Nedavno je u izdanju „Partizanske knjige“ objavljena nova knjiga kratkih priča Ibrahima Hadžića – ŠTA REČE.
Hadžić je rođen 1944. godine u Rožajama, Crna Gora. Gimnaziju je završio u Novom Pazaru. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu – grupa za istoriju umetnosti.
Objavio je tridesetak knjiga različitih sadržaja. Izučava gljive.
Dugo godina bio je urednik Redakcije školskog programa Televizije Beograd. Prevodi poeziju s ruskog jezika. Više od pedeset godina živi u Beogradu.
ROĐAKA
Stara rođaka, žena još puna duha, ali koju je život iscedio priča: – Razboleo mi se muž. Ostarao je. Leži celu zimu. Gubi se. Mokri pod sobom. Zlo jedno. I jednog jutra dođe nam rođak s Visilaza. I onako, s kućnog praga, kaže mom mužu da ga razgajreti:
– Šta je, bre, jadan, šta si tu pao? Ja ti isprosio, treba da te ženim, a ti tu sklupčao!
On otvori oči pa pita:
– A koju?
– Pa Hatemu, onu što si je kao mladić prosio, pa te nije htela. Sada te hoće, ali je poručila da ne dolaziš bez sto svatova, i sto konja, i sto dukata.
Rođek iz Visilaza sede, a moj muž zaspa. U jedno doba, kad je rođak bio otišao, probudi se moj muž i, da vidiš, pritiska ga neka strašna muka pa stenje:
– Au, au!
– Šta je, bre – pitamo ga.
– Ne znam šta ću za tolike svatove, gde da sakupim tolike ljude i dukate. Au, auh!
Ja se naljutih pa mu viknuh: – Ćuti, tu, lezi, pišaj ispod sebe. Ja ću ti sve to naći. Bez brige. I deca će ti pomoći, i unučad i praunučad.
– Je li? – upita sa olakšanjem, kroz smešak.
– Jeste, samo spavaj!
D. B.
