понедељак, фебруар 26, 2024

Svetlana Bojković: Uloga svakog umjetnika je borba za istinu i pravdu

Slične objave

Podeli

‘Naravno da se ekološki aktivizam meša sa politikom, jer danas ni za šta ne možete da kažete da nije politički – sve jeste politički, politika je ušla u naše živote, uplivala je vrlo neprijatno u njih’, kaže Svetlana Bojković.

Razgovarala: Bojana Oprijan

Nije to bila naučena uloga glumice, niko je nije ni smislio, niti je ona predvidela. Ipak, Svetlana (Ceca) Bojković, proletos se našla u roli – kao na filmu. Tako je, naime, sve izgledalo kad je, odlučno i žustro iskoračila pred glomazni kamion natovaren šutom, kako bi ga sprečila da istovari otpad u prirodnu oazu “Bara Reva”, pored Beograda.

Tim, iako neplaniranim, činom počeo je, kako kaže, njen prvi konkretni bunt u borbi za očuvanje životne sredine, vodu, vazduh, zemlju i, pre svega, za ljude kojima se sve to otima ili im se otimačinom preti.

Poslednjih meseci popularnošću i autoritetom koji je stekla u umetnosti, ličnim dostojansstvom i glumačkim ugledom, doslednošću i kredibilitetom, Svetlana Bojković jedna je od najaktivnijih i – bez sumnje – najjasnijih govornika, u buđenju energije naroda i ekološkim protestima širom Srbije.

“Jeste, ta moja ekološka aktivnost započela je konkretno pored ‘Bare Reve’ i ispred tog kamiona. Sve je bila sasvim spontana reakcija. Otišla sam tamo zato što su me pozvali ekološki aktivisti i njihova udruženja radi zaštite ove prirodne bare koju su, bez ikakve dozvole, počeli da pretvaraju u građevinsku deponiju.

Sedela sam sa njima za improvizovanim stočićem, kad se u jednom trenutku odnekud pojavio taj veliki kamion i nekako je ispalo kao da je sve režirano, a nije. Ustanem i krenem prema kamionu, najopuštenije, nisam zaista imala nikakav strah da će me pregaziti ili na bilo koji način povrediti, nego sam jednostavno stala ispred i bila savršeno mirna i dobro raspoložena. Vozač je usporio, pa stao, a zatim je malo namrgođen okrenuo kamion i otišao neobavljenog posla. Bila je to bukvalno scena koja je tu nastala. Eto, tako je počelo, a kad jednom počneš, ne odustaješ.

Odlazim redovno na proteste, slušam ljude iz raznih krajeva gde je čovek posegnuo da uništi prirodu – od stručnjaka, profesora pa i akademika. Mnogo toga sam saznala šta nam se dešava i kakva nas katastrofa može zadesiti”, kaže Svetlana Bojković.

Na decembarskom ekološkom protestu izrecitovali ste deo špice za seriju Bolji život u kojoj se stihom poručuje da ‘život traži bolje ljude’. Zaista, te reči metaforično zvuče u ovom vremenu i gde živimo.

– Da, svi se sećaju te uvodne špice koja glasi “ja hoću život, bolji život”, koju je divno pevao Dado Topić, a posle Đuza Stoiljković. U prvi mah ni ja nisam obratila pažnju na taj dalji deo, stihove koji glase : “Ja hoću više, hoću bolje još, hoću sve pa kako bude, što to vredi kad ne spadam u taj soj, jer život traži bolje ljude…” I kako je vreme prolazilo i dolazilo, a bivalo je sve gore i gore, sve do današnjih dana, ja sam pažnju usmerila upravo na taj deo “jer život traži bolje ljude”, život zaista traži bolje ljude, i one na vlasti, a i one u bazi, one koji biraju. Taj divan tekst napisao je naš pokojni kolega Ljubiša Baja Bačić, koji je bio i pesnik. Slušam i sad sa zadovoljstvom taj stih i kao potvrdu nečega što mi istovremeno daje i snagu, jer ja zaista verujem u potencijal da se mi zaista možemo izvući iz svega ovog. Sad, kad će to biti, kako će izgledati, ne mogu da predvidim ali, biće.

Dakle, Vi ste optimista u pogledu promena, što je retkost kod većinem u najmanju ruku, letargičnih građana Srbije. Odakle crpite taj optimizam?

– To je, zapravo, pitanje vere jer ovo kako sad živimo je bukvalno borba dobra i zla, kao i u celom svetu, na celoj planeti, pa, jasno, i kod nas. Dakle, nisam optimista, ali jednostavno –  verujem.

Svojevremeno ste rekli da ekologija nije ideologija nego stvar opstanka i da je reč o građanskom aktivizmu pobrkanom s političkim aktivizmom. Da li u ovim uslovima, uključujući i velike građanske proteste, ekologija ipak ulazi u domen ideologije?

– Slušam sad razne komentare od profesionalaca i tzv. ‘profesionalaca – analitičara’, svašta se tu može čuti. Ovi drugi često govore – doduše, ponekad uz rezervu – da ipak postoje ljudi koji iskreno pristupaju tom problemu evidentnom na celoj planeti, ali uvek uz dodatak kako je “ekologija ušla u modu”, pa se njom “manipuliše”. Kako bi to ekologija “ušla u modu”, a da životna sredina nije zagađena, da se ne uništava, devastira?

Onda se često čuju primedbe kako se ekološka pitanja “brkaju sa politikom”. Naravno da se taj aktivizam meša sa politikom, jer danas ni za šta ne možete da kažete da nije politički – sve jeste politički, politika je ušla u naše živote, uplivala je vrlo neprijatno u njih. Uostalom, zašto bi samo profesionalcima bilo dozvoljeno da se bave politikom? Pogledajte ko se danas kod nas bavi njom bavi i ko su ti ljudi? I onda kad mi kažu: “ja neću da se bavim politikom”, odgovorim: “Neću ni ja, u smislu da budem vlast, to me uopšte ne zanima, jer ja prezirem svaku vlast, baš svaku”.

Ali kad biste, hajde da pretpostavimo, postali predsednik tj. predsednica Srbije – šta bi bio Vaš posao prvog radnog dana?

– Posle ovoga što sad doživljavamo, jednog dana ostaće teška pustoš. Uopšte ne znam šta će pre morati da uradi taj koji dođe na čelo države, odakle da počne… Sebe uopšte ne zamišljam u takvom kontekstu.

Svakako se kao aktivista zalažete za promene, a često se iz režimskih krugova čuje kako ‘umetnici treba da se bave umetnošću’ i, valjda, ništa dalje od toga?

– Svakojakih gluposti ima, kao i komentara koje slušamo tipa: “otkud sada glumci da se bave nečim drugim” ili “nisu oni školovani ekolozi”. Zar treba da se školujemo da bismo videli da je voda zagađena, da ne dišemo normalan vazduh, katastrofu u lokalnim sredinama gde je više nego dramatično, kao što je bilo u Lazarevcu, gde su se deca onesvestila na školskom takmičenju u trčanju jer nisu mogla da dišu od zatrovanog vazduha. Treba li da se školujemo da bismo to shvatili?

Vlast se oglušuje, ignoriše čak i pisma naših uglednih akademika o aranžmanima sa kompanijom “Rio Tinto”, projektu “Jadar” i rudniku litijuma koji ta kompanija namerava da iskopava. Ali to vladu i vlast ne zanima. Oni su ušli u svoju igru. Dakle, kad s jedne strane čujete eminetne profesore iz oblasti ekologije, rudarstva i slično, a sa druge je ministarka koja je, u međuvremenu promenila tri resora, uključujući i zaštitu životne sredine, pa zatim se bavila građevinarstvom i infrastrukturom, a sada rudarstvom i energetikom. Šta reći? Da li je ona Leonardo de Vinči, pa je sve izučila ili je toliko talentovana da se u sve razume? Sve je to, zapravo, samo jedna trgovina i o tome radi.

Nedavno ste na protestu ocenili da je ova vlast izgubila kredibilitet. Mislite li da su izvesne promene?

– Ne vidim kad je kraj, ali to će morati da se uruši, zato što urušavaju sami sebe, zato što su izgubili sopstvene dizgine za sebe same. I to se urušava. Evo, recimo, prave aferu za aferom i nijedna nije razrešena, a ovo je sada “doteralo cara do duvara”, ali i preko duvara. Kad dirneš u ono najvitalnije – a to su seljak, zemlja, vazduh i voda – na to se ne može ćutati! Posebno je važno što je ovo sada prvi put sada da se prepliće ono što se zove građanstvo i ljudi koji su poljoprivrednici, iz sela – oni su prvi put probuđeni. I mi, sa naše strane, njima dajemo podršku. To je ukupno – narod.

Kako vidite ulogu umetnika u društvenom životu političkim previranjima u Srbiji i u regionu?

– Uloga svakog umetnika jeste da se bori za istinu i pravdu. To je etičko pitanje, spoznaja koju bi svaki umetnik trebalo da poseduje. Naravno, postoje izuzeci, ali oni samo potvrđuju to pravilo. A šta je suština umetnosti nego traganje za istinom, pravdom, za lepotom.

Vaše kolege, poput režisera Gorana Markovića, izloženi su politikom progonu ili, tačnije, pogromu zbog drugačijeg javno izraženog mišljenja. Kako tumačite tu ogromnu ostrašćenost, pogotovo nedavnu prema Markoviću, čije su reči predstavnici vlasti u komentarima izvrnuli do besmisla?

– To je pre svega bedno, zaista bedno. Sa svih pozicija gledano – to je nemoć. Prvo, nemoć kojim se jezikom izražavaju ti ljudi u svojim napadima. Ko ima pravo, ko je taj, koje je to biće koje može da kaže da je čovek “umetnički impotentan”. Da bi za nekoliko dana ta ista osoba izjavila da je on veliki reditelj. O kome se tu radi? A kad bolje pogledate – tu se radi o praznoj slami, to je odraz nečije nemoći, drskosti i bede na svaki način. Ali, Goran ima dovoljno integriteta da se uspostavi u svojoj vertikali u odnosu na tu bedu, taj šljam, jer ga oni sami od sebe prave. Koje delo, koje će da se pamti, iza sebe ostavlja osoba koja je sve to napisala? A Goran ima svoje veliko delo.

Bili ste sa kolegama glumcima u Gornjim Nedeljicama, gde su zbog najavljenog iskopavanja tog rudnika, žitelji pod pritiskom da prodaju kuće i imanja, dedovinu. Razgovarali ste sa meštanima, kako osećate njihove priče?

– U Gornjim Nedeljicama bilo je nas dvadesetak, sami smo se dogovorili, organizovali i otišli. Mi smo, inače, te ljude mahom uopoznali na velikom protestu još 11. septembra u Beogradu. Toliko su tada potresno govorili o problemima koji ih muče, jasno, glasno, ljudski, iz duše. To su ljudi koji se bave poljoprivredom, voćarstvom, pčelarstvom, konkretno se zna šta rade, od toga žive i od toga svi živimo, dakle – ne samo oni nego i ljudi koji kupuju njihove proizvode. Tamo je, inače, plodno zemljište pa su svi plodovi bogati i zdravi. I sad to sve treba da se uništi?! Tamošnje žitelje hoće da isele sa njihove zemlje, da bi se zagadile reke i ta zemlja, ne samo tamo nego uopšte jer rečni sliv je povezan, tako da smo svi ugroženi. Prema nedavno pokazanoj mapi, u Srbiji treba da se otvori čak još oko 40 rudnika, što jadarita, što zlata, ni ne znamo više čega sve, tako da je borba za Jadar početak ozbiljne borbe i za druga ugrožena područja.

U Gornjim Nedeljicama su nam na terenu pokazali koliki je to prostor koji je otkupljen, ali ohrabruje da većina meštana svoja imanja neće da prodaju, kažu – ni po cenu života. Eto, to smo čuli.

Kroz ceo Vaš umetnički život iskazali ste se kao borac, uključujući i napuštanje Narodnog pozorišta u znak protesta protiv tadašnjeg upravnika. Da li je bilo posledica i da li ih sada ima u Vašoj doslednosti borca i buntovnika?

– Nije bilo posledica – moglo ih je biti, ali nije. Ja sam onda davala neke intervjue i rekla da bih, ukoliko bi mi bila zatvorena sva vrata, prodavala novine i to bi bila najposećenija trafika. Nikad se nisam bojala da kažem šta mislim zato što nemam nikakvu “zadnju misao” i nemam potrebe da manipulišem već da kažem ono što mislim i u šta duboko verujem i što ima logike. Evo i sada, slušam neke glupe komentare, ali na njih više uopšte i ne obraćam pažnju.

Učestvovali ste i na demonstracijama protiv vlasti Slobodana Miloševića. Mogu li se napraviti poređenja sa današnjim protestima?

– Bilo je i tada, u vreme Miloševića, napada policije na građane ali ne mogu da tvrdim, ne mogu da se setim da je bilo ovih huligana sa kapuljačma, navijača koji – a nedavno se to desilo u Šapcu – izlaze iz službenih automobila sa kapuljačama i nasrću na građane močugama, čekićima… I onda predsednik kaže: “to su bili gumeni čekići”?! Kao da je to bezopasno, a i nisu bili gumeni, jer je neko jedan, podigao sa zemlje i pokazao pred kamerom. Posle je počeo da kruži post, sa čekićem, na kom je pisalo “za našu decu” (što je slogan vladajuće stranke)…

Tokom karjere dobili ste mnoštvo nagrada, teško ih je i nabrojati, između ostalih Dobričin prsten, Velika Žanka, Velika povelja Brankovog kola, Zlatna arena, Sterija za životno delo… A šta Vi smatrate svojim životnim delom?

– Svojim životnim delom smatram to što imam ćerku, i što trajem već više od pola veka u svojoj umetnosti, ulogama, glumi, a da još imam svežinu i snagu. Trenutno igram u Jugoslovenskom dramskom pozorištu u novoj predstavi Široka zemlja, imali smo predstavu u Ateljeu 212 Da Bog da te majka rodila po tekstu Vedrane Rudan, igram u komediji Celo telo tu me boli Nikole Pejakovića, i tu i tamo nešto snimim.

Pomenuli ste ćerku, Katarinu Žutić, takođe poznatu i afirmisanu glumicu. Jedno važno priznanje dobila je pre Vas. Pretpostavljam da ste obe bile ponosne. Koliko je teško probiti se u glumačkoj profesiji ako ste ćerka slavnih roditelja u istoj branši?

– E da, ona je pre mene dobila Sterijinu nagradu. Ne, nimalo joj nije bilo lako. Prvo je brilijatno počela, imala je našu i podršku u svojoj sredini, pokrenula je i sa filmovima i sa lepim ulogama. Ali, tako to ide, menjaju se upravnici u pozorištu, uvek neko nekog forsira. Važno je da se nije predala, opstala je iako je dugo bila ‘slobodnjak’, a sada je njeno matično pozorište Atelje 212…

(Aljazeera Balkans)