среда, мај 22, 2024

INTERVJU Shkëlzen Maliqi: Vučića je uhvatila vrtoglavica

Slične objave

Podeli

Bijesan zbog odluke predsjednika Vlade Kosova Albina Kurtija da Nenada Rašića imenuje za svog ministra, a Radu Trajković za Rašićevog zamjenika, predsjednik Srbije Aleksandar Vučić nije birao riječi: u direktnom televizijskom prenosu, sa pozicije šefa države Srbije, premijera Kosova nazvao je „terorističkim ološem“, dodavši da su Kosovari „izabrali najgori srpski ološ sa dna kace, koji nemaju nikakvo poverenje u Srbiji, ali imaju poverenje Kurtija i zapadnih agentura“.

U međuvremenu, premijer Kurti u Pragu predaje prijavu za punopravno članstvo Kosova u EU, a predsjednik Vučić od KFOR-a traži da se određeni broj srpskih vojno-policijskih snaga vrati na Kosovo. I dok iz Moskve stiže predlog o ujedinjenju Srbije i Rusije, ambasador SAD u Beogradu Kristofer Hil i specijlni američki izaslanik Gabrijel Eskobar svoja podilaženje Srbiji pravdaju nastojanjem da predsjednika Vučića nekako izvuku iz ”ruskog zagrljaja”.

Osvrćući se na uvrede koje je srpski predsjednik izgovorio na račun premijera Kurtija, Rade Trajković i Nenada Rašića, kosovski filozof i politički analitičar Shkëlzen Maliqi u intervjuu za Autonomiju podsjeća da je od „te izuzetno nervozne reakcije” predsjednika Vučića prošlo više od nedelju dana.

”U međuvremenu, Vučić je pokazao lepezu histeričnih političkih raspoloženja, koja odaju čoveka koji se više ne snalazi u ulozi političkog balansera, iako je verovao da se odlično snalazi. Vučić je, naime, već duže umislio da se i danas, u uslovima izbijanja novog ‘hladnog rata’, pregrejavanog u Ukrajini, može oponašati politika koju je nekada, upravo iz Beograda, vodio Josip Broz Tito kao ‘vođa nesvrstanog sveta’, vešto balansirajući između interesa Zapada i SSSR-a. Pošto Vučič često boravi u Titovim vilama na Dedinju, verovatno misli da baštini i politiku nesvrstanosti, odnosno Srbiju vidi kao nautralnu državu. Problem je što on tu ulogu igra sa kapacitetima sentimetalnog provincijalnog glumca”, kaže Maliqi.

”Do sada je Vučićevo glumatanje opisivano kao ‘sedenje na dve stolice’. Mislim da bi ispravnije bilo reći –  sedenje na rotirajućoj stolici, na kojoj se Vučić sada sve brže okreće, menjajući prozapadnu za prorusku masku a i obratno. Ne čudi što ga je uhvatila vrtoglavica: izgubio je i kontrolu šta i kako treba da govori. Otuda vulgarne reakcije, neprimerane za normalnog i odgovornog političara”.

AUTONOMIJA: Kako ocjenjujete potez premijera Albina Kurtija da u Vladu uvede ministra Nenad Rašića? S obzirom na ranije odluke Srpske liste o povlačenju iz kosovskih institucija, je li ova odluka politički opravdana?

MALIQI: Premijer Kurti je prema Ustavu Kosova obavezan da u Vladi ima predstavnike etničkih manjina i, izričito, određeni broj Srba. Pošto je Vučić Srpskoj listi naredio da svi Srbi izađu iz kosovskih institucija, ostavke su stvorile institucionalni vakuum u Vladi i Skupštini Kosova. U tom smislu je naročito osetljiva postala situacija u četiri opština na severu Kosova, u kojima su pomenute ostavke praktično sasvim izbrisale lokalnu administraciju i bezbednosne strukture. Za ostavke poslanika Skupštine Kosova postoji procedura njihove zamene sa kandidatima koji su bili visoko plasirani na poslednjim izborima. To se i dogodilo. Ipak, kada su prozvana imena novih poslanika, gde su ponovo na čelu bili njeni kandidati, Srpska lista je odlučila da prihvati zamenjene mandate, s tim što ih je odmah i zamrzla.

AUTONOMIJA: Zašto? Šta je bio plan?

MALIQI: Cilj manevra bio je onemogućavanje kandidatima drugih srpskih partija, voljnih da popune vakuum, da uzmu mandate Srpske liste. Jedan od deset mandata ipak je, prema prioritetnim listama, popunio Nenad Rašić iz Progresivne demokratske stranke – političkog protivnika Srpske liste, čime je ispunio uslov za ulazak u Vladu Kosova kao predstavnik srpske manjine.

AUTONOMIJA: Premijer Kurti je, dakle, iskoristio svoje pravo da imenuje Rašića za ministra, a Radu Trajković za savjetnicu u Vladi?

MALIQI: Tako je. Ipak, ovaj potez kosovskog premijera vidim kao ”utuk na utuk”. Ako predsednik Srbije može otvoreno dirigovati Srpskom listom i naterati je da bojkotuje kosovske institucije, čime se, s obzirom na odredbe kosovskog Ustava, protivustavno ucenjuje i pokušava paralizovati ne samo deo sistema na severu Kosova, već i funkcionalnost celine kosovskih institucija, i kosovski premijer je ocenio da može uzvratiti promocijom iskusnih srpskih političara, koji drugačije vide položaj i perspektivu srpske zajednice na Kosovu.

AUTONOMIJA: Beogradski mediji prenijeli su tumačenje bivšeg predsednika Ustavnog suda Kosova Envera Hasanija da je ”premijer Kurti, imenovanjem Nenada Rašića za ministra, prekršio Ustav“. Da li je?

MALIQI: Oni koji prilježnije čitaju ustavne odredbe kažu da kosovski premijer po jednom paragrafu ima diskreciono pravo da imenuje ministre bez konsultacija sa Skupštinom i političkim partijama, ali da postoji i drugi paragraf, koji ga obavezuje da za imenovanje Srba u Vladu i državne položaje mora osigurati podršku dve trećine srpskih poslanika u Skupštini. Zato jedni kažu „prekršio je Ustav“, drugi „nije prekršio“. Odredba o dvotrećinskoj podršci srpskih poslanika važi pri usvajanju zakona od vitalnog i opšteg interesa za srpsku zajednicu, a ne i za popunjavanje upražnjenih mesta u Vladi, za šta kosovski premijer prema Ustavu ima pravo.

AUTONOMIJA: Kako vidite konstantno sudaranje predsednika Srbije i  premijera Kosova? Mogu li njih dvojica zaista postići istorijski sporazum koji su, inače, navodno načelno prihvatili u okvirima francusko-njemačkog predloga, čiji je puni sadržaj još uvijek nepoznat javnosti?

MALIQI: To je, čini se, velika enigma: zašto se, što je bliži momenat razrešenja krize, i Kurti i Vučić ponašaju sve neurotičnije. Predsednik Srbije, uprkos retoričkom zalaganju za sporazumno rešenje Kosova, pokazuje nespremnost da staloženo radi na normalizaciji odnosa sa Kosovom, baš kao da se boji rešenja. Sa druge strane, premijer Kosova je tvrdoglavo opsednut preduzimanjem simboličkih akcija dokazivanja Kosova kao suverene države, nestrpljiv da sačeka veliki sporazum, zbog čega su mu EU i SAD tražili još malo vremena za pregovore. Kurti se poziva na demokratiju, kaže da je narodu koji ga je izabrao dužan „sprovođenje kosovskih zakona“, ali previđa političku procesualnost problema.

Da bih pojasnio ovu konstataciju o previdu, moram se osvrnuti na slepu mrlju u političkim pogledima Albina Kurtija, koji ga navode da stalno ponavlja iste zablude.

AUTONOMIJA: Kakve zablude?

MALIQI: Od 2005. godine, kada je osnovao Pokret Samoopredeljenje! (piše se sa uskličnikom i značenjem: Samoopredeljenje ili Suverenost sada i odmah), Kurti previđa suštinu procesa koji je omogućio proglašenje nezavisnosti Kosova u saradnji sa zapadnim silama. Kosovo je, naime, nezavisno i (ograničeno) suvereno zahvaljujući intervenciji NATO, koji je posle 1999. godine, preko KFOR-a, preuzeo ulogu garanta za mir i sigurnost dok se politički bude rešavao konačni status Kosova.

AUTONOMIJA: Kada smo kod “sudaranja” premijera Kurtija i predsjednika Vučića, što se zapravo krilo iza nedavnog ”rata tablicama” između Kosova i Srbij? 

MALIQI: Rat tablicama je vrsta simboličke suverenističke tlapnje za obe strane. Srbija brani praksu koja je apsolutno anahrona: tablice koje se koriste na severu zemlje iz vremena su kada je Kosovo bilo socijalistička autonomna pokrajina. Premijer Kurti, pak, želi da preko tablica suverenistički pokori sever Kosova, da tamošnji Srbi, kao i oni sa južne strane reke Ibar, priznaju realnost. Problem je u tome što sve „suverene“ mere Albina Kurtija nisu politički koordinirane sa Zapadom, a izazivaju seriju bezbednosnih kriza zbog militantnih reakcija lokalnih Srba i zvaničnog Beograda. Kurti time samo razgolićuje krhkost suverenosti Kosova, jer se u poslednjoj instanci mora obratiti KFOR-u da skloni barikade koje postavljaju Srbi.
Brisel i Vašington su stalno tražili od Kurtija da ne prenagljuje i ne trči pred rudu, ponavljajući da je u pravu za tablice, za lična dokumenta itd, jer mora da se radi na temeljnom sporazumu kojim će, pored neupitne afirmacije nezavisnosti Kosova, jasno biti definisane i garancije za srpsku i druge manjine, kako bi se zadovoljila i primirila i druga strana.

AUTONOMIJA: Beograd insistira i na formiranju Zajednice opština sa srpskom većinom, koja je predviđene Briselskim sporazumom. Zašto Priština, pozivajući se na odluku Ustavnog suda, i dalje odbija da primijeni ono što je potpisala u Briselu?

MALIQI: Briselski dijalog bio je relativno uspešan jer su potpisani mnogi sporazumi koju su normalizovali odnose između Kosova i Srbije i olakšali građanima komunikaciju i ostvarivanja elementarnih ljudskih prava. Ipak, za nekoliko od tih sporazuma, veoma bitnih, realizacija je blokirana, i to sa obe strane.

AUTONOMIJA: Zašto?

MALIQI: Zato što nije bilo saglasnosti o suštinskom statusnom pitanju. Za Srbiju je Zajednica opština sa srpskom većinom bila apsolutni prioritet, a Kosovo je smatralo da ona treba da se realizuje tek na kraju procesa, kada se postigne završni sporazum. Ustavni sud nije osporio formiranje Zajednice, već je ukazao na manjkavosti u nacrtu predloga statuta, koji je dubiozno ostavljao mogućnost proširenih izvršnih kompetencija te Zajednice, koje mogu voditi ka neustavnom formiranju trećeg stepena vlasti, odnosno Zajednice kao teritorijane autonomije. To nije bilo predviđeno Ahtisarijevim planom, a ni Ustav Kosova ne dozvoljava autonomiju. Zvanična Srbija je, pak, davala interpretacije koje su Zajednicu videle kao približni pandan entitetu Republika Srpska, a to je na Kosovu pojačalo strahove da bi Zajednica mogla postati blokirajući faktor za normalno funkcionisanje Republike Kosovo.

AUTONOMIJA: Jesu li ta strahovanja opravdana? Ima li, dakle, premijer Kurti pravo kada kaže da je ta Zajednica isto što i RS u BiH?

MALIQI: Onako kako je Zajednica zamišljena, nema pravo. Naime, Zajednica nije republika, čak ni autonomija u smislu da bi mogla imati sve organe izvršne vlasti. Ipak, ima pravo da se pribojava interpretativne lukavosti onih koji Zajednicu vide kao mogućnost da se iz te jezgre izgradi teritorijalna autonomija za četiri opštine na Kosovu, u kojima je srpska većina velika i kompaktna. Zvanična Srbija nije krila aspiraciju da pripoji sever Kosova, otvoreno je zagovarala podelu Kosova ili razmenu teritorija. Sada je pitanje Zajednice postavila kao prioritetno. Premijer Kosova je, kao platformu za razgovor, trebalo da pripremi predlog statuta Zajednice, koji je saglasan sa Ustavom Kosova i Ahtisarijevim planom. Međutim, on odbija i samu mogućnost formiranja Zajednice na etničkoj bazi. Ipak, pošto je nedavno u Briselu postigao dogovor sa Vučićem da će biti poštovani svi Briselski sporazumi, mislim da će i Zajednica, kao deo tih sporazuma, biti formirana uz nekakve ustupke i kompromise sa obe strane.

“Vučić je u klopci i nije jasno kako će se iz te klopke iskobeljati. On igra ulogu sa kapacitetima sentimetalnog provincijalnog glumca“

AUTONOMIJA: Nedugo nakon povratka iz Brisela, predsjednik Vučić se obrušio i na EU. Jeste li očekivali neku reakciju Brisela?

MALIQI:  Nažalost, Brisel nema izbora.

AUTONOMIJA: Kako nema izbora?

MALIQI: Vučić je jedina adresa u Srbiji sa kojom Brisel može razgovarati, tražiti rešenja i postići dogovore.

AUTONOMIJA:  O kakvim dogovorima govorimo ako Srbija traži da se određeni broj vojno-policijskog osoblja – njih do hiljadu, vrati na Kosovo, ako još nije uskladila svoju spoljnu politiku sa EU, nije uvela sankcije Rusiji, destabilizuje region, miješa se u unutrašnja pitanja susjednih država…?

MALIQI: Hteo sam da kažem da, nažalost, Srbija nema alternativni politički stožer, lidera ili političku formaciju koja ima političku snagu i kontrolu vlasti da tu zemlju privede u Evropsku uniju. Kada je, pre deset godina, Vučić preuzeo vlast, srpska opozicija se postepeno raspala, dok je Vučić postao dominatan politički faktor u Srbiji. Obećavao je da će Srbiju uvesti u EU, da će rešiti kosovsko pitanje (on je prihvatio Briselski sporazum!), zato su ga i Brisel i Vašington videli kao nezaobilaznog aktera procesa sređivanja sigurnosti i stabilnosti u regionu. To što je istovremeno održavao bliske odnose sa Rusijom i Kinom nije smatrano kao prepreka za podršku, u uslovima kada u Srbiji i nije postojala politička alternativa. Od Vučića se očekivalo, a on je verovatno i obećavao Zapadu, da će obuzdavati radikalizam Milorada Dodika u entitetu RS, kao i da neće ometati ulazak Crne Gore u EU, a pohvaljivan je i za uspostavljanje relativno dobrih odnosa sa Albanijom. Sve je to stavljalo u drugi plan autokratske tendencije u upravljanju Srbijom, kao i održavanje bliskih veza sa Rusijom. Sada je situacija drugačija usled agresije Rusije na Ukrajinu. Vučić je u klopci, ima veoma ojačanu desnu i prorusku opoziciju koja mu preti, i nije jasno kako će se iz te klopke iskobeljati. Hoće li možda iz balona koji pada najpre baciti teret Kosova ili će se odlučiti za sankcije Rusiji? Možda će mu savetnici smisliti neku drugu kombinaciju.

AUTONOMIJA: ”Deo krivice za zastoj dijaloga snosi i Zapad”, kaže direktor Centra za regionalizam Aleksandar Popov, dodajući da „nije bilo dovoljno sinhronizacije između Vašingtona i Brisela. Tokom krize oko tablica, sve je rešeno pozivom iz Vašingtona, što je na neki način bilo poniženje EU”. Kada je riječ o dijalogu vaše dvije zemlje, nedostaje li sinhronizacija Brisela i Vašingtona o kojoj govori Popov?

MALIQI:  Postoji rivalstvo SAD i EU, ali ono nije u smislu subordinacije ili kvarnog spletkarenja. EU ima svoje probleme zbog komplikcija oko konsenzualnog odlučivanja po mnogim pitanjima, pa i nije jedinstvena oko Kosova; sa druge strane, američka diplomatija je efikasnija. Nakon Ukrajine, Zapad sada deluje komplementarnije nego ranije. Postoji dobra saradnja oko finalizovanja završnog sporazuma o Kosovu, i ne treba se mnogo obazirati na personalne odnose zapadnih diplomata angažovanih u našem regionu. Vašington prepusta Briselu da vodi dijalog, ali kada god zatreba,
interveniše kako bi se krizne situacije rešile po kraćem postupku.

AUTONOMIJA: Da, ali američki ambasador u Beogradu Kristofer Hil pokazuje  razumijevanja gotovo za sve teško razumljive poteze zvaničnog Beograda, optužujući Prištinu za neuspjeh pregovora. Mislite da su navedene ocjene ambasadora Hila utemeljene? Ima  li politika premijera Kurtija podršku SAD?

MALIQI: Stavovi Kristofera Hila utemeljeni su na strateškim interesima SAD, kao i šire Zapadne alijanse. Vašington ne želi da se Srbija strateški okrene prema Rusiji ili da postane ruski satelit. Sa druge strane, ne samo Hil, već i Stejt Department, veoma su nezadovoljni politikom Prištine, a postoje i zvanični demarši i kritike postupaka premijera Kurtija.

AUTONOMIJA: Zašto ga kritikuju?

MALIQI: Kosovski premijer je izgleda po inerciji zadržao levičarski impuls stalne sumnje u imperijalističke interese SAD. Sada se, nadam se, prilagođava i omekšava; priznao je da je američki ambasador na Kosovu mnogo obavešteniji od njega. Ipak, ne znam da li će mu to pomoći da pridobije naklonost Amerikanaca. Gabrijel Eskobar je nedavno poslao jasnu poruku da SAD neće nikada ostaviti na cedilu kosovski narod.

AUTONOMIJA: Kako nerazumijevanje o kojem govorite utiče na političku stabilnost Vlade premijera Kurtija?

MALIQI: Svakako utiče. Kurti je već na lokalnim izborima prošle godine izgubio podršku koju je imao na opštim izborima, bio je u ogromnom minusu od više od 100 hiljada glasova. Pretpostavljam da su to bili glasači Demokratskog saveza Kosova, kojeg je Vjosa Osmani usmerila prema Kurtiju. Reč je, inače, o izrazito proamerički orijentisanim glasačima. U međuvremenu, Kurti još više razočarava i zbog unutrašnje politike.

AUTONOMIJA: Očekujete li da nastavak dijaloga Srbije i Kosova dodatno otežaju uvrede koje je predsjednik Vučić uputio premijeru Kurtiju?

MALIQI: Dijalog nema alternativu. Vređanja su obostrana, ali papire za sporazum pripremaju strane diplomate i posrednici. Priština i Beograd mogu ponešto dopuniti, ali će na kraju sve potpisati i rukovati se. Ne moraju se izvinjavati i voleti.

AUTONOMIJA: Da li su očekivanja premijera Kurtija o eventualnom dogovoru Srbije i Kosova na proljeće naredne godine realna ili suviše optimistična?

MALIQI: Iz današnje perspektive dogovor izgleda nemoguć – pozicije su veoma udaljene, rovovi iskopani.. Ali ne kaže samo Kurti da će na proleće politička klima otopliti, već i drugi ozbiljniji izvori potvrđuju da se sprema okvirni sporazum na osnovama francusko-nemačkog plana, koji se sada predstavlja kao zajednički EU plan, uz podršku SAD. Taj bi okvirni sporazum svakako trebalo biti mnogo više od Vašingtonskog sporazuma Donalda Trampa, koji nije ni uspeo da zaživi. Ono što može pokvariti okvirni sporazum je preteće ubrzanje svetske ekonomske i političke krize, koja će naš lokalni problem učiniti globalno irelevantnim.

Tamara Nikčević

(Autonomija)