Nenad Ž. Petrović
Postoje u suštini dva puta da se kako-tako zatvori ova naša srpska tužna priča koja traje od raspada SFRJ. Prvi je put kompromisa i dogovora koji će rezultirati velikom nepravdom dok drugi podrazumeva neuspeh prvog puta i vodi u rat i dalje gubitke.
Prvi način bi podrazumevao nešto što je, da je bilo mudrosti i državništva i da su zapadni faktori pokazali veću agilnost ka tome, moralo da se desi odmah posle Petog oktobra. Međutim, ni tada nije bilo odlučnosti i preovladao je oportunizam i politički kukavičluk. Teoretski, druga prilika je propuštena nakon izbora 2012. godine.
Tada je mogla biti formirana velika koalicija: SNS, SPS, DS plus partije manjina. Time bi bio ostvaren blok od 80% Skupštine. Tada je, da je bilo pameti, mogao da se legalno promeni Ustav i da se ostvari istorijski sporazum sa otcepljenim Kosovom.
Da se smisli neka pravnička ujdurma kojom bi obe strane mogle da se pohvale. Ništa se u realnosti time ne bi promenilo, Kosovo bi ostalo otcepljeno od Srbije ali bi se život tamošnjih Srba normalizovao i relaksirale bi se relacije dve države.
Da, to je moglo da se desi bezbolno tada jer ko bi se tome usprotivio? Tada još nisu bili na vidiku ni Dveri niti Zavetnici a SRS je bila već uveliko marginalizovana sa Šešeljem u Haškom pritvoru.
Da nije bilo mržnje i osvetoljubivosti prema „žutim lopovima“ sve se moglo lakše sprovesti pre punu deceniju. Ali, preovladao je revanšizam, seljačka žudnja za uništenjem prethodnih. Sada smo došli dotle da je neminovnost saradnja SNS i SPS sa DS i njenim derivatima nastalim brojnim raspadanjima i podelama.
U takvom raspletu mogla bi biti stvorena većina u Skupštini od SNS, SPS, SSP, DS i manjinskih stranaka koja bi pokušala da reši zadatak koji već dugo visi nad svima nama kao potencijalna pretnja. Znam da će mnogi reći da bi to bila izdaja, nepravda, prevara… I biće u pravu.
To bi praktično značilo da sav lopovluk, sva „pranja novca“ i sve zgrnuto bogatstvo sadašnjih vlastodržaca ostaje neupitno. A kako bi drugačije i moglo biti? Čak i da pretpostavimo neku „revolucionarnu“ promenu, kako ćete oduzeti bilo kome iz današnje nomenklature stanove, kuće, imanja… koje su stekli formalnopravno po zakonu, u skladu sa pravilima igre ovog sistema vrednosti i ove ekonomije koja se naziva neoliberalni kapitalizam?
Pravno je načelo da se zakoni ne mogu primenjivati retroaktivno. Dakle, u nekoj doglednoj budućnosti moglo bi se suditi onima koji su sada zgrnuli milione i oprali ih kupujući na desetine luksuznih stanova i vila jedino prema zakonima koji su na snazi u času izvršenja nedela odnosno trenutno. A trenutno ne postoji zakon koji ograničava količinu bilo čije imovine.
Ono, postoje i sada sankcije za nezakonito stečenu imovinu ali se lopovi na vlasti sigurno dobro čuvaju da nikakvih tragova o tome ne ostane, da sve bude formalnopravno po paragrafima.
Uostalom, čak i ako se nekome nešto može i bude dokazalo takvi nisu bili naivni da imovinu vode na svoje ime već su naprotiv nekretninu registrovali na imena srodnika i poverljivih lica. Sve će zadržati u svojim pohlepnih kandžama jer nećemo valjda da uvodimo marksističku diktaturu kao 1945. godine pa da nacionalizujemo privatnu sopstvenost?
Šta bi moglo da se desi sa krivičnom odgovornošću za nerazjašnjena ubistva, paljevine, zastrašivanja, seksualna iznuđivanja, razna kršenja zakona i prisiljavanje državnih službenika da ih krše?
Tu bi se već lakše mogli naći dokazi i počinioci bi mogli biti kažnjeni samo ako se to bude želelo. Ako se ne postigne neki tajni „džentlmenski sporazum“ da se niko ne kazni ili da se zamazuju oči javnosti kažnjavanjem nekih „sitnijih riba“.
U svakom slučaju, ukoliko bi ostao ovaj pravosudni sistem sa ovakvim tužiocima i sudijama, sa mogućnošću opstrukcije procesa onda se valja nadati višegodišnjim razvlačenjima postupaka tako da će oni brzo postati nezanimljivi, skrajnuti na marginu, pojaviće se apatija u javnosti pa čak i simpatisanje sa izvedenima pred sud koji se eto cimaju i maltretiraju da godinama izlaze (ili pre ne izlaze) na ročišta.
Magnati dezinformativnih kanala i novina preko noći mogu da pređu na stranu novo-starih vlastodržaca i počnu njima da kade i metanišu te da time kupe opstanak na svojim pozicijama i frekvencijama. Dakle, sve bi ostalo po starom. To bi bila velika nepravda. Samo, treba gledati i cenu nečega. Da li je ispravno uvek isplativo?
Kada jednog lepog dana Vučić i SNS siđu sa vlasti ili je po dogovoru predaju, biće to „paket aranžman“ već viđen posle Petog oktobra. Strukture moći i bogatstvo ostaće nedirnuti.
Tipujem da će novi usrećitelj nacije koji deli povišice penzionerima i ne skida se sa TV ekrana postati Dragan Đilas i njegova stranka koji će zameniti SNS i SPS. Tada će biti regulisani odnosi sa Kosovom a Srbija hitro pristupiti NATO, dok mislim da mnogi od nas u srednjim i poznim godinama neće dočekati da vide ulazak u EU.
I sve će to postati „normalno“, svi će se praviti ludi i svi će se ponašati kao da se ništa nije desilo. Život ide dalje. Dojučerašnji neprijatelj postaće prijatelj i obrnuto. Svi koji služe sadašnju vladu služiće i tu buduću ma koliko se njena politika bude razlikovala od sadašnje.
I neće imati problema sa tim. Kao što bespogovorno slušaju sadašnje pa čak su spremni da krše zakone po njihovom nalogu tako će isto raditi i pod budućim gospodarima. Podzemlje će nastaviti da radi kao i dosad. Sve normalno. Sve će biti zaboravljeno, ko je šta govorio i činio.
Ipak, tvrdim da bi to jeftin put i jeftin izlaz. Onaj skuplji je u izbijanju novog rata na Balkanu koji bi nas sve preskupo koštao. (Danas)
(Autor je književnik i istoričar)
