петак, јун 21, 2024

INTERVJU Nenad Prokić: Razum je uvijek u posjedu manjine

Slične objave

Podeli

Ljudi su uvek spremni da se uhvate i za poslednju slamku kako bi se prepustili neobaveznom cerekanju, uživljavanju i identifikaciji. Možda u ovom svetu tako i treba da bude, možda i ne može drugačije

Nenad Prokić (Beograd, 1954) srpski je dramski pisac. Bio je redovni profesor na Fakultetu dramskih umjetnosti u Beogradu, jedan je od osnivača Beogradskog kruga i Foruma pisaca i također jedan od osnivača LDP-a (Liberalno-demokratske partije). U dva navrata biran je za poslanika u Skupštini Srbije. Osnivač je i prvi predsjednik Grupe prijateljstva s Malteškim redom u Parlamentu Srbije. Autor je deset dramskih komada, od kojih je jedan (Metastabilni Graal) svrstan u Antologiju suvremene srpske drame. Autor je romana Alpha foxtrot. Bio je direktor BITEF-a (Beogradski internacionalni teatarski festival) u dva uzastopna mandata. U Jugoslovenskom dramskom pozorištu u Beogradu i Slovenskom narodnom gledališču u Mariboru radio je kao dramaturg-pisac. Nenad Prokić se pokazao kao nepotkupljivi intelektualac, koji otvoreno, bez dlake na jeziku, desetljećima analitički progovara o stanju duha i društveno-političkim gibanjima društva u Srbiji.

***

U intervjuu za Polis.ba, Prokić odgovara na pitanja o svojim unutarnjim uporištima, ali i glavnim obilježjima srbijanskog društva. Objašnjava kakav je odnos umjetnosti i života, zatim na osobnom doživljaju govori o odnosu vjere i slobode. Intelektualce koji su u službi vladajućih struktura naziva „oportunističkim puzavcima“. „Postali smo kolektivi mržnje“, smatra, zato što „živimo kao uvrijeđeno društvo“. Zanimljivi su njegovi odgovori i o sudbini kulture u našem društvu…

***

Gospodine Prokiću, kako bi ste objasnili Vaše unutarnje uporište? Što je ono što Vam egzistenciju drži na okupu i daje Vam smisao?

Nikad mi nisu sva unutrašnja uporišta konstantno stabilna, bio bih idiot da jesu, ali uvek poneko od njih jeste. To smatram dobrodošlom situacijom. Uporišta i moraju da se preispituju, ona su metastabilna. Ona se i menjaju i ostaju ista, baš kao i ja. Planeta Zemlja se okreće svaki dan, a da neće čovek i njegova uporišta. Ali, duboka suština centralnog uporišta ostaje pritom ista i neizmenjena. Menjaju se pojavni oblici naše srži. Ljudi su važniji od koncepcija. U centru, ako si svestan da ga ima, vlada razumni stepen nespokojstva. Ja ne izmišljam toplu vodu. Sledim glavne zapovesti, nije teško saznati koje su. Grešim i kajem se. Živim u krilu svete Katoličke i Apostolske crkve, ali ethos svih religija je isti. Nema tu zabune i isprike. Znaš kad si u prekršaju.

Nenad Prokić (foto: portalforum.rs)

Ako bih se baš sasvim osobno odredio, moje je uporište da sam uvek uz manjinu. Razum je uvek u posedu manjine. Može se zameriti da takvo delovanje iritira, ali glas većine je zapravo ono što zaista iritira u mnogo većem obimu. Iritriram (većinu), dakle postojim. Sećam se da je davno jedan komunista u Bolonji, kada su komunisti tamo dobili lokalne izbore, pocepao partijsku knjižicu i rekao: Sada sam protiv vas! To je moj duhovni rođak.

I na primeru crkve postoji dokaz da stvari upravo tako stoje. Delovanje manjinske Katoličke crkve u Srbiji je meni daleko prihvatljivije od većinskog delovanja iste crkve u Hrvatskoj. Tako je isto i sa SPC u Hrvatskoj. U Hrvatskoj ona gradi moderne crkve, u Srbiji betonske neovizantijske nakaze. U Srbiji je SPC manje-više nepodnošljiva. Razbahatilo se to i smeta na sto načina. Nijedno mišljenje se ne sme vatreno braniti, niko vatreno ne brani svoje mišljenje da je sedam puta osam pedeset i šest, jer zna da je to tako. Žar je potreban samo onda kad je nešto sporno ili lažno. A oni upravo to čine, na agresivan i svirep način. To je iskompleksirani nastup, ali izgleda da bolje ne umeju.

Kao mladi dramaturg kazali ste da je Vaše životno načelo „ljubi i čini što hoćeš“ (sv. Augustin). Je li tako i danas?

Haha, pa trebalo bi da jeste. Može biti da mi je katkad preveliki akcenat bio na drugom delu svečeve poruke. Nije nimalo lepo što sam ponekad za sobom ostavljao jasne tragove sebičnosti. Ali, čuvam se i viktimologije, jer iz nje nema jednostavnog povratka u normalan život.

A viktimologija je upravo jedno od glavnih društvenih obilježja?

U tu strašnu jamu, ali s drugog pola, upalo je celo srpsko društvo. Zakopalo se u tu ljigavu priču o sopstvenoj žrtvi za koju je naravno uvek neko drugi bio kriv. Zdravije bi bilo da malo pogledaju koga su oni učinili žrtvom. Možda bi i ozdravili tada. Ovako, njima prvo vlada dobrovoljno neznanje, a zatim i etika odložene osvete. I tako, iz poraza u poraz. To je cerebralna menopauza. Nju pokreće dinamika gordosti, pa oni onda čak i vole što nisu omiljeni kod komšija i suparnika, kada im to jača osećanje suverenosti. Međutim, tako narodi nestaju, jer su se odlučili na propast. To je proces u kojima su sva propala društva potkopavala sama sebe, svojevrsna arheologija anksioznosti i anatomija melanholije. Uzroci mogu biti razni, ali ovde je reč o uzroku koji se zove srpska nacionalistička fantazmagorija. Zbog nje srpsko dno nema dna. Ali, eto i oni su sledili samo drugi deo maksime sv. Avgustina: činili su ono što su želeli. I upropastili se.

“Činimo ekocid planeti Zemlji, jer je Homo sapiens sebična budala koja najviše voli da seče granu na kojoj sedi, uveren kako on jedini s njom neće pasti.”

Nenad Prokić (Foto: privatna arhiva)

Postoji li nešto čemu se čovjek može bezuvjetno prikloniti a da pritom sačuva unutarnju slobodu i da ostane na kritičkoj distanci prema prevladavajućim ideologijama, da bude svoj?

A zašto bismo se na ovom svetu nečemu ili nekome bezuslovno priklonili? Nema više ideologija, a uskoro neće biti ni država. Nekad smo mislili da je ideologija naš glavni problem. Sad vidimo da je još veći problem što je nema. Političke elite se više ne pretvaraju da imaju bilo kakve ideale, a nedostatak političke kulture i osvojenog civilizacijskog stupnja u našim krajevima ogoljuje ono što se još uvek naziva država u mafijaški brlog.

Država više ne postoji u smislu u kojem smo navikli na to. Izgleda da je ideologija čuvala državu od raspada. Sada korporacije govore državama, koje su sve odreda izgubile svoj suverenitet, šta imaju da rade. Korporacije su danas glavni nasilnik. I države moraju da slušaju. Pošto je nama na Balkanu država oduvek bila najveći neprijatelj, ostali smo bez tog neprijatelja, ali smo dobili još opasnijeg. Zamislite kako će biti kada nam neka velika korporacija, jača od deset država, bude određivala socijalnu i zdravstvenu zaštitu. Uz apokaliptični nadzor nad svakim našim korakom koji se pojačava neverovatnom brzinom i uvođenjem veštačke inteligencije – celokupno ljudsko postojanje doživljava brodolom. Činimo ekocid planeti Zemlji, jer je Homo sapiens sebična budala koja najviše voli da seče granu na kojoj sedi, uveren kako on jedini s njom neće pasti. Znači da je danas jedini razuman cilj spasavanje samog sebe. Dosta je više i tih spasilaca i usrećitelja čovečanstva. Nikog ti kaboteni nisu usrećili glumeći Isusa. U takvoj situaciji čoveku se ukazuje kao pribežište neki apsolut jer bez ideala živeti ne može, ili se prihvata mutnih radnji transformišući njih u životni ideal, odnosno uspeh – dok ga ne uhvate. Ovi prvi su danas retki, druge viđamo na svakom koraku. Život je postao rijaliti šou. Same kulise, pročelja ničega.

“Višedecenijska propaganda je uspela. Postali smo bogalj-društvo. Ne obaziremo se na integritet žrtava, jer slavimo sile koje su ga narušile. Gledamo kroz ružičastu dioptriju svoj nacion, a samo onaj koji sebe prekoreva može sobom i da upravlja.”

U Vašem dramskom komadu „Metastabilni Graal“ bavite se fenomenom teatra. Razumiju li ljudi bolje određene događaje kada ih gledaju vlastitim očima u svakodnevici ili kada odgledaju predstavu koja se bavi tim događajima, poput Vaše adaptacije Krausovih Posljednjih dana čovečanstva? Doživljava li se katarza kroz teatar? Kakav je odnos između teatra i života?

Između umetnosti i života je apsolutni zev i razlika, kao između Boga i čoveka. Život je potraga za snagom, a umetnost je podvala, nekad i veća i bolja i od samog života. Teatar je jedna od najstarijih institucija naše civilizacije. U njemu se raspravljalo o sudbinskim stvarima univerzuma i polisa. Danas se teatar, međutim, uglavnom blesavo cereka nad stvarima koje nas uništavaju. Imali su pravo oni koji su sakrili drugi deo Aristotelove Poetike, onaj o komediji, iako to ništa nažalost nije pomoglo. Ljudi su uvek spremni da se uhvate i za poslednju slamku kako bi se prepustili neobaveznom cerekanju, uživljavanju i identifikaciji. Možda u ovom svetu tako i treba da bude, možda i ne može drugačije.

Doživeo sam katarazu u teatru tri puta. Većina ljudi nikada. I sve tri su bile predstave s one strane nekadašnje Gvozdene zavese. Izgleda da je velika bol potrebna da bi katarza u teatru postala mogućna. Neopisiv je doživljaj katarze, to je fiziološki fenomen. Pretpostavljam da tako deluje i droga. Ali, takođe kratko traje i ne možeš da je kupiš kod dilera.

A to da li ljudi razumeju određene događaje… Masa masovno ne razume ništa, ona živi dobrovoljno neznanje. Glavu u pesak, dupe uza zid.

U Srbiji se masovni prosvjedi održavaju jednom tjedno. Gdje su te mase bile ranije?

Tu se populisti bore protiv populista za isti populizam, samo s njima a ne s ovima; hoće bolji život, pravdu i nenasilje posle četrdeset godina orgijanja protiv koga tim istim dupetom nisu ni mrdnuli. Pa sad zahtevaju da im neko isporuči nešto drugo od onog što su s agresivnom radošću i mržnjom prema celom svetu, a najviše prema susedima, bez pogovora prihvatali u Srbiji. Ali ne daju Kosovo i vole Rusiju i dalje, iako se ne bave politikom. I još ispostavaljaju nekakve crvene linije. Odgojili su generacije na mržnji i nasilju, a sad bi nenasilje. Takvi na proteste ne izlaze po vrućini jer to ne prija kučićima koje šetaju u koloni. Govori koje drže su besmisleni, koliko i svi ti javni pokvarenjaci koje pozivaju da im se obrate. Regredirani hipici su poduzetniji. Kad ih vidim, setim se onog dadaiste koji je rekao da je postojanje gubljenje vremena. Ne vidim nikakvu šansu da budu bolji od sadašnjeg režima. Pobuna je, uostalom, zavičaj robova. Svi oni su već bili na vlasti i sve su uprskali i ništa nisu naučili. Osveta, a ne pobuna. To je ono što zaslužuju svi koji su rukovodili ovom propašću. I kako kaže Karl Kraus, onda: ne ubijati, nego šamarati.

Nenad Prokić (Foto: portalforum.rs)

Postalo je potpuno jasno nakon skoro četrdeset godina svakojakih šetnji polovnih patriota da ulica nije ništa pokrenula u Srbiji, nikakav preokret ni koordinate; ona je slaba i nemoćna da promeni bilo šta u Srbiji. U hrabrije pozicioniranim društvima šetalo se krajem devedesetih, promenjena je matrica i krenuli su da žive drugi život. Ovde jok.

Zašto je to tako?

Moj odgovor je: pa zato što su svi zadrigli nacionalisti. Ovde se nacija izjednačava s poslednjom političkom jedinicom opstanka. Menjaju se vlade, matrica ostaje ista. Ne menjaju se ni izanđale parole: Kosovo, Rusija, Srbija, ti uzvici iz almanaha za gubitnike. Kad danas pitate srpsku opoziciju o Hrvatskoj, Bosni, Kosovu, Crnoj Gori, Briselu – oni ni da beknu, a kad i nešto procede kroz zube vidite da imaju iste ili gore stavove od vlasti. Nikome od njih nije jasno da su nezavisno Kosovo zaslužili Srbi, a ne Albanci. Zaslužili su ga svojim nedotupavnim kanibalskim delovanjem. Svima su puna usta naroda, a narod je apstrakcija, narod ne postoji. I u crkvi se moli pojedinac, a ne tamo neki kolektiv. Višedecenijska propaganda je uspela. Postali smo bogalj-društvo. Ne obaziremo se na integritet žrtava, jer slavimo sile koje su ga narušile. Gledamo kroz ružičastu dioptriju svoj nacion, a samo onaj koji sebe prekoreva može sobom i da upravlja.

Ništa manje od kopernikanskog obrta ovde neće biti dovoljno da bi se išta pokrenulo. Ne treba pritom juriti Zapad, nećemo ga nikad dostići, niti će nam to biti ikad dopušteno. Zapad je kvintesenca nepravde i moraće radikalno da promeni svoj način života, da ne sprovodi više temeljitu odbranu svoje ignorancije, moraće i da smanji svoju dozlaboga razmaženu potrošnju – ali taj i takav Zapad je još uvek najbolje društvo koje smo ikad stvorili i moramo mu se pridružiti. Interesantno je da za razliku od bivšeg Istoka, Zapad nikad nije postao bivši. Alternativa zapadnom modelu, kako stvari sad stoje, nigde se ne nazire.

Moraćemo da priznamo bolnu istinu da nemamo slobodu izbora, da smo vazali, da nam je cela zemlja stavljena na aukciju, da je pokoravanje jedini preostali način na kojim se može konzumirati nacionalna suverenost. Kad se veliki tuku, malima je mesto pod stolom. Ali srećom ima života i blagostanja i bez nacionalne suverenosti. Nacija je ionako brod koji tone, a ovakva država ako se ikada i dovrši neće služiti interesima ljudi koji u njoj žive – isto onako kao što to ne čini ni danas, sva nedovršena. Služiće i dalje samo nemaštovitim nacionalnim nitkovima i prevarantima. Biće onda mrtva trka ko će pre nestati: država ili ljudi u njoj.

“Vreme kavedžibaša”

Među brojnim Vašim dramama je i ona Dantes Divinus. Dante Alighieri je pisao svoju Komediju u bijegu pred vlastima koje su mu radile o glavi. Kako Vi gledate na naše suvremene intelektualce koji su u službi vladajući struktura, makar to bilo i upornom šutnjom?

Eh, da su samo intelektualci, ti oportunistički puzavci – mada je njihova krivica ogromna, i onih koji su korumpirani od vladajućih struktura, i onih koji se protive. Tu je i moja krivica, jer sam i ja kriv zbog tih šumova, zbog te jalovosti i nesposobnosti. Natpis iznad ulaza u Danteov Pakao glasi: “Mene su stvorili prva mudrost i prva ljubav.” Danas srećom nije više vreme za intelektualce, već je nesrećom vreme za kavedžibaše da vladaju. Ima blistav odlomak u, za mene najboljem i nedovršenom Andrićevom romanu Omer-paša Latas. Najbolja su nedovršena pisanija, i kod Kafke, i kod Brechta, i uopšte svuda. Postoji verovanje kod drevnih naroda da će priče umreti ako se ispričaju do kraja. Bog jedini uspešno dovršava, tu čovek slabo uspeva. Čovek obično prekida posao onda kad mu dojadi.

Porculanska figurica Omer paše Latasa, koja je stajala na Andrićevom pisaćem stolu. Sada je u njegovom muzeju u Beogradu. Andrić ju je kupio na pijaci u Beču između dva rata foto: privatna arhiva (N. Prokić)

Andrić nam opisuje kavedžibašu kao tupo i dremljivo živinče, koje nema ličnih osobina i navika, koje ništa ne misli i ne oseća. On završava za pašu najneprijatnije i najzamršenije poslove, a krasi ga bezrezervnost u izvršenju. Pašina volja i pašin interes je vrhovni zakon i najveća svetinja. Za njega ne postoji “ne znam”, “ne umem” ili “ne može”. Takva revnosna služba, kad otvrdneš i upregneš druge da rade za tebe, tebi ostavlja luksuz da samo iskazuješ svoju revnost i izveštavaš pašu o izvršenju. Tako paša zna samo za tebe i to s lake i prijatne strane. A kad tako stekne poverenje i postane neophodan, onda u stvari kavedžibaša i ne služi više drugom, nego i paša i sve oko njega služi njemu. Eto ko nad nama vlada. Osvrnete se, ne vidite ih. Ali su tu, uvek su tu. Međutim, evo odmah nama utehe, opet u Danteu… Njegovom geniju smo zahvalni da su arhiv i pakao jedno te isto. Svaki krivac gori u sopstvenom dosijeu. I kavedžibaše, i očevi nacije, i svi mi.

Kod Vas postoji izražena čežnja za slobodom. Bavili ste se i Dostojevskim. Koliko je on na Vas utjecao da zavolite slobodu?

Za većinu sloboda nije najbolje rešenje. Zato su postojali diktatori, partije, države, korporacije. Oni vas štite, lišavaju vas brige koju imate za sebe, obećavaju izvesnost u svetu u kojem izvesnosti baš i nema u nekoj značajnijoj meri. Zauzvrat treba samo da se na vreme pokorite. Neki kavedžibaša će vam pritom rado objasniti ceo postupak i obećati vam da to ništa ne boli, kao i da je to najbolje za vas. Sloboda i istina su velike teme, o njima mi ljudi možemo samo da mucamo. Ni visoki sveštenici intelekta koji navodno čuvaju eleusinske misterije, takođe ne dopiru mnogo dalje od tog mucanja. To vam dođe skoro kao dokaz Boga.

A Dostojevskog ne podnosim zbog njegovih obožavaoca. Kada sam još za vreme komunizma otišao u Sankt Peterburg, tada Lenjingrad, i posetio groblje gde Fjodor pliva u močvari, zatekao sam ispred njegovog groba grupu Francuza kako čitaju na glas odlomke iz njegovih romana. Toliko je mnogo toga što niko ne ume kao malograđani.

Kakvo je Vaše egzistencijalno iskustvo odnosa vjere i slobode?

Već se iz prethodnog vidi da ne smatram da slobodu daje društvo. Sloboda je začeta i ona raste s čovekom. Izvire iz dubine bića. Niko vam ne poklanja slobodu ili prosperitet. U prostoru slobode čovek sam mora pronaći mesta za svoju osobu, za ono što radi, za svoj nastup, za svoj uspeh.

Ali, sloboda je isto tako i prostor za druge. Sloboda mahanja mojom rukom prestaje tamo gde počinje nečiji nos. Zakoni nas čine slobodnim. Pravo i zakon su nužna odbrana slobode, a ne pritisak na nju. Tako da mislim da je posebna misija vere u savremenom svetu – komentar slobode. Hegel se time bavio, ali nije teorijski pristup tu toliko bitan, koliko da sloboda bude puna otvorenost i mogućnost komuniciranja i delovanja jedne osobe prema drugim osobama. Vera je ponajpre s čovekove strane spoznaja. Ili, kao što kaže Sv Ivan: “Ako ostanete u mojoj riječi, uistinu ste moji učenici. Upoznat ćete istinu i istina će vas osloboditi ” (8, 30 – 32).

“Vera u Krista je dom svetog nemira”

Nenad Prokić foto: privatna arhiva (N. Prokić)

Kakva sloboda nastaje nasljedovanjem Isusa Krista? Za što Vas oslobađa vjera u njega?

Ne želim da zazvučim teološki na ovom pitanju. Teologija i akrobatika imaju mnogo toga zajedničkog. Zato ću odgovoriti intimno, skoro poetski. Njegovo nasledovanje je odbrana smisla. Gde je smisao tu je i nada. Vera u Njega je otvoreni sistem, nije monolitna, na kušnji je, pod kritikom je, nije olako pribežište, u polutami je, trajni je podsticaj da se traži, ona je dom svetog nemira.

Takvo je moje osobno iskustvo, moje osobno svedočenje, i takva se meni tu sloboda rađa. Ta je vera čuvar naše temeljne slobode, našeg uzvišenog smisla. U molitvi ili na misi ja se resetujem, smirim, udahnem, podsetim se vrednosti koje su u javnom životu zaboravljene ili sasvim gurnute u stranu. Vera je mali ali jedini istinski život, malo ali dovoljno svetlo, mali Armstrongov korak koji je veliki za čovečanstvo.

“Ušli smo u cerebralnu menopauzu kada je reč o najfinijim produktima ljudske duše. Danas je teško misliti autentično.”

Imaju li danas mase vlast nad kulturom i prilagođavaju li je svojim mjerilima? Kakva je sudbina kulture u našem društvu?

E tu smo najdublje pali. Agresivna intervencija na kulturnom modelu je prethodila političkoj i privrednoj propasti, zaostajanju za svetom i prelivanju ukradenih bogatstava iz džepova i slamarica građana u nezasito duboke džepova tajkuna i ekonomskih mogula i impresarija. Masama je ponuđena prostačka zabava i dok je ona beslovesno uživala, oni su završavali posliće. To je naš decorum. A decorum u novijoj teoriji kulture jeste skup pravila koji donosi stabilizaciju samopouzdanja grupe. Kakav decorum takvo i samopouzdanje, kakvo samopouzdanje takva i stabilizacija grupe.

Imali smo fenomen da popularna kultura posle raspada države nije imala veće probleme da prelazi granice bivših republika, danas državne. Mnogo je to lakše činila od diplomatije. Ona je i pre i za vreme ratova kao i posle bila transnacionalna, baš kao i kriminalci. Dakle, ratovi nisu sprečili tu razmenu, ali s druge strane to cirkuliranje nije ni sprečilo rat. Kao što kaže Boris Buden: “Mi smo se klali pjevajući iste pjesme i psujući na istom jeziku.” To se sad ponavlja u mnogo većem obimu u Ukrajini.

Danas ne samo da se ne vodi računa o kulturi, ne samo da se ne finansira umetnost, već mase danas više i ne znaju da prepoznaju vrednosti. One zapravo više ne znaju ni da hodaju ulicom. Mi se još uvek nismo oporavili od fatalnog propusta da nismo imali renesansu. A sada ni od ovoga neće biti oporavka. Postali smo kultura idola i tabua, poslednji evropski talibani. To je logika kolektiva. Komunisti su neuporedivo više i pažnje i novca posvećivali kulturi od nacionalista i ona je dostizala visoke vrednosti. Uostalom nacija nema nikakvu vrednost, sva vrednost pripada isključivo njenoj kulturi.

Nažalost, ni u svetu nije mnogo povoljnija situacija. Ubistvena globalizacija, zamišljena kao veliki napad kapitala na siromašne u svetu, u vidu prethodne kolateralne štete je poharala i kulturna polja i livade, sva umetnička prostranstva. Niko više nema vremena da zadrži pažnju duže od vremena koje zahteva sms poruka. Ušli smo u cerebralnu menopauzu kada je reč o najfinijim produktima ljudske duše. Danas je teško misliti autentično.

Kako na egzistencijalnoj razini doživljavate vrijeme? Što je za Vas sadašnjost, a što prošlost i budućnost?

Nema prošlosti, nema budućnosti, postoji samo sada. Prošlost je laž, u najmanju ruku je nepouzdana. Budućnost opstaje samo kao nada. Vreme je zabluda koja će jednog vedrog dana biti raskrinkana, kao što je i starenje nedostatak obrazovanja. Jedino što prošlost ponekad neće da prođe. I to je naš glavni problem. Pošto smo u društvu pod autohipnozom prošlost nam nikad ne prolazi, pa ni budućnost nikad ne dolazi. Pojačavamo bol da bi bio podnošljiviji, šegačimo se sa svojom bedom.

“Mi smo uvređeno društvo i zato smo kolektivi mržnje. Svi se prenemažu izigravajući mučenika.”

Nedavno ste kazali da u Vašoj zemlji „dominira populistički strah kukavičke populacije da se ništa ne mrdne“. Jesu li postjugoslovenska društva dugoročno osuđena na propast?

Kako koje, poneka i mrdaju tu i tamo. Veoma mi je žao da smo ostali bez Jugoslavije, ali nismo je ni zavređivali, pa je njen opstanak bio i nemoguć. A onda su otrovi susedstva prodrli u naše tako jako povezane ansamble. Grunuli su izvori satisfakcije ili fantazija o satisfakcijama (Hegel). Ipak, jalov je posao nadati se da će se ta povezanost ikada smanjiti. Jer, i rat je neka vrsta zainteresovanosti, i to veoma jaka. Srbi s Papuancima neće nikad ratovati, jer ih savršeno ne zanimaju, ali s Hrvatima neće propustiti priliku.

Nenad Prokić (Foto: portalforum.rs)

Završiće se ovaj resentiman, sve ove disciplinovane akcije mržnje, ne zato što će se iscrpeti naše zlo, već zato što će nas nešto veliko korumpirati i savladati i opet ćemo biti zajedno. Da li je to dobro ili nije, ne bih znao da kažem, uzimajući naš potencijal da sve upropastimo. Mi smo uvređeno društvo i zato smo kolektivi mržnje. Svi se prenemažu izigravajući mučenika. Osećanje pretrpljene nepravde pretvoriti u planinu, pa se onda u gorkom trijumfu popeti na nju, ima li glupljeg posla? Srbi se, naravno, nadaju da će u njih planina biti najviša. Dovoljno mi je da srpski nacionalisti mrze Jugoslaviju da bih je i dalje neizmerno voleo. A ljudi koji govore da perpetuum mobile ne postoji, sasvim će drugačije govoriti kada bude pronađen.

Uspoređujući socijalističko i ovo današnje vrijeme, što biste mogli kazati koje su suštinske razlike po život čovjeka pojedinca? Tada se živjelo u „diktaturi“, a danas je izgleda puno više straha, neslobode i kontrole?

Dovoljno je da vidite fotografije iz tog perioda pa da bude jasno koliko je život tada bio bezbrižniji, srećniji i topliji. Te “diktature” odavno nema, ali su nam se desetine novih diktatura natovarile na pleća. Bila je to tranzicija od lošeg ka gorem. Dospeli smo u političku suspenziju etike u postkomunističkim baruštinama gde caruje divlji nevaspitani kapitalizam. Ko je kriv, draga domovino? Tito nije. Treba biti tvrdo iskren i reći kako stari svet, ne samo na prostoru naše bivše domovine, već i u svetskim razmerama, nije mogućno restaurirati. Taj poredak je mrtav. Štaviše, nemoguće je vratiti se i u dane kapitalističkog progresa, kojima se nadala čak i Rusija. I s tim je svršeno. Svet se pred našim očima raspada. Nećemo uspeti da sprečimo klimatsku katastrofu, a gubimo vreme raspravljajući o teritorijama i vodimo identitetske ratove.

Kazali ste, komentirajući stanje u Srbiji, da „svaka niska strast nađe načina da se legalizuje“. Možete li pojasniti?

Duboko smo zagazili u period u kojem se neobrazovani nepismeni ološ za nešto pita. U društvu koje već tako dugo ne propagira nikakav društveno željeni cilj, recimo bratstvo i jedinstvo, lako se dogodi da Ceca i Arkan postanu modeli za uzor. Otmi, ukradi, napumpaj usne, lažiraj diplomu, uzurpiraj ustav, proglasi ratnog zločinca za heroja, isprljaj, zgazi, uvredi, ponizi, ubij, zakolji – postaje u takvim okolnostima skoro legalni postupak. Eh, da nije Međunarodnog suda pravde, kako bi se tek raskomotili…

“Volim manjinsku crkvu. Ona je opreznija, otvorenija za saradnju, i samim tim bolja.”

Kako Vi gledate na vodstva vjerskih zajednica zadnjih desetljeća na našim prostorima? Je li im iskreno stalo do pravedno uređenih društvenih odnosa? Zanima li ih unutrašnji život vjernika? Znaju li koje im je poslanje i cilj?

Davali su podršku svakojakoj bedi, vijorili su ratne zastave i dolivali ulje na vatru. I univerzalna Katolička crkva se nacionalistički ponašala, SPC je sekla slavske kolače Arkanu i dan danas vodi sramotnu politiku koja guši društvo. Može se reći da je SPC upropastila srpsko društvo. I posle toliko godina, jedna je propoved katoličkog popa u Beogradu, a sasvim druga u zapadnoj Hercegovini. Ne biste pomislili da je reč o istoj crkvi. Islamske zajednice se nisu puno razlikovale, ali oni su najgore prošli, a bili su najlojalniji bivšoj državi, pa sam sklon da nađem i koju reč opravdanja za takvo njihovo delovanje. Svakako da bi crkvi moralo da bude važno da se društveni odnosi pravedno urede, ali se baš i nisu pretrgli na tom poslu. Osim verbalnih iskaza i javnih poruka o blagdanima, nema nekih sveobuhvatnih napora sa takvim ciljem. Naprotiv iskazuju neprestano potrebu za samoamnestijom, ne ukazuju u širem obimu na krivice svoga etniciteta, učestvuju u brisanju sopstvenih tragova i pridružuju se ustaljenom optuživanju onih drugih. To je serijska reprodukcija samoobmane. Dakle, crkva nije nevina. Zato volim manjinsku crkvu. Ona je opreznija, otvorenija za saradnju, i samim tim bolja.

Vaša liberalna politička opcija je, barem mi se čini da je sada tako, potpuno propala u Srbiji. Stranka koju ste osnovali (LDP) i koju ste napustili potpuno je beznačajna. Čini mi se da ako čovjek nije manipulator da je u ovom svijetu gubitnik. Kako se Vi kao gubitnik osjećate? Kada je čovjek doista gubitnik?

Što bi liberali bolje prošli od škole, bolnica, ekonomije i svega ostaloga? Oni su bolovali od istih bolesti kao i svi ostali, samo su te bolesti bile upakovane u raznobojni celofan i bile su pristojnije iskazivane. I nikad nisu imali više od 5-6 procenata podrške. Ali, jedno vreme su bili politička i društvena nada, zapravo poslednja. Populističke simplifikacije i ratnohučkačke retorike su opet odnele nesumnjivu pobedu.

Tačno je, ja sam i aktuelni i konstantni politički gubitnik. Sve moje ideje, a nije ih bilo malo, i svi moji dugotrajni i uporni napori nisu pomerili niti malo ni glavne a ni sporedne vektore srpskog društva. Ali, nisam najveći gubitnik u celom tom jalovom poslu. Najveći gubitnik zna se ko je.

Moglo bi se zaključiti nakon svega izloženog da sam ja aktivni pesimista. Nije sasvim tako. Pesimista jesam kada je reč o krajnjoj ljudskoj perspektivi. Na dnevnom nivou sam optimista, a kako drukčije preživeti dan? Uostalom, cilj hrišćanstva nije zemaljski. Sasvim je tačno da hrišćanstvo poseduje i etiku zemnog života, ali to nije njegov cilj. Krist nije puki društveni reformator, kao svi mi koji se nešto batrgamo. On je Spasitelj svijeta. On je Bog iznad ovog sveta i ako neko ima spasiti današnji antropocentrični svet, verujem da će to biti On, njegove poruke i njegovo nasledovanje.

Razgovarao: Jozo Šarčević, polis.ba