosom prema pozivu, a u skladu sa univerzalnim vrednostima.

POČETKOM JULA DOŠLI SU PO MENE („TO MILICIJO MOJA“) – JEDAN PROBLEM MANJE! DVA DANA POLICIJSKOG ZADRŽAVANJA I TRI DANA U CENTRALNOM ZATVORU U BAČVANSKOJ. I TRAJALO BI TO, ALI SU SE POJAVILI LJUDI… ŠETALI SU SE ULICAMA, PROTESTOVALI ISPRED ZATVORA I EVO ME NA SLOBODI

Malo potom, usledilo je i drugo prestižno priznanje za ličnost godine, koju mi je dodelila bivša redakcija NIN-a, koja je nedugo potom pokrenula Radar. Deliti ovo priznanje sa tužiteljkama Bojanom Savović i Jasminom Paunović sa jedne strane je divno, a sa druge strane i nismo baš srećne da se u ovom kontekstu govori o sudijama, tužiocima i policiji. Priznanje koje nam je uručeno delimo sa svim našim kolegama koji se bore za bolje pravosuđe, za bolju policiju.

Katarina Petrović Foto: Vesna Lalić/Nova.rs

Dok pišem ove redove stiže još jedno priznanje, opet kao potvrda da sam učinila ispravnu stvar. Naime, dobitnica sam specijalne nagrade „Borka Pavićević“ za javni gest – gest hrabrosti, koju mi je dodelio žiri u okviru Centra za kulturnu dekontaminaciju.

E, sada već deluje kao da se hvalim. To je samo deo dešavanja u prethodnih godinu dana…

Krivični postupak koji se vodi protiv mene nije završen. Prvostepenom presudom Višeg suda u Valjevu sam oslobođena, čekamo okončanje postupka pred Apelacionim sudom u Beogradu.

Disciplinski postupak traje, na posao ne idem, još uvek sam privremeno udaljena.

Dakle, u međuvremenu, desile su se mnoge stvari, upoznala sam mnogo divnih ljudi, eminentne ličnosti iz kulturnog i javnog života i to delim sa vama. Naravno postoje i neke stvari koje su samo moje.

Nasilje ne samo da nije stalo, već je sve prisutnije

U istom tom periodu – nimalo lakom ni za mene, ni za nas kao društvo – dešavale su se sve one stvari sa početka ovog teksta. Nastavnici su dobijali batine od učenika, maloletnici su ubijali ljude, neki „ljudi“ ubijali su decu, a neki iz zabave, iz vazdušne puške pucali su opet u decu. „Novinar“ fizički napao novinara. Nasilje, nasilje, nasilje. Ne samo da nije stalo, već imam utisak da je sve prisutnije.

Međutim, „srećom“, ima i veselih ljudi, igraju, pevaju, njima je sve „ružičasto“, sve sija, reklo bi se – nikad bolje nije bilo (živimo u „zlatom dobu“, rast i napredak vidljivi su na svakom koraku).

Ima jedna rečenica Edmunda Berka, filozofa i državnika iz 18. veka, kojom bih mogla da zaokružim ovu priču: „Da bi zlo trijumfovalo, dovoljno je da dobri ljudi ne čine ništa!“

I tako, godina prođe – obraz nikad. Znam da vas ovo asocira na jednog velikog šmekera i to je sa namerom. U ovih godinu dana napustio nas je i Žarko, izgubio je bitku, ali je otišao dostojanstveno, kako je i živeo. Hvala mu!

radar.rs