Svetislav Basara
Danas započinje mini-serijal o srpskim frustracijama. Krenućemo od primarne frustracije, majke svih potonjih, frustracije petstogodišnjim „ropstvom pod Turcima“.
Koje je potrajalo znatno manje – ni puna četiri veka, u nekim krajevima i manje – ali znamo da srbski istoričari i političari vole da uveličaju sve što je loše, valjda da bi posle bilo još gore.
Interesantno je da je tih – hajde nek im bude petsto godina ropstva – mnogo lakše podneo srpski živalj koji je robovao pod Turcima nego njegovo oslobođeno potomstvo. Dostupni istorijski dokumenti – kojih i nema baš mnogo – govore da su porobljeni Srbi vrlo retko dolazili u kontakt sa porobljivačima, da sve tamo do kraja XVIII veka – kad je i Otomanska imperija počela da se raspada – nije bilo nikakvih zlostavljanja, da su, nadalje u Otomanskoj imperiju, u vreme dok je diljem Evrope sirotinja raja bila vlasništvo vlastele, porobljeni Srbi bili slobodni građani, doduše kao hrišćani, građani drugog reda, ali ništa zato manje slobodi da se – ako im dune i ako namaknu para – presele iz Lajkovca u, da kažemo, Stambol i tu pokrenu neki mali biznis.
Dostupni dokumenti novijeg datuma – kojih ima znatno više – govore da su za Carstvija Knjaza Auto-puta viđeniji Srbi govorili da je Miloševa vladavina mnogo gora od „turske“, da su porezi tri puta veći, a da je sigurnost života i imovine manja nego za Turskog vakta (Kodža je takve proglašavao autošovinistima i po kratkom postupku ih vešao na čuvenoj kragujevačkoj kruški).
Još u Miloševo vreme je započeo proces transfera domaće porobljenosti, najpre na Turke, potom, kako je vreme prolazilo, na čitavi lepezu porobljivača, od kojih većina nikada nije kročila na tlo Srbije.
Srpska knjaževska i kraljevska istoriografija, književnost i školstvo, sve je to u glave drevnih Srbalja decenijama upumpavalo jezive priče o turskim zulumima i rezultiralo stvaranjem trajne frustracije porobljenošću, koje više nije bilo (što ne znači da je bilo slobode).
Porobljenost ima i svojih prednosti. Pogotovo za spinovanje. Osim transfera porobljenosti na Turke, u otomanski raboš su upisivani i domaći murdarluk, javašluk, lopovluk, nepoznanije prava, bezakonje i još koješta. I dan-danas ćete čuti da je nešto što je dibidus srpsko, u stvari „pusto tursko“. Ali nije. Jer da jeste, moderna Turska, pravna naslednica Otomanske imperije, bila bi Južni Srbistan, što uopšte nije slučaj. Turska je moderna, snažna država, koja, doduše, kuburi sa pravima manjina i slobodom štampe, ali znamo da je ovaj svijet tirjan tirjaninu.
Protokom vremena tursko ropstvo je palo u zasenak, ali resantimanska frustracija zbog tog ropstva ostala je do dana današnjeg. Naročito u patriotskim krugovima. Koji naprosto ne mogu da žive bez porobljenosti.
Na mesto porobljenosti Turcima, stupila je porobljenost (kolektivnim) Zapadom. (Nadajmo se da neće potrajati 500 godina.) Poslušajte samo teoretičare kolonizovanosti/porobljenosti kolektivnim Zapadom – Antonića, Abu Ćirjaka, studentskog gurua Lompara – kako argumentuju da je za sva ovdašnja sranja, napravljena domaćim slobodnim izborom, odgovoran kolektivni Zapad.
Kurir, famozno 21. jul 2025.
