Život ove sulude godine, dok mnogi jedva čekaju da joj vide leđa, našao je i pokazao da bolji ljudi u Srbiji zaista postoje, ali da ne obitavaju pod skupštinskim svodovima, u raznim kabinetima i na ekranima prestoničkih televizija.
BLOG/Piše: Velimir Ilić
Jedna Saša je ove godine prepešačila skoro sve staze duž Plitivičkih jezera i Briona da bi sebi i multiploj sklerozi s kojom se bori pokazala ko je hrabar, jak i odvažan i da je njena borba stanje duha, a ne svakidašnja jadikovka. Ona je moj lični heroj!
Jednom Draganu je intuicija kolektivne samoodbrane podigla levicu da bi zaustavio bageristu u suludom pohodu na demonstrante, samo metar-dva od majke koja je u poslednji čas prigrabila dete u naručje i uspela da ga skloni ispred metalnih čeljusti građevinske mašine na politički pogon.
Upoznao sam i onu, svima poznatu, Svetlanu nakon što je digla glas i podigla ruku, ali i uzdigla glavu u ime stotina hiljada pognutih glava, da osujeti mafijašku bahatost tajkuna i političara i spreči ekološku katastrofu u pregrađu Beograda. I posle je, u ekološkom ustanku, poručila da „život traži bolje ljude“.
A onda je život ove sulude godine, dok mnogi jedva čekaju da joj vide leđa, našao i – poput papinskog urbi et orbi – pokazao da bolji ljudi u Srbiji zaista postoje, ali da ne obitavaju pod skupštinskim svodovima, u raznim kabinetima i na ekranima ljigavih prestoničkih televizija.
Višemjesečno šibicarenje projektom
„Ne daju ljudi svoje, ovo je naša dedovina… Imam one što su u groblju, imam ove što su u kolevci, ne damo nikoga“, rekao je zemljoradnik Vojkan iz Dobrinje i zaplakao pred kamerom.
„Kada preduzimate nešto ne možete uvek da zadovoljite sve interese, ali nemamo pravo da uništavamo živote većeg broja ljudi nego što je to bilo predviđeno prvobitnim planovima“, izgovorio je, ne trepnuvši, pred desetinama kamera predsednik Srbije.
Drskiju, suroviju, beskrupulozniju i skandalozniju izjavu novija istorija ne pamti verovatno od rečenice: “Moje najveće zadovoljstvo je izabrati žrtvu, pripremiti detaljni plan, pokrenuti nezaustavljivu osvetu i onda otići u krevet“, koju su zabeležili biografi Josifa Visarionoviča Staljina.
Premda izgovorene u sasvim drugom istorijskom kontekstu i različitim povodima, reči „žrtve“, „ljudi“, „plan“ i „uništavanje“ u vokabularu bilo kog šefa države zvuče jednako zlokobno, tim pre ako se u njima kao žrtva prepozna narod kome vođa šalje takve poruke.
A današnji kontekst u Srbiji su poruke, reči, dela i namere kojima mešetare rudarska korporacija „Rio Tinto“ i politički vrh oličen u nekoliko čelnih ljudi, njihovih ambicija i frustracija.
Posmatrajući mesecima unazad to šibicarenje projektom koji je, koliko god bio ekonomski izazazovan – pre svega nedvosmisleno i višestruko koruptivan, a kratkoročno i dugoročno ekološki štetan i poguban – pala mi je na pamet konstatacija Artura Šopenhauera o pohlepi: „Bogatstvo je nalik morskoj vodi – što je više pijete, to ste žedniji“.
E upravo takva žeđ pohlepnih – bilo da je reč o pohlepi za profitom ili političarima koji servisiraju i tuđu i sopstvenu pohlepu, koketirajući sa zlom savremenog neokolonijalizma – pokrenula je bujicu bunta i na vrh talasa uzdigla – ljude.
Poređenja sa prošlošću
Ljude koji će i suzom i krvlju braniti parče dedovine i očevine, čast i opstanak svoje porodice. Ljude koji znaju da njihov dom neće izgledati ni veći ni bolji ako dopuste da sruše kuće njihovih komšija.
Dok „Rio Tinto“ rije duž zapadne Srbije, po Jadru i Rađevini i njemu slični i isti lovci na litijum premeravaju i buše duž valjevskih i požeških oranica i pašnjaka, vlast na čiji moral ljudi sve češće, doslovce, pljuju – uglas viče da to samo pada kiša i sprema kišobrane.
Istovremeno – a sve glasnije – poslednjih meseci se na retkim televizijskim kanalima čuju poređenje sa ne baš davnom prošlošću. Prisećaju se u Jadru da su Nemci u Dragincu i okolnim jadarskim selima streljali oko 3.000 poljoprivrednika i strepe od današnjeg, suptilnog streljanja. Strepe od streljanja novcem i pohlepom koja preti da „sonom i svakojanim drugim kiselinama“ zauvek preore brazde potomaka ratara streljanih u oktobru 1941. a verovatno sruši i spomen-kosturnicu pobijenih.
Možda vam ovo metaforično poređenje zvuči suviše surovo? A kako biste razumeli da ispred vas stane Vojkan iz Dobrinje, zasuzi, i kaže da njegovih sedmoro ukućana iz tri genreacije – i još desetine hiljada čestitih seljana i zemljodelaca – istinski strepe od poruka da će rudnik „ako dobiju sve dozvole i budu usvojene sve studije“, početi sa radom 2026. godine, a izvrtaće utrobu njihove zemlje još narednih pola veka?
Znate li kolike je, uzduž i poreko Srbije, Mirjana iz Donjih Nedeljica trgla iz letargije porukom: „Spremni smo da legnemo pred bager, eto na to smo spremni“.
I kako biste pročitali pročitali poruku Miroslava Đurđevića iz sela Brnjac: „Ne rudnik – da život!“, okačenu na vlastitoj kapiji, u inat „Rio Tintu“ i populističkim dušebrižnicima iz Beograda.
I ko, mirne duše i čiste savesti – a da ne digne svoj glas – može pogledati u oči četrdesetpetogodišnjem Zlatku Kokanoviću, koji obrađuje desetine hektara i hrani petoro maloletne dece, a sva njegova imovina je u nacrtanom kompleksu najavljenog rudnika?
„Može država da otme, bukvalno da otme, ali privatna kompanija nam ne može oteti… jedino ako država stane na stranu kompanije i proda nas njima onda nek rade sa nama šta hoće“, reći će Zlatko.
Meštani požeškog sela Dobrinja su nedavno, bezmalo kukom i motikom, oterali sa svojih parcela istraživače litijuma, istrajni u svojoj odluci da njihovi proplanci i dalje budu „zeleni rudnik, a ne rudnik litijuma“, imovina sa koje će na tržište ići mleko, krompir ili maline, a ne „šaka jada iz tona prekopane zemlje“ da bi neko negde brojao pare praveći baterije.
‘Ne treba nam litijum, ne treba nam ništa’
U taj stroj stali su i Dragan Karajičić i njegove komšije iz Brezjaka, Slatine, Gornjih i Donjih Nedeljica, pčelar Vladan Jakovljević iz Stupnice čiji med ima sertifikat organske proizvodnje… I braća Petković i još hiljade ljudi koji su heroji svoje zemlje, a ne svoje države spremne da ih izda za koji procenat brutonacionalnog dohotka i proviziju državnim namesnicima i političkim lobistima.
„Samo da nas država pusti da radimo sami, da ne dira naš vazduh, da nam ne dira naše vode, bez vode nema života, da bi proizveli hranu i da možemo da ostanemo ovde. Ne damo naše čisto nebo i čist vazduh, ne treba nam litijum, ne treba nam ništa“, poručio je onaj Vojkan iz Dobrinje, kad je pred kamerama progutao suzu.
A vlast će, u predvečerje izbora, mahati zastavama i kilometrima puteva, desetinama otvorenih fabrika, infratsrukturom u zdravstvu, rastom plata i BDP-a i smanjenjem nezaposlenosti. I moći će ministar za selo da se diči projektom „Država Srbija u selima Srbije” u kojem nema ni slova o opstanku jadarskih i rađevačkih sela.
I dok Jadrom bude odjekivalo “Rio Tinto marš sa Drine”, a u Beogradu “drugačije ćemo razgovarati sa Rio Tintom”, možda bi se trebalo setiti poruka dosad najboljeg dijagnostičara političkog i nacionalnog bića Srba, Švajcarca Arčibalda Rajsa.
Spoznao je Rajs u Srbiji da je „istinska inteligencija prirodan dar, a obični seljak može da bude sto puta inteligentniji od univerzitetskog profesora s pola tuceta diploma“.
I savetovao je istinom, iskustveno i prijateljski, ne laskajući: „Ne klanjajte se više novcu do zemlje. Novac ne donosi ni sreću ni ugled“.
U svojoj knjizi Čujte Srbi, čuvajte se sebe, Rajs je s početka dvadesetih godina prošlog veka, tražeći da bude objavljena postuhmno, uspostavio i danas primenjivu dijagnozu: „Istinsku demokratiju će sigurno mnogo bolje obezbeđivati savet od 25 najmudrijih ljudi nacije, nego Skupština koju je napunilo 300 nekih ludaka, skorojevića, mutivoda, sebičnjaka i podmićivača, za koje je početak i kraj demokratije u njihovoj ličnosti“.
Pamet i mudrost su u Srbiji stalno na proveri, ali nisu na ceni. A „život traži bolje ljude“.
Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.
