четвртак, новембар 21, 2024

INTERVJU Branislav Grubački – Guta iz Zrenjanina

Slične objave

Podeli

Razgovrao: Dragan Banjac

Pred šezdesetom je. Godinama se predstavljao, bio znan kao Guta iz Zrenjanina. „Da ništa drugo za Zrenjanin nisam uradio, trideset godina sam se tako predstavljao, vezivao se za grad koji je potonjih godina izgubio osamnaest odsto svojih žitelja“, kaže na početku svoje ispovesti za Portal Forum Branislav Grubački, uz skoro obavezno ono Guta, osnivač i guru Novog optimizma, organizacije koja je nedavno obeležila osamnaest godina aktivizma.

Na molbu da kaže nešto o sebi a da liči na njegovo kazivanje Grubački počinje od bližih predaka. „Od jedne familije sam kulački unuk, a od druge – od zanatlije tj. kolara. Znači, dobrostojećeg paora i preduzetnika, što je u ono vreme zvučalo, recimo, neobično. Možda ne bi bilo naodmet reći da su radnje kao što je bila mog dede u Vojvodini zvali Werkstatt, a ne radionica. Otac mi je bio ekonomista a majka službenica, u fabrici nameštaja…“

A Vi ste sredinom devedesetih hteli da budete preduzetnik?

„Negde 1985. sam utripovao da sam predodređen da vratim ’sjaj’ porodici, odnosno da obnovim porodični kapital koji je netragom nestao. Upisao sam prava u Novom Sadu, i istoriju (!), ali sam sve to prekinuo posle godinu dana i počeo sam da prodajem knjige. Po celoj Vojvodini, Zagrebu, Tuzli… Inače, dosta sam ordinirao u centru Zagreba, gde su me uz (ni mrve mržnje i svega ostalog), prozvali Vasa Ladački, po čuvenom junaku Đorđa Balaševića.  Stigao Vasa Ladački, govorili bi Zabgrepčani i kupovali knjige Osetio sam neke pare i batalio sam studije“.

Osnivate Zeleno zvono?

„Hiljadudevetstodevedesete sam počeo da na mestu dedine kolarske radionice gradim/zidam piceriju, galeriju i tenis-klub Zeleno zvono“

Otkud Vam ta ideja?

„Jednostavno, verovao sam u novi optimizam Anta Markovića, i nisam želeo da zakasnim u kapitalizam. Sa ortakom, kumom, na dedovini pravim piceriju, galeriju i teniski teren. Da bih što pre završio lokal, prestao sam da prodajem knjige i bacio se na gradnju. Poslednje knjige prodao sam 8. marta 1991. godine. Bio je petak, 8. mart, a sutradan su bile čuvene devetomartovske demonstracije na koje sam otišao. ’Navukao’ sam se da će Milošević ubrzo da padne i da moram da požurim, da uđem spreman u to novo doba…

Vratimo se Zelenom zvonu, Jugoslavija se raspada…?

„Jugoslavija se raspadala, nacionalizam i šovinizam su cvetali, a ja sam otvarao Zeleno zvono, svoje životno delo. Samo otvaranje je bio veliki događaj, ne samo za Zrenjanin. Stvorila se velika gužva, ličilo je na veliki posao, a ja sam već tada gledao kako da spasim smisao svog postojanja i delovanja. Uz sve preduzetničke aktivnosti po kojima smo već tada bili avangarda, mene je mučila ratna situacija posle koje sam znao da više nikad ništa neće da bude isto. Džaba bilo već tad značajnih koncerata koje sam organizovao u Zelenom zvonu, džaba bilo izložbi koje su postavljane na zidove galerije, džaba bila naša vrhunska ponuda italijanske kuhinje… Sve to nije bilo dovoljno da osećam bolje, jer mi je savest direktno nalagala da se uključim prvo u društveni a ubrzo potom i u politički aktivizam.

Ugostili ste tad i nekadašnjeg premijera SCG Milana Panića?

„Da. U gradu ga nisu primili kao premijera (vrata opštine su bila zaključana) i Tibor i Imre Varadi, čuveni Zrenjaninci, su me zamolili da mu organizujem nekakav doček. Organizovali smo mu spektakl, došlo je hiljadu ljudi ispred Zvona koji su u Paniću videli šansu da se zaustavi ludilo rata. Panić se na kraju prijema zahvalio, i rekao da sam ja jedini kojeg je upoznao a da od njega nije tražio pare. Te večeri častili smo i nekoliko desetina ljudi koji su se našli u druđtvu Milana Panića. Tu sam skrenuo pažnju režima koji se zapitao: „Ko je taj lik?!“ Uvek sam bio enigma za njih, kako onda tako i danas“.

Tada ste bili na listi Građanskog saveza Srbije ispred Lige socijaldemokrata Vojvodine?

„Antifašizam i antimilitarizam, kao i autonomija Pokrajine bili su i bliski. To me drži i danas. Iako sam ’starosedelac’ (Grubački su u Zrenjaninu dvesta godina!) nikada nisam delio ljude na naše i dođoše. Za dvadesetpet godina Zelenog zvona bilo je zaposleno dvesta konobara, a od tog broja svaki drugi je bio izbeglica. Nikad nikoga od njih nisam pitao odakle je ili za koga glasa… Ta širina i tolerancija me ipak nije spasila. Vlast crveno-crne koalicije je čekala priliku da mi se ispostavi račun koji nisam ni napravio. Metodom klevete oni su, za vreme vanrednog stanja, pustili informaciju kako sam ja nekakav NATO lokator, kako sam u kontaktu sa Džejmijem Šejom, kako sam častio celu kafanu u znak podrške NATO-u. Oni su to pustili u propagandne svrhe i zastrašivanja svih u gradu. Fašistička palanka, UDBA, i svi njeni derivati, dočekali su svoj trenutak, ne bi li me diskvalifikovali i uništili moj lokal. U par navrata su upadali u prazan lokal, pucali po njemu, i uništavali i devastirali. Time su zapečatili rad matičnog Zelenog zvona u Prvomajskoj ulici, koje posle toga viš enikada nije proradilo. Srećom, Zeleno zvono je od aprila 1994. godine bilo i deo Narodnog pozorišta ’Toša Jovanović’ gde je kao firma bila u zakupu tamošnjeg Pozorišnog kluba. Sticajem okolnosti za 88 dana bombardovanja nisu stigli  da me proteraju i iz tog prostora. Verovatno je čak i njima to bilo previše, jer je i među njima bilo ljudi koji su smatrali da je odmazda prema meni bila preterana.

U Pozorišnom klubu smo bili celih dvadesetdve godine i tamo su ispisani najsjajniji momenti delovanja Zelenog zvona. Hiljade koncerata, tribina, promocija su učinili da Zrenjanin preko našeg kluba bude nezaobilazan na mapi ’drugačije Srbije’ i nije nas zaobišlo ništa što nije bilo deo scene susednih varoši, Novog Sada i Beograda“

Novi Sad ili Beograd bila je dilema?

„Posle nasilnog izgona iz prostora Pozorišnog kluba, suštinski i iz Zrenjanina, razmišljao sam – kuda i kako dalje. Novi Sad kao grad mi je bio ’najbliži’, tamo sam posle 2000-te bio i deo Exita, Sterijinog pozorja, Studentskog kulturnog centra, Džez festivala, Cinema festivala. Tamo sam prvi promovisao i zapatio ideju Evropske prestonice kulture, tamo sam bio deo Srpskog narodnog pozorišta u klubu Trema. Ipak, posle pada Pokrajine, koji se desio u istom danu, 24. aprila 2016, kada su pali pokrajinska demokratska vlast, Zeleno zvono i, u toj noći i Savamala, shvatio sam da Novi Sad u tom trenutku nije prava opcija za mene. Novi Sad se na moje oči pretvarao u veliki Zrenjanin. Zrenjanin, moj grad, me je skoro  ’ubio’, a Novi Sad, koji se predavao nadolazećem talasu političkog bašibozuka, bi me takav dotukao.

Beograd je, mislio sam, nešto drugo. Dovoljno velik da u njemu deluju i najgori, ali i najbolji. Sa starim saradnicima sam imao nameru da obnovim komunikaciju, a i da upoznam neke nove ljude s kojima je moguće širiti ideju OPTIMIZMA. Prva adresa moje organizacije Novi optimizam je bila – Terazije 3, u Medija centru. Posle nas je ugostio i Parobrod, Nezavisno udruženje novinara Srbije, zvali su nas i u Kuću ljudskih prava. Mnogi su imali razumevanje za mene i Novi optimizam, na čemu sam im večno zahvalan. U gradu Šapcu, dok je gradonačelnik bio Nebojša Zelenović, uspešno smo zajednički oragizovali festival Zona Novog optimizma. Koristeći svoja znanja iz organizacije i produkcije postavili smo Šabac u epicentar društvenih zbivanja tako što smo kao u atinskoj Agori, na centralnom šabačkom trgu, otvarali najbitnije teme koje opterećuju Srbiju. Trenutno se najbolje osećam u Beogradu i čini mi se da sam na jedinom pravom mestu iz kojeg mogu efikasno da delujem po celoj zemlji“.

Vraćate li se u politiku?

„Nikad nisam bežao od toga. Svaki moj akt bio je politički, bio sam u Ligi socijaldemokrata Vojvodine, Političkom savetu Demokratske stranke za Vojvodinu, jedan od osnivača Pokreta slobodnih građana i njegov prvi programski direktor, jedan od osnivača i prvi koordinator Skupštine slobodne Srbije iz koje sam, srećom, izašao još brže nego što sam u nju ušao! U sve te organizacije sam ulazio punim srcem a izlazio sa jakim razlozima, bez mnogo buke i lamenta… Da li sam tada bio u pravu, ne znam, ali je činjenica da niko od njih nije imao hrabrosti i nije se udostojio da sedne naspram mene ne bi li smo raspravili problem. Ja sam većini, to znam, njihova večita politička hipoteka“.