Piše: Ivan Srdanović
Zlo do koga je došlo tokom Drugog svetskog rata trebalo bi da bude sasvim dovoljan razlog da na rasizam i nacionalizam većina normalnih ljudi glada sa prezrenjem.
Podsećanje na kult nacije, obećanog životnog prostora i izabranog naroda vraća nas u doba zločina koje su počinile Nemačka, Italija, Japan i njihovi kvislinški saveznici širom sveta.
„Ljubav prema naciji“ je u logorima smrti pokazala kako se nevini snovi pesnika XIX veka o oslobođenju narodnih masa mogu pretvoriti u košmare.
Mnogi su se beogradski intelektualci tokom osamdesetih godina prevarili misleći da treba odbaciti sve manifestacije komunizma pa tako i kosmopolitizam.
No, da se suprotnosti privlače pokazuje današnje društvo u Srbiji koje je isto onako netolerantno prema drugačijima kao što je bilo i u vremenima najrigidnijeg komunizma.
Tako je zemlja u kojoj rasnih predrasuda šesdesetih godina gotovo da nije ni bilo uspela da se danas nađe daleko iza države u kojoj su u to doba carevali rasizam pa i organizacije poput zloglasnog KKK.
Žalosno je da se od dolaska režima Milošević-Šešelj-Marković nacionalizam uspostavio kao krovna državna ideologija.
Kako smo onda ispali tako naivni i dopusti da naša zemlja počne da zaostaje?
Najpre, možda zbog ratova devedesetih i zabune koja je nastala oko prava svojine nad teritorijama zemlje koja se raspadala.
U iscrtavanju spoljnih granica zemlje zaboravilo se najpre na njen centar a zatim i na samu suštinu i smisao postojanja jedne države.
Otuda je nastala zbrka u koje su se pojmovi patriotizma i nacionalizma prilično izmešali.
San o Velikoj Srbiji postao je noćna mora a neodređenost granica zemlje učinila je da iskreni patrioti izgube okvir u kome ima smisla braniti se pa i ratovati.
Nacionalizam, sa druge strane, ne vidi granice i uporno traga za srodnim dušama sa one druge strane.
Kako, kao i u većini država ovoga sveta ni u zemlji Srbiji nisu baš svi istog roda nacionalizam se ispoljava kao nepravda. Čak se i zvanični državni mediji veoma često obraćaju samo najbrojnijem narodu.
Urednici nacionalnih medija ponekad zaborave da zajedničku veru ne dele svi građani Srbije, kao da ni svi pripadnici nacije kojoj se obraćaju ne dele istu istoriju pa se često gubi iz vida da su baš u Velikom ratu (koji se u poslednje vreme pokazao zgodniji za ideološku zloupotrebu od Drugog svetskog rata) pripadnici istog naroda bili na suprotnim stranama!
Očigledno da je nacionalizam selektivan baš kao što je to bio nekadašnji komunizam.
Sa visina vlasti stižu ponekad teške uvrede na račun političkih neistomišljenika.
Onaj čije su se misli uzjogunile, otrgle i počele da ševrdaju oko ideološke linije koju su zacrtale gazde za tren oka može da izgubi oreol pripadnika nebeskog naroda i onda mu car Lazar, ni svih devet Jugovića ne mogu pomoći!
Politički istomišljenici iz Bosne, Crne Gore ili Kosova mnogo su bliži rod beogradskom režimu od domaćih zanovetala.
Ponekad se čini da je narod sa druge strane državne granice Srbije režimu važniji od domaćeg.
Ali slučaj temišvarskih Srba pokazuje da to nije baš tako.
Oni za pisca ovih redova predstavljaju pravu zagonetku. Iako Srbi iz Temišvara imaju svoju vekovnu samosvest čini se da su za režim manje značajni od novopečenih Srba!
Zašto su dojučerašnji Crnogorci, Bosanci i Hercegovci toliko važniji od Srba iz Banata i Pomorišja?
Uostalom, možda su Srbi ugroženi i u Beču, Torontu ili Sidneju gde ih ima na desetine hiljada?
U Srbiji srpski narod živi u sreći, veselju i slobodi, dok Srbi izvan nje pate i stradaju?
Da se ne lažemo: jasno je da se iza srpskog selektivnog nacionalizma krije klasični imperijalizam okrenut planskom proširenju granica otadžbine.
Samo se tim ključem može objasniti borba Srbije protiv unutrašnjeg neprijatelja u određenim susednim zemljama.
No, nevolja je u tome što bi većina građana volela da ima više. Gramzivost radi svoj posao za one koji iscrtavaju mape o teritorijama o kojima ni car Dušan nije ni sanjao.
Mnogi građani Srbije misle kako bi se mudrom politikom, za nekakvim pregovaračkim stolom moglo dobiti mnogo toga pa i povratiti Kosovo.
O umetnosti pregovaranja se priča u zemlji čiji Predsednik ne može da bez zlobe govori o opoziciji u vlastitom narodu? Predsednik koji nije u stanju da na dobronameran način protumači gest polaganja cveća na grob albanske porodice uobražava da je Gandi?
Uostalom, ako je Beogradu baš toliko stalo da Kosovo bude u zajedničkoj državi, mislim da je onda sasvim logično da da ponudu koja se ne odbija.
Ipak, kada god pomislim na zajedničku državu, na nekakvu federaciju Srbije i Kosova prvo što mi pada na pamet jesu mesta predsednika, premijera, ministara odbrane i policije. Zamišljam nekakva kolektivna rukovodstva, predsedništva, sednice parlamenta koje se jednom održavaju u Beogradu a drugi put u Prištini…
Kada dođem do zajedničke vojske i policije shvatim da je jedini način da se stvori zajednička država bez rata i tako ostvari san nacionalista upravo taj da se zemlja Srbija oslobodi od nacionalizma.
Zvuči gotovo nezamislivo, ali tako je tokom osamdesetih godina zvučala i zamisao o odustajanju od komunističkog puta.
Razblaženi duhom nemaju problem da na pitanje „da li ste za rat“ odgovore odrečno, a na pitanje „da li ste za Kosovu u Srbiji“ odgovore potvrdno. Nacionalni zanesenjaci nemaju problem ni sa skandiranjem „Ubi zakolji…“, jer, eto, navijači ne iskazuju zvaničan stav države Srbije.
Ima i onih koji kao da priželjkuju Treći svetski rat. U nekakvom novom svetskom haosu nacionalni zanesenjaci vide priliku da Srbija ponovo stekne slavu i osvoji zemlje baš kao što se to desilo 1918.
Otuda je Putin tobožnjim srpskim nacionalistima zanimljiviji od svedočenja Dimitrija Tucovića ili Rastka Petrovića o Prvom svetskom ratu.
Nema sumnje da je teritorijalno proširenje lepa stvar za maticu, da donosi materijalnu korist centrima moći i podiže moral građana, ali da problemi nastaju onda kada se deo zemlje u ratnim avanturama izgubi.
Saldo Srbije u ratovima tokom dvadesetog veka je sledeći: Vojvodina, i deo Sandžaka su ratom dobijeni, a Kosovo ratom dobijeno i ratom izgubljeno.
Žrtava mnogo.
Naravno, reći će neko ko misli da je mudar: ljudi se rađaju i umiru, a zlato i drago kamenje su večni!
Muk žrtava će, kao i uvek, unovčiti demagozi, rodoljubivi pesnici i političari – ljudi koji vole da samo iz daljine naslute kako barut miriše.
Istina je prilično surova: mi smo potomci onih koji su ratove preživeli. Kada jednom od tuge za svojom izgubljenom decom starci skapaju rođaci mogu naći utehu u njihovim nasledstvima.
Zbog te istine se preko medija i ne postavljaju pitanja o tome na koji bi se način moglo povratiti Kosovo ili osvojiti Bosna…
S tim u vezi, autor ovih redova nije primetio da se neko od brojnih vojnih analitačara javno oglasio sa idejom bi se, možda, i bez pomoći NATO rat na Kosovu mogao završiti porazom Srbije! Iako primera borbe Davida protiv Golijata ima na sve strane mogućnost da bi se možda baš danas vodile bitke za Kraljevo na medijima niko nije ozbiljno razmatrao.
Ideja da će njihova deca u trenutku kada počne rat biti u Kanadi, da će i oni sami iskusiti rat kao TV gledaoci, a možda i govornici na patriotskim tribinama, čini mnoge građane neosetljivima na ono što bi mogao biti kraj države Srbije.
Zato se na temeljima naivne gramzivosti grade kule zlaćane nebeske politike; zato političari kao onom gavranu sa parčetom sira u kljunu objašnjavaju kako su Srbi narod koji umire sa pesmom na usnama; zato se intelektualci iz Beograda tako dobro razumeju sa pijancima koji cevče piva ispred seoskih prodavnica; zato je toliko važno da se stanovnici opština Šavnik ili Žabljak koji su do pre nekoliko godina bili listom Crnogorci izjasne kao Srbi.
Pohvalno je da se ljudi lako prilagođavaju novom vremenu, da se istorija brzo prilagođava novonastalim potrebama političke oligarhije, ali i dalje je teško dokučiti šta to očarava zvanični Beograd te podržava ljude koji su skloni Momiru a ne Milu.
Verovatno se ključ za razumevanje ovog fenomena krije u činjenici da su novopečeni crnogorski Srbi protiv EU, NATO i potpisa na već čuveni Briselski sporazum – dakle veoma radikalski nastrojeni.
No, da se vratim pitanju iz naslova.
Mislim da bi Srbiji za početak bilo dobro da konačno sazna gde su joj granice i da se iskreno okrene nastojanju da u okviru njih postane pristojna zemlja.
Mislim da bi trebalo da prestane da podržava separatističke pokrete u susednim zemljama jer oni mogu lako dovesti do rata koji bi opat zapalio Balkan.
Izgrađivanje iskrenih dobrosusedskih odnosa bi omogućilo da ljudi ne putuju samo zato da bi videli tragove sopstvene kulture u inostranstvu nego da bi se upoznali sa različitostima i možda u njima pronašli veze kojima je Balkan prožet.
Valjalo bi osloboditi narod straha od putovanja.
Potrebno je i da većina građana Srbije shvati da je ružno zloupotrebljavati „braću“ sa druge strane državnih granica u političke svrhe.
A onda da narednih pola veka postepeno stišava zlo koje su joj naneli srpski nacionalisti.
Konačno, bilo bi pristojno da se prestane sa pitanjima u duhu onoga: A šta vama dođe knez Lazar?
Mudro.