среда, јун 12, 2024

Fatalna privlačnost Gedžinog zla

Slične objave

Podeli

O stogodišnjici rođenja se o Dobrici Ćosiću govorilo kao o piscu, što je – među nama – primjenjeno na balkanske okvire, kao govoriti o Hitleru kao o slikaru.

Piše: Bojan Tončić

Narod koji se baš ne gura u redovima za knjige i u čitaonicama progovorio je kroz pisca; deficit demokratskih tradicija i modernih institucija artikulisan je nacionalizmom, a autor manijakalnih sekvenci odsustva razuma postao je otac nacije, kako ga je tretiralo na hiljade suicidnih pripadnika tog kolektiviteta.

Vazda mu je bila strepnja dublja od nade, o ratu koji je osmislio i punih godinu dana (1992 -‘93) realizovao sa mesta vrhovnog komandanta Vojske govorio je kao o nesreći, kao o elementarnoj nepogodi, sa sve otezanjem slogova u ritmu iz rodne Velike Drenove. Kada bi se ispostavilo da je grešio, govorio bi da mi moramo da se suočimo sa vlastitim zabludama; bio je zao, pokvaren do srži, okrutan, opasan i moćan, bio je hodajuća, ostvarena pretnja susednim narodima, personifikacija udbaške moći, vlasnik bolesnih dosetki i sintagmi za koje se ginulo.

Rešen da Srbija više ne bude – tog ludila – “pobednica u ratu, gubitnica u miru”, da ispravi nepravdu saveznika koji su joj uvek udeljivali komadić pobede, potpaljivao je sve oko sebe, od komšiluka do prekodrinskih srpskih lidera, Raškovića i Karadžića. Poželjni disident sa Dedinja okupljao je svekoliki ološ, duboko zamišljen, pogleda uprtog ravno u neizvesnu budućnost svog naroda, prihvaćen kao Domanovićev slepi vođa, rešen da ispolji i dovoljnu količinu slugeranjstva prema voždu u naletu.

Sto godina je prošlo od te istinske nesreće, rođenja Dobrice Ćosića, čoveka koji je voleo rat više nego što je sanjao pobedu.

„Jedan jadan, traljav, drljav i vrlo krvav rat za dovršavanje nedovršene istorije – još jedna ostvarena životna čežnja, još jedno ostvareno životno delo Dobrice Ćosića – jedan starački rat, u koji će bestidno biti odašiljani mladi ljudi, doprineće da se samouniženje, pa možda i samouništenje Srbije obavi besprekomo i neopozivo. A da stvar bude još gora – ne odjednom, već na mučne i krvave rate”, zapisaće izgnanik iz Beograda, njegov nekadašnji gradonačelnik Bogdan Bogdanović.

Umjetnik u ratovanju

U ratnom je duhu proteklo i prošlonedeljno obeležavanje jubileja; poštovaoci se u setnom raspoloženju spremahu da duvaju svećice, čulo se i to da, eto, Danilo Kiš nije napisao dirljivu poemu o Gedži (Pesnik Revolucije na predsedničkom brodu), padoše i potresne reči o memoarskim kupusarama, Vladimir Kecmanović zasoli konstatacijom da Ćosića “ne osporavaju samo ‘drugosrbijanci’ (najjezivija uvreda kojom se karakterišu Srbi koji ne žele da kolju), da se Ćosiću dogodio preokret kada je napustio „komunistički prezir prema nacionalnom i opredelio se kao patriota“.

„Tako da oni koji su bliži Ćosićevoj orijentaciji koju je imao u prvom delu života ne mogu da mu oproste što ju je promenio, a oni kojima je prišao ne mogu da mu oproste što je prethodno bio na drugoj strani.“ Kratko i jasno, bio je partizan, a sada je naš.

Sve vreme se o Dobrici Ćosiću govorilo i kao o piscu – među nama – to je, primenjeno na balkanske okvire, kao govoriti o Hitleru kao o slikaru. Ne upoređujući talente dvojice očeva nacija, obojica su životnim ciljevima i delanjem prevazišla stvaraoce u sebi. I stvorila specifičnu percepciju sebe kod puka kojem su namerili da vrate dostojanstvo.

O Ćosićevom šmiranju, umišljenosti, ali i uspehu koji je postizao imidžom mudraca zabrinutog za sve nas, Mirko Kovač će zapisati: “Rado je viđen na svim sijelima, premda je dosadan i ponavlja istu priču; ugledan je među popovima, među seljacima, posvuda čašćen, plješće mu se na ulici, nose mu kace kajmaka u dvore na Dedinju, itd. Tu čudovišnost gotovo je nemoguće odgonetnuti, osim ako bismo povjerovali u nepouzdane filozofske teze da je nastranost privlačna, da je zlo fascinirajuće, da je nacionalizam neprolazan unatoč bijedi koju donosi”.

U poslednjoj, najbestidnijoj etapi svog života Dobrica će Ćosić biti ad hoc analitičar sa dna kace i vrhovni komandant – ubica po zapovednoj odgovornosti, svedoče njegove višetomne beleške (Bosanski rat, Vreme zmija) i jedan intervju koji mu se omakao.

„Iz Bosne stižu zastrašujuće vesti: počeo je rat između Muslimana i Srba. Započeli su ga muslimanski, sarajevski razbojnici, ubijajući Srbe ‘četnike’. Za Muslimane i njihove ‘zelene beretke’ svi su Srbi ‘četnici’”, beleži u jednoj knjiga prošaranom naknadnom „pameću“. U prvim mesecima agresije na Bosnu i Hercegovinu, 16. maja: “Muslimani su Srbima objavili rat do potpunog osvajanja BiH i istrebljenja Srba iz prve muslimanske republike u Evropi“.

Vrhovni zapovjednik ubica

Tada je već bio predsednik mutant Jugoslavije, unezverene amputirke koja ne odustaje od rata, menjajući manijakalno, iz poraza u poraz, svoje ratne ciljeve. U analizi Demijurg zla (Helsinška povelja 2012) ugledni beogradski advokat Dragoljub Todorović zapisao je:

„U knjizi Miodraga Petrovića, književnog kritičara iz Niša, ‘Susreti sa Dobricom Ćosićem’ koja je izašla 2000. godine, Petrović pita Ćosića ko je porušio 264 kuće Muslimana u okolini Višegrada, pošto su zajedno bili u Višegradu. Na to pitanje Ćosić mu odgovara: ‘Užički korpus… Tu su se Muslimani uklinili i to njihovo uklinjavanje na domak granica Srbije bila je njihova potajna i svesno vođena politika. Ja sam poslao Užički korpus na borbene zadatke, a posle kad su mi javljali o žrtvama san me nikako nije hteo’.”

Olovka i pisaća mašina, u redu, mogu biti efikasne, ali, artiljerija je artiljerija.

Ko hoće može da veruje u Ćosićevu nesanicu i ustalasane krhotine savesti – ostali mogu da čitaju, recimo, o prvim Markalama i uspostavljanju propagandnog modela koji podrazumeva da Bošnjaci sami sebe ubijaju, ne bi li optužili Srbe. Zao i pokvaren do srži, zašto ne ponoviti. Zabrinut za siromahe koji moraju na pijacu.

„Došli gladni mučenici da kupe neki krompir, luk, neku glavicu rotkve i cvekle. Moram da proverim ovu užasavajuću vest. Zovem prijatelja Gojka Đoga da čujem njegovo mišljenje, jer je on prilično obavešten o zbivanjima u Bosni. ‘Ni govora o srpskom zločinu. Razgovarao sam sa Tolimirom. To je muslimanska nameštaljka, kao i ona pred pekarom, spremaju nam nešto opasno’. Zovem Milorada Ekmečića jer on svaki događaj tumači znanjem i istorijom: ‘To varvarstvo nikako ne može biti srpsko. To je džihadsko. Samo se u islamskom ‘svetom ratu’ tako svirepo za Alaha ubijaju Alahovi vernici. To mi potvrđuje Nikola Koljević koga sam pozvao telefonom i on mi je rekao, čvrsto uveren, da je to muslimanski zločin. General Mladić i svi sarajevski komandanti tvrde da ne mogu da dobace do Markala. ‘To je Alijin i Silajdžićev uvod u nastavak ženevskih pregovora. Pred svaki pregovor oni serviraju poneki ‘srpski zločin’ i idu u Ženevu na pregovore kao ‘srpske žrtve’” (Dobrica Ćosić, Bosanski rat, Službeni glasnik, Beograd, 2012.).

Toliko je Bošnjaka žrtvovano na Markalama, kao i u Vase Miskina. Marko Vešović kaže: „Pa ko je kriv za naše troipogodišnje mučeništvo (…), ako ne ti, Đogo, Tolimir, Ekmečić, Prco Mali, Ratko Mladić… (psovke cenzurisane).

Vizionar rastakanja Bosne

I još koja, ovog puta o budućnosti; na predstavljanju beleški friziranih mržnjom (Bosanski rat), izgovoriće Ćosić vizionarski, rečenicu o ratnom plenu: „Knjiga o bosanskom ratu je moja odbrana slobode i istine i nacionalnih prava koja se sadrže u Republici Srpskoj, toj preskupoj, ali jedinstvenoj političkoj i ratnoj pobedi srpskog naroda u drugoj polovini 20 veka“.

Kome je promakao ovaj hegemonizam luzera kojem su ostali snovi (takvi su nepredvidivo opasni), može da se podseti i današnjih vesti, neke podvale Milorada Dodika koji je za Ćosića još 2011. bio “nova pojava u srpskoj politici”. „Borben, a spreman na kompromis i odličan taktičar, hrabar i dostojanstven borac za srpska prava i odbranu Republike Srpske na dejtonskim osnovama“. Pa, ako ovo nije vizija…

Svaki rat ima kakav-takav kraj, sa skupim ili jeftinim pobedama treba podvući crtu i kazati nacijama iz susedstva da su neprijatelji:

„Životno pitanje Srbije i srpskog naroda jeste: utvrditi političku krivicu za raspad Jugoslavije i rat sa Hrvatima i Muslimanima. Naši neprijatelji Hrvati i Muslimani su uz pomoć Evropske unije i Amerike uspeli da Srbe proglase krivcima za propast Jugoslavije i rat. Činjeničko umanjenje te istorijske odgovornosti uslov je nastajanja nove nacionalne samosvesti”, zaključuje u smiraj života Ćosić te naše zablude.

Nisu ni Albanci bolje prošli, naprotiv, poslužili su da zapovednik ubica ubistveno analizira jedan kolektivitet, sve hvaleći Srbe, opštepoznato najcivilizovanije: “Taj socijalni politički i moralni talog tribalnog varvarskog Balkana uzima za saveznika Ameriku i Evropsku uniju protiv najdemokratskijeg, najcivilizovanijeg, najprosvećenijeg balkanskog naroda – srpskog naroda.”

Pa, to, izgleda, Srbi nemaju nikog normalnog u okruženju, biće da ovaj Balkan i nije dobro mesto za civilizovane.

“Ćosić je lažac koji često priziva istinu i to je dobar način da se istina parodira. U tim malim seljačkim lukavostima, ponajčešće je sam Gedža ispadao groteskna figura”, pisao je poput Tomasa Mana suočenog s fašizmom (Mario i mađioničar) Mirko Kovač.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.