Nikola Samardžić
Politička, intelektualna, kulturna, moralna regresija svodi se na tumaranje u zamišljenoj prošlosti.
Obećanja za budućnost lišena su stava da su promene moguće uspostavljanjem novih odnosa koje će, umesto razgoropađenog liderstva, razvijati slobodne ljudske jedinke pred odgovornim, funkcionalnim institucijama.
Regresija je sredstvo vladavine, instrument pokoravanja.
Regresija potiskuje ideju da se poredak menja u svojoj suštini, suočavanjem sa spregom represije i ishodištima kampanja izgradnje i nadogradnje izmišljenog identiteta.
Srbija je kolektivna talačka kriza, žrtva bizarnih kultova, od svetosavskog, koji je preuzet iz tridesetih, sa svim konotacijama koje te godine podrazumevaju, do Noleta, Plazme ili predsednika konkretno.
Vučićeva vlast je ujedno nasilje medija, antivaksera, spisateljki i pjesnika, akademika, sportista, vidovnjaka i čarobnjaka.
Vučićeva vlast služi se kampanjama ispiranja mozga i progona targetiranih ličnosti u nemogućnosti da se vrati na postupanje iz slavnih radikalskih vremena, ne samo iz devedesetih, nego i iz tridesetih, pa četrdesetih.
Ali je jedina platforma izbora personalizacija poretka, umesto promena na svim spornim tačkama.
Dva meseca pre izbora, nema alternative koja je reformisala Istočnu Evropu nakon pada komunizma, ili Srbiju pod Đinđićem.
Štaviše vlada pominje ubrzanje pregovora sa EU, ali kako bi ukazala na opoziciju koja saučestvuje u regresiji, a ne iz uverenja da je EU idealan model promena.
Alternativa zapravo postoji u SAD i Komonveltu, ali se pod alternativom podrazumevaju oni najgori, u kojima se ogledamo, dok postajemo ispostava ruske maligne politike i koruptivne kineske ekonomije.
Izbori neće biti gutanje žaba, nego nečega drugog, za sve koji žele resetovan sistem umesto njegove personalizacije.
Izbori vraćaju na incidente iz nedavne prošlosti, sistem uvek iznova ubija sve svoje žrtve i podvlači sve svoje kobne odluke.
Ključni kandidati bili su zajedno na Miloševićevoj strani od 6. oktobra, pa 12. marta, podržali ustav koji definiše nedovršenu, nesrećnu državu, anatemisali Crnu Goru i Crnogorce, branili Kosovo obijanjem izloga i paljevinom američke ambasade, poklonili Putinu NIS, podržali Nikolića u njegovim najgorim, najprizemnijim namerama.
Slučajnosti, nakon svega, ne postoje.
Sistem se brani u svojoj dubini.
Politička praznina ličnosti koje defiluju odaje istovetnost uverenja, predanost sistemu van kojeg ne postoje, koji nagradi svaku oportunost, zlo i psinu.
Koštunica je bio kandidat 2000. zahvaljujući saopštenjima iz 1999. koja su bila apsolutno na liniji zvanične zločinačke propagande.
Izabran je kao intelektualno i moralno superioran simbol nemirenja s neuspehom, umesto odbacivanja karaktera jedne politike.
Establišment sile prodao je Miloševića kad je postalo jasno da novog predsednika kvalifikuju veze s Rusijom i crkvom, a ne demokratska uverenja.
Demokratija nije tema ni narednih izbora.
Za demokratiju realno nema političkog prostora.
Izbori će biti gutanje žaba jer je nakon 2000. bilo bolje, i moguće je da se dogodi slično.
Reforme će nastupiti kad se Srbija nađe na međunarodnoj agendi promena, dok su domaći poslovi svedeni na korupciju i kreketanje.
(Dnevni list Danas)
