Svetislav Basara
Još davnih dana sam, na pitanje nekog novindžije da li balkanski narodi proizvode više istorije nego što mogu da „svare“, odgovorio da je to koješta, da balkanski narodi u stvari imaju manjak stvarne istorije, ali to nadoknađuju hiperprodukcijom istoričara koji lažu i maste.
Jedan od takvih istoričara je Radoš Ljušić, čija se biografija može posmatrati i kao novija politička istorija Srbije u malom. Ljušić je u suštini sredstvo očigledne nastave. Karijeru – i pohod na izdavačka preduzeća – započinje u SKJ, nastavlja u SPO, potom u DSS, pa u SNS, da bi je krunisao pristupanjem pokretu „1 od 5.000.000“. Malo je falilo da „preko veze“ završi i u SANU, gde bi završio da se, svadljiv kakav je, nije popičio s „vezom“ (kumovskom).
Tokom čitavog tog pohoda malo ko se zapitao ima li integritet čovek koji je bio član svih stranaka na vlasti. A i rekoh već, Ljušić je Srbija u malom, a u društvu bez integriteta i imuniteta najbolju prođu imaju ljudi bez integriteta i obraza. Recept za lični uspeh. Recept za kolektivno rasulo. Dva u jedan.
Dvaput sam pročitao Ljušićev megaproser u Danasu pompezno naslovljen sa „Jelena, žena đavoljih vremena“, u kome i moja neznatnost ima epizodnu ulogu. Pokušaću da prepričam. Nakon što pokušaj smene hroničara (čitaj Ljušića) od strane „žute inteligencije, predvođene poznatim Danasovim kolumnistom, nije urodio plodom – jer predsednik još nije bio spreman da smeni hroničara“ (valjda nije imao muda) – predsednika je posetio Jelenin „tajanstveni prijatelj sa juga otečestva“.
Avaj, „predsednik još nije bio spreman“. Nije mu bajagi „bilo lako ni jednostavno da smeni jednog od osnivača stranke“. (Cinik bi upitao – koje.)
Utom nadolazi i hroničareva 65. godina. Vreme za mirovinu, krajnje neprijatnu hroničaru, koji ne može da miruje. Atmosfera polako počinje da liči na romane Džona le Karea. „Glavni kadrovik stranke (Glišić pretpostavljam) triput poziva hroničara na razgovor“ – iz čega moja neznatnost izvlači zaključak da se hroničar opire mirovini – i sva tri puta mu najavljuje da će sastanku prisustvovati i direktor „moćne bezbedonosne službe“ – da, da, doktor nauka piše bezbedonosne – naš hroničar gori od želje da upozna direktora, ali – viđi vraga – kad god hroničar uđe u kadrovikov ofis, direktora ni od korova. Jezivo, zar ne?
Kako god, zavera za smenu moralne gromade i poštenjačine na kraju uspeva, osnivač stranke mora u penziju. Nepravda, šta reći. Evo šta. Tj. šta kažu činjenice koje bi istoričaru morale biti svetinja. Činjenica 1. za Ljušićevog direktorata volšebno nestaju testovi za maturu iz Glasnikove štamparije. Ljušić za curenje testova optužuje radnicu štamparije koja ih je bajagi iznela u brushalteru (radnica na sudu dokazuje da nije umešana u Ljušićev marifetluk).
Nedugo potom Ljušić čini krivično delo u pokušaju: pokušava da Vladi dvaput naplati štampanje materijala za izbore. (Sve se nešto pitam u čijem li bi džepu završila druga naplata). Ali znate kako se kaže: dosta je svakom Danu Ljušića njegovog. Nastavak sutra.
Famozno, Kurir – 20. aprila 2023.
