Piše: Dragan Banjac
Početkom proleća 2010. godine Dejvid Kronin, irski novinar koji iz Brisela za britnski Grdian piše kolumne, pokušao je u Evropskom parlamentu da izvrši građansko hapšenje Tonija Blera, bivšeg premijera Velike Britanije, optužujući ga za zločine u Iraku, Avganistanu, Palestini, Libanu i Srbiji. Novinar je planirao da bivšeg predsednika britanske vlade odvede u najbližu policijsku stanicu i tamo podnese krivičnu prijavu protiv njega.
Kronin je prišao Bleru, koji je sa poslanicima u Evropskom parlamentu trebalo da razgovara o radu četvorke za Bliski istok, i stavljajući ruku na njegovo rame Kronin je rekao: „Gospodine Bler, ovo je građansko hapšenje.“ Međutim, Kronina je vrlo brzo odgurnuo Blerov telohranitelj. „Krivi ste za ratne zločine“, uspeo je da kaže Kronin, koji je nameravao da Blera otprati do obližnje policijske stanice kako bi bio optužen za „ratnu agresiju“ ili vojni sukob bez opravdanja pozivom na samoodbranu, čime je prekršio međunarodne zakone, posebno principe iz Nirnberga, kao deo Rimskog statuta. I Belgija i Velika Britanija su ratifikovale ovaj statut, mada sve potpisnice još moraju da usvoje definiciju zločina agresije. Sve strane trebalo bi da održe konferenciju o reviziji teksta u prvoj polovini ove (2010) godine na kojoj se očekuje da će biti usaglašena rečena definicija.
Posle „incidenta“ Dejvid Kronin nije uhapšen, niti izbačen iz Evropskog parlamenta i mirno je napustio zgradu u Briselu. Uključite maštu i pokušajte da zamislite kako bi se proveo neki naš građanin koji bi bo rad da „građanski“ uhapsi recimo Ivicu Dačića ili Tomislava Nikolića. O Njemu da ne govorimo.
Godinu dana posle bezuspešnog poduhvata kolege Kronina nameravao sam da pokušam nešto slično. Petnaestg septembra 2011. u Beogradu je održan (u Domu Vojske Srbije!) Prvi beogradski bezbedonosni forum. Kao što je uobičajeno na takvim skupovima smenjivale su se dosadne, tupave diskusije. A onda je „banku“ preuzeo ondašnji ruski ambasador u Beogradu Aleksandar Konuzin. Nakon što je „popljuvao“ učesnike napustio je Forum. „Zar u ovoj dvorani nema Srba“, uzvikivao je u nekoliko navrata Konuzin. On je NATO i Kfor optužio da krše Rezoluciju 1244 Saveta bezbednosti UN „jer hoće da dovedu na granicu sa Srbijom kosovske carinike i vojnike a to niko od učesnika ne pominje“!
Da će tog dana u SB UN interes Srbije „braniti Rusija i ministar spoljnih poslova Srbije Vuk Jeremić“, da u dvorani „nema niko od učesnika ko brani interese Srbije“. Četvrt sta Rus je sve mazao drekom, a niko od mlakonja nije pokušao da ga opomene , urazumi, kaže drzniku da je u stranoj zemlji. Pominjao je Konuzin i ljude(?) koji su „spremni da prodaju privredna postrojenja bilo kome a ne Rusima, iako su svesni da će tako postrojenja propasti“. Pošto gas?!
Predsednikova savetnica (onog što je upamćen po stalnom ponavljanu „ja kao predsednik Srbije“, Sonja Liht osmelila se i tek rekla kako primedbe Konuzina „ne stoje“, Čedomir Jovanović, predsednik liberalno demokratske partije nastup ruskog ambasadora okarakterisao je kao „vulgarni ispad“ i založio se da institucije zemlje „reaguju i spreče dalje uplitanje A. K. u poslove Srbije…“
Ako se zagledamo u blisku prošlost teško ćemo pronaći mrvu ruske pomoći, dok je onog drugog bilo. Prema vladinoj Kancelariji za evropske integracije donacije Srbije za period 2000-2010. (u milionima vera) iznose: Evropska unija – 2.676,74, Nemačka – 713,60, SAD – 581,86, Italija272,73, Švedska – 214,58, Norveška – 120,06, Japan – 97,00, RUSIJA – 0,00, KINA – takođe nula zarez nula. Neobično, „neprijatelji“ nas pomažu, „prijatelji“ ne pomažu, napisao je autor ovog teksta na poslednjoj strani Republike, 512-515, 1. novembar – 31. decembar 2011.
Posle ispada A. K. prisetio sam se irskog novinara Kronina. Da hapsim ambasadora neprijateljske nam zemlje? Bilo bi super, ali sam brzo odustao sam jer bi me zgazili učesnici tribine, mlakonje koje su svesne da je svaki ruski ambasador zapravo šef ruske gubernije zvane Srbija.
I danas Srbijom upravlja Aleksandar Bocan Harčenko, diplomatski emisar modernog Hitlera Vladimira Vladimiroviča Putina. A nekad je bilo sasvim drukčije. Za vreme Jugoslavije ovaj prostor je važio za „prozapadni“, kako u političkoj ravni državnog vrha tako i među građanima nekadašnje zajedničke države južnih Slovena. Rusija im je (svima) bila dalja nego Daleki istok. Legendarni Radivoj Korać je, kažu, doneo prve „velike ploče“, slušali su se Bitlsi, u bioskope beogradske i pozorišta stizali su filmovi i predstave odmah posle Brodveja, Londona i Pariza. A onda Beograd (posle Živorada Kovačevića i Bogdana Bogdanovića) izabere gradonačelnika koji je nakon ustoličenja najpre posetio – Sokolac!. Tražite sami gde je to išao Aleksandar Šapić.
Još jedan fenomen se nadvio nad Srbijom. Nikad na ovim prostorima državno rukovodstvo, skriveno ili javno, nisu podržavale administracije dve najveće svetske sile – Sjedinjenih Država i Rusije. Neka se dobro zamisli aktuelna srpska opozicija zašto je Amerika uz vladajuću garnituru. U vreme diktature Slobodana Miloševića govorilo se da bi demokratija u Srbiju mogla stići nakon koncerta Roling Stonsa. Stonsi bili…
Zapad je doskora podržavao političku alternativu u ovoj zemlji, a sadašnji američki ambasador je bliži ne samo vlasti nego, recimo, i izvesnom Mitroviću (Željko), čija televizija je opasnija od svih bioloških i hemijskih otrova dosad pronađenih.
Gospodinu Kristoferu (Hil) samo nedostaje šajkača, a demokratija će se promoliti u Srbiji kada na tronu bude neko ko će biti kadar da protera ruskog ambasadora koji ovakvog američkog može da uzme za ruku.
