Najmasovniji zločin počinile su srpske snage 27. aprila 1999. godine u selu Meja/Mejë, kada su iz kolona albanskog stanovništava, proteranog iz sela u opštini Đakovica/Gjakovë, izdvojili najmanje 300 muškaraca, zadržali ih, potom streljali i njihove posmrtne ostatke prebacili u Srbiju, i ukopali ih u sedam masovnih grobnica na policijskom terenu SAJ-a u Batajnici kod Beograda
Piše: Bojan Tončić
Da pođemo od praštanja, jer, kako je pisalo u Kraljevu, na svečanoj bini za igrokaz povodom godišnjice početka intervencije NATO “Oprostićemo ako možemo – zaboraviti samo ako nas ne bude bilo” (ovo ko da je Matija sročio) – možemo li da oprostimo predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću što ove godine nije plakao, jer, inače roni suze o obljetnicama; ove se godine tek potrudio, u svom programsko parastoskom nastupu, pozvajući implicite da ga se zaokruži na glasačkom listiću, da se priseti mrtvih među Srbima. Stradalih u intervenciji NATO u SR Jugoslaviji. Doduše, učinio je to na uobičajeni način, patetično do bljuvanja, sve onako neukusno parafrazirajući Branka Ćopića (“Poplava grunu, smalaksa krilo/A njih je bilo, a njih je bilo/Deset na jednoga/O, zar se i to može”). U Vučićevoj je interpretaciji bilo “njih 19 do zuba naoružanih” – na jednu nejaku državu, iza čijih hordi ostaše mrtvi ljudi i spaljena sela, opljačkane kuće i masovne grobnice. O, i to se može. Nekažnjeno.
Nikad nije bilo teže, zavapio je Vučić, u sličnom se registru našao i arhikriminalac iz Laktaša Dodik Milorad, pozvaše na jedinstvo strašnojezivozločinačke tvorevine i matice, a žrtva intervencije NATO Bojana Žarčanin izreče molbu: “Čuvajte nas, predsedniče!”.
Hoće, bezbeli.
A biće sad ponešto i o brojkama. Samo da usput registrujemo i to da bi bilo glupo bez atentata u najavi. Tako je zapretio nepoznati glas koji je dosad samo prizemljivao avione, a sada preti i time da će likvidirati predsednika. Kao da je znao šta predsednik sprema, kao da mu smeta to što će da priča protiv NATO, kao da je nekakav đilasovac.
A sada nešto inovirano, mitološka ekspozicija poraženog nasilnika: “Pre tačno 23 godine krenuo je brutalan, jeziv, zločinački, užasan, neljudski napad na jednu malu zemlju koja teško da je nekome nešto skrivila. Ta mala zemlja nikoga nije napala, nije ugrozila teritoriju druge zemlje. Taj narod je želeo da bude svoj na svome, da čuva svoja ognjišta i ništa više. Neki drugi, njih 19 velikih, najvećih, moćnih, najmoćnijih, silnih, najsilnijih su svu svoju bahatost želeli da pokažu na jednom malom, slobodarskom i nepokvarenom srpskom narodu. Naš narod nije ni znao šta ga je snašlo. Zamislite „junake“ koji vas napadaju 19 na jednog. Šta kažemo na ulici kad dvojica napadnu jednog? A njih 19 su napali jednog? – retorski je zavapio Vučić.
Njih je ionako bilo previše
Sudski je utvrđeno (Veće sudije Bonomija koje je izreklo presude srbijanskim generalima) da su snage VJ i MUP počinile deportacije, prisilno premeštanje, ubistva i progon kosovskih Albanaca. U presudi je konstatovano da “masovno raseljavanje Albanaca sa Kosova nije bilo uzrokovano NATO bombardovanjem niti sukobom VJ i MUP-a Srbije sa OVK, što je tvrdila odbrana optuženih”. Veće je saopštilo da je dokazano da su VJ i MUP Srbije u 13 opština širom Kosova, nakon početka intervencije 24. marta 1999, napadale naselja sa albanskim stanovništvom, maltretirale, pljačkale i ubijale civile, naređujući im da idu u Albaniju ili Crnu Goru. U akcijamaVojske i policije sa Kosova je proterano 715.158 Albanaca.
Čuli smo, međutim, u Vučićevom govoru i neke detalje – ne, nije herojstvo Legije i njegovih kolega, nije okrutnost oslobođenih robijaša, državotvornost uniformisanih silovatelja i pljačkaša, mali, ispostaviće se ključni deo izlaganja, bila je priča o Dunji koja je, eto, prirasla za srce čoveku koji ne želi smrt više ljudi nego što je to zacrtano: “Njih 19 ‘junaka’ uzeli su nogu jednom detetu, uzeli su radost ne hajući za to i da uzmu život jednom detetu. I niste neki junaci. Niste uplašili našu junakinju. Ona je rodila malu Dunju koja danas ima pet godina. Dunja života, nepokora, srpskog srca i srpske budućnosti. Nikada vam nećemo dati srpsku Dunju, srpsku slobodu, a srpsko srce nikada nećete moći da slomite”, izustio je predsednik.
I nevine brojke mogu da budu podmukle; žrtava je bilo, samo srpskih, naravno, stav je srpske države, nema čak ni Albanaca čije su kosti prevratli forenzičari u Batajnici. Zvanična verzija Ministarstva odbrane Srbije glasi: “Tokom vazdušne agresije NATO-a ubijeno je 2.500 civila, među njima 89 dece i 1.031 pripadnik Vojske i policije. Prema istom izvoru, ranjeno je oko 6.000 civila, od toga 2.700 dece, kao i 5.173 vojnika i policajca, a 25 osoba se i danas vodi kao nestalo.”
O NATO bombardovanju i koljačkooslobodilačkom pohodu Srbije ima i drugih podataka.
Bolje da sami odete
“Od 20. marta, kada su posmatrači OEBS-a i druge međunarodne organizacije napustile Kosovo, do potpunog povlačenja VJ i MUP-a Srbije s Kosova, 20.juna 1999. godine, život je izgubilo 8,569 osoba, a sudbina 1,094 još uvek nije razjašnjena. I to 6.118 albanskih civila, za čiju smrt odgovornost snose VJ/MUP, dok je sudbina 784 albanska civila do danas nerazjašnjena; 297 srpskih civila i 191 romskih i drugih civila, za čiju smrt je odgovorna OVK, od kojih je sudbina još 154 srpskih i 67 romskih civila nepoznata; 1,186 pripadnika OVK/FARK, nestalih 46, i 525 poginulih pripadnika VJ/MUP Srbije, i 31 nestalih”, saopštio je Fond za humanitarno pravo rezultate svog istraživanja.
Nalazi Fonda ukazuju na to da je najviše je ljudi izgubilo život u regionu Prištine – 2,261 osoba, među kojima su 103 žrtve NATO-a i 118 osoba čiji posmrtni ostaci još uvek nisu otkriveni: 1,730 albanskih civila, 66 srpskih i 25 romskih i drugih, 260 pripadnika OVK i 180 pripadnika VJ/MUP.
“Najmasovniji zločin počinile su srpske snage 27. aprila 1999. godine u selu Meja/Mejë, kada su iz kolona albanskog stanovništava, proteranog iz sela u opštini Đakovica/Gjakovë, izdvojili najmanje 300 muškaraca, zadržali ih, potom streljali i njihove posmrtne ostatke prebacili u Srbiju, i ukopali ih u sedam masovnih grobnica na policijskom terenu SAJ-a u Batajnici kod Beograda.
Posle promene vlasti u Srbiji, otkrivene su masovne grobnice u Batajnici, Petrovom Selu, u blizini jezera Perućac, a poslednjih godina i dve grobnice u Raškoj, sa preko 980 tela i delova tela kosovskih Albanaca. Ima indicija da u jezeru Perućac još ima potopljenih tela”, saopštio je Fond.
U saopštenju ove organizacije se ističe i to da, u vezi sa navodima vladinih i drugih srpskih izvora da je NATO odgovoran za stradanje 2500 civila i 1000 pripadnika VJ i MUP-a Srbije, Rekom mreža pomirenja, Fond za humanitarni pravo i Fond za humanitrano pravo Kosovo, “na osnovu poimeničnog popisa žrtava, odlučno tvrde da je u periodu od 24. marta do 10. juna 1999. godine, od dejstva NATO, 756 ljudi izgubilo život, i to 485 na Kosovu, 261 u Srbiji i 10 u Crnoj Gori. Posmrtni ostaci još 10 žrtava nisu nađeni”.
A sve je slutilo na mirno okončanje nekih komšijskih nesuglasica – ja lepo kažem da je sve moje, ti se lepo pokupiš i odeš. Kakvo etničko čišćenje i bakrači: “Moguća su planska preseljenja i razmena stanovništva što je najteže, najbolnije, ali je i to bolje od života u mržnji i međusobnom ubijanju”.
Tako je govorio nacijin babo, pijan od nacionalnog ushićenja i posvećenosti misiji. Crtač mapa i topograf (Dobrica Ćosić, Politika 26. jula 1991.).
Ispostaviće se da nije mislio da se razgraničenje i ubijanje isključuju.
Bolestan sam i priznajem
Neki su zločinci slavljeni, tepali im u tabloidima da su legende, neki su i priznali da su ljudski otpad, poput upokojenog srpskog generala i komandanta Treće armije Dragoljuba Ojdanića, za koga je pred Tribunalom za ratne zločine utvrđeno da je zločinac: “Veće nalazi da je Ojdanić, svojim stalnim delovanjem u komandovanju snagama VJ koje su mu bile podređene, obezbedio praktičnu pomoć, podstrek i moralnu podršku onim pripadnicima VJ za koje je znao da nameravaju da počine deportaciju i prisilno premeštanje. Njegovi postupci imali su bitne posledice po samo počinjenje tih zločina od strane snaga VJ na nekim od lokaliteta navedenih u Optužnici”. Proglašen je krivim za deportaciju i prisilno premeštanje kao zločin protiv čovečnosti i osuđen na 15 godina zatvora.
Zašto baš Ojdanić? Priznao je.
Priznanje beše bedno, ali je ipak izgovorio: “U potpunosti prihvatam nalaze iz presude. Sve što mi preostaje je da odslužim svoju kaznu. Uskoro ću napuniti 72 godine i zdravlje mi se tokom boravka u pritvoru pogoršalo”, izustio je zlikovac. I izrazio “iskreno žaljenje svima koji su patili zbog ishoda ponašanja za koje je osuđen”. Sudija Ijan Bonomi je istakao u obrazloženju prvostepene presude, donete februara 2009. da je Dragoljub Ojdanić “znao da se događaju zločini, ali da je nastavio da komanduje vojnim operacijama”.
Za Ojdanića se ne može glasati, umro je, ali, eno lista za ovo i ono, puna patriotskih zlikovaca; jedan robijaš hoće da bude premijer, drugi, neosuđeni, pucaju na predsedničku funkciju, a mogli bi da budu poslanici, ministri, koješta. I biće.
Dođe čoveku da zapeva onu tešku sekiraciju generala Ojdanića, sa grobljanskog performansa na mesnom groblju sela Ravni kod Užica: “Plači brezo bijela i ja ću sa tobom / Otišla je Danijela nije rekla zbogom”.
(Regionalni portal XXZ)
