четвртак, јул 25, 2024

Intervencija odozdo

Slične objave

Podeli

Svetislav Basara

Ima jedna pojava koja me dovodi na ivicu interne mizantropije – kažem „interne“ zato što se odnosi samo na populaciju Srbije (svih boja) – a to je grdno ibretenije, zgražavanje i moralna panika nad događajima/postupcima/ishodima koji su stopedesetprocentno predvidivi, koji se neprestano ponavljaju, a nije preterano reći: koji ne mogu da se ne dogode.

Apsolutna nemogućnost pribavljanja dokaza za milionima puta dokazane stvari i inače je jedna od najvećih od muka duha moje poluvekovne karijere džaba molera.

Jedan od takvih događaja – bolje reći prekida događaja – bio je prekid prenosa (valjda) polufinala Evrovizije zbog prenosa svečanog dočeka jednog od četiriju stubova naše spoljne (a sve više i unutrašnje) politike, predsednika Kine, brata Sija.

Sad ja vas pitam: da li je u Srbiji bilo naivčine/budalesine/imbecila koji je očekivao da prenos Evrovizije neće biti prekinut zbog prenosa svečanog dočeka brata Sija? Garantujem da nije, ali, kao što rekoh, ne mogu dokazati. Svejedno. Nije bilo nikoga ko je imao priliku da se „oglasi“, a da sav ozupnut i zgrožen nije uskliknuo: ju, ju, ju, prekinut prenos, na šta to liči.

Idemo dalje. Takođe garantujem za tačnost informacije da intervencija za prekid prenosa Evrovizije nije došla „odozgo“ – kako to ibret hanume i efendije insinuiraju – nego „odozdo“, iz RTS-ovog menadžmenta s bivšim Bujketom na čelu. Intervencija „odozgo“ bi došla da nije bilo intervencije „odozdo“. Tako to funkcioniše. Kužite, stari moji.

Jedno pitanje pre nego što pređemo na pravu temu naše današnje kolumne: da li mi govorimo o istom RTS-u koji je – za vreme demokratske vlasti – vest o smrti Zorana Đinđića objavio sa dva i po sata zakašnjenja, tek kad su to objavili TV Burkina Faso i TV Tunguzija.

Naša današnja tema je stvar koja objašnjava mnogo toga, a koju mi je u uvodniku za Nedeljnik otkrio Veljko Miladinović, a koja mi je decenijama stajala pred očima, kao pismo koje se najbolje sakrije tako što se stavi na najvidnije mesto.

Radomir Konstantinović, piše Miladinović – i svaka mu je ka vladičina – nije pisao o palanačkom zloduhu Šešelja i kompanije, nego o „nama“ (jebo ja nas) uopšte, o palanaštvu Cincarsko-kalburske čaršije, „građanske Srbije“, Krugova Dvojke, Slavskog Pojasa i Kitaj Goroda, koji su Konstantinoviću iždžeparili pojam „druga Srbija“ i samoetablirali se kao arbitri elegancije.

U vreme izlaska „Filozofije palanke“ – 1968, čini mi se – nije bilo ni Šešelja ni Vučića. Bilo je, doduše, Ćosića, ali Ćosić je započeo pohod tek kada ga je Cincarsko-kalburska čaršija kooptirala u svoje redove i poverila mu ideologiju; posle ga je ljubila u dupe. Ali jbg, takav je život.

Da rekapituliram, što reko moj roman. I dalje tvrdim – i nastaviću da tvrdim – da su visokomoralni stav „neću da idem na koncert Nika Kejva u Beogradu na vodi“ i njegov brat, stav „neću da vozim auto-putem Miloš Veliki“ – rođena braća stava Tonge Nikolića „neću da stanujem na Bulevaru Zorana Đinđića“. U tom smislu Srbiju nastanjuju isključivo palančani mild i palančani strong. Pa vi vidite ko će tu odneti šnjur.

Kurir, 10. maj 2024.