Svetislav Basara
Napušavajući Crnogorce zbog derznovenija da ne odobre prelet Lavrovljevog aviona, Rogozin ih je optužio za „izdaju zajedničke istorije“ i time mi dao temu naše današnje kolumne.
„Zajednička istorija“, „pravoslavnost“ i „sličnost jezika“ – ne nužno tim redosledom – glavni su alati ruske „meke moći“ u balkanskim gudurama. Kremlj odlično poznaje – i to ne od juče – ovdašnje mentalitete, fascinacije veličinom, snagom oružja, sledstveno koristeći pomenuta bućkala, ostvaruje ogroman politički profit uz minimum ulaganja.
Balkanske političke naivčine pravoslavne veroispovesti u tradicionalnoj brzini na zlo i hitrini na grabež uzimaju zdravo za gotovo da će ih zbog zajedničke istorije, pravoslavnosti i sličnosti jezika Rusija zaštititi od svih sila mraka i haosa. Što Rusiji ne pada na pamet. A i da joj pada, ništa tu ne bi mogla učiniti. Sile balkanskog – naročito srpskog – mraka i haosa nisu, naime, tamo gde ih tutumraci projektuju – u Vatikanu, Briselu ili Vašingtonu – nego su unutra, u nama. Sve dok se Balkan, sa Srbijom na čelu, ne obračuna sa sopstvenim demonima, dotle će ostati igralište za demone, jedna slamka među vihorove.
Čak je i na ovom stepenu posrnulosti obrazovanja nezamislivo da na PMF-u višu matematiku predaje neko ko ne zna koliko je 2 + 7 – 3, ali u Srbiji ne samo da nije nezamislivo nego je pravilo da politiku vode ljudi koji ne znaju osnove političke aritmetike, koje glase: velike sile nemaju prijatelje, imaju samo klijente; nikome ništa ne daju, samo uzimaju. Gde god mogu. Logično. Da su davale, a ne uzimale, ne bi ni bile velike sile. Takvo je ustrojstvo svijeta, koji je tirjan tirjaninu, itd.
To važi za sve postojeće velike sile: i Ameriku i Rusiju i Kinu. (Tu je i Nemačka, ali ona je ekonomski, ne vojni džin.) Male, pogotovo siromašne zemlje sa tim silama moraju održavati što bolje odnose, ali sa što veće distance i sa što više diskrecije, dovoljno blizu da se ne smrznu, dovoljno daleko da se ne opeku.
Jer, pazite, događa se da istorije velikih sila krenu nizbrdicom, kao što se upravo događa Rusiji. I – šta onda? Velika sila, od male zemlje, npr. Srbije, sa kojom deli zajedničku istoriju, religiju i jezik, zahteva da je prati na bespućima povijesne zbiljnosti. Pređašnja ljubav – srpska iskrena, ruska iz računa (koja je imala i svoje dobre strane, jeftin gas, npr.) prekonoć se pretvara u okove na nogama i rukama.
U Euromahali i Krugovima Dvojke započela je kampanja sprdačine sa Vučićevim oklevanjem, balansiranjem i neodlučnošću. Ima toga. Ne treba, međutim, smenuti sa uma da je rusodupeljublje vekovno nasleđe i da ga je pre Carstvija Jego praktikovalo i Carstvije JexS-ovo. Nije to šala. Treba biti Tito i imati iza leđa JNA pa Rusiji reći njet. Baš me interesuje kako bi u ovoj situaciji postupio JexS? Kriza nije nestašica brašna i zejtina – kako se kod nas smatra – kriza doslovno znači odluka. Ta odluka je morala biti donesena u XIX veku. Sada se mora čekati rasplet situacije i svršen čin.
(Famozno kurir)
