субота, јул 20, 2024

Gruzijski košmar

Slične objave

Podeli

Aleksej Kišjuhas

Šta se dešava u Gruziji i zašto je to važno za Srbiju? Uprkos 2.500 kilometara razdaljine između Beograda i Tbilisija, one političke sličnosti, paralele i analogije između dva društva su krajnje upadljive.

Naime, broje se poslednji dani relativno slobodne, nezavisne i demokratske Gruzije. Na izborima u oktobru će ova država verovatno i definitivno postati proruska autokratija, Belorusija na Kavkazu, odnosno Putinova gubernija.

Kao i u Srbiji, na vlast u Gruziji 2012. godine dolazi populistička stranka „Gruzijski san“ („Kartuli otsneba“) koju je osnovao milijarder i oligarh Bidzina Ivanišvili (ime stranke potiče iz hip-hop pesme njegovog sina Bere).

I koja je vremenom zarobila državu i njene institucije, uključujući tu i pravosuđe, medije, univerzitet, regulatorna tela i izborne komisije. Zvuči poznato?

Takođe, vladajuća partija se izdašno koristi pretnjama, nasiljem, dezinformacijama, antizapadnom i antievropskom retorikom, uz otvorene napade na pojedince i organizacije koji žele demokratsku Gruziju na Zapadu.

Gruzijski san sebe predstavlja kao zaštitnike gruzijske vere i tradicije, i mira i stabilnosti, sve nasuprot zapadnim vrednostima, „centrima moći“ i „stranim uticajima“ (osim ruskog).

S druge strane, u Gruziji već mesecima traju masovni antirežimski i proevropski protesti koje mahom predvode mladi ljudi.

Dakle, ova država je trenutno na prekretnici, i njena budućnost zavisi od snage opozicije, civilnog društva i omladine da se ujedine i odupru jednom korumpiranom, autokratskom i proruskom režimu.

Možda se i zato Vulin klanjao ozloglašenom Gruzijcu – Staljinu.

Ali krenimo redom. Za one sa jeftinijim ulaznicama iz političke geografije, Gruzija je planinska zemlja na Kavkazu i broji oko 3,7 miliona stanovnika. Graniči se sa Rusijom na severu i severoistoku, Turskom i Jermenijom na jugu, Azerbejdžanom na jugoistoku, a izlazi na Crno more na zapadu. Poput Srbije, i Gruzija je oduvek bila famozna „raskrsnica puteva“ između Istoka i Zapada.

A Gruzijci su takođe pravoslavni hrišćani, i njihova pravoslavna crkva je jedna od najstarijih hrišćanskih crkava na svetu (osnovana je u 4. veku).

Poput Vinčanske kulture u današnjoj Srbiji, arheološki dokazi u današnjoj Gruziji ukazuju na prisustvo veoma razvijene tehnologije u praistoriji (i proizvodnje hrane, vina i zlata).

Uzgred, gruzijsko „zlatno doba“ u srednjem veku bilo je pod vladavinom jedne žene, kraljice Tamare (1184-1212).

U svojoj istoriji, Gruzija je bila pod vlašću Vizantije i Turske, od 1801. postaje deo Ruskog carstva, a zatim i deo SSSR (1922). Od Rusije se odvaja i postaje nezavisna država u aprilu 1991. godine.

Međutim, tada su usledile jezive ekonomske krize, politička nestabilnost i ratovi za secesiju raznih gruzijskih regija.

Do svoje demokratske „obojene revolucije“ („Revolucija ruža“) iz novembra 2003, Gruzija je bila među najkorumpiranijim državama na svetu.

Demonstranti tada „petooktobarski“ upadaju u skupštinu, proruski autokrata Ševarnadze podnosi ostavku, a Gruzija se najzad okreće ka Zapadu, Evropskoj uniji i NATO, te pokreće mnoge demokratske i ekonomske reforme (bila je i među prvim zemljama na svetu koja legalizuje marihuanu). Nimalo neobično, sve to je bilo i ostalo nepodnošljivo za Rusiju i Vladimira Putina, pa 2008. izbija Rusko-gruzijski rat.

Rusija okupira i do dan-danas kontroliše važne delove Gruzije (Abhaziju i Južnu Osetiju), te značajno utiče na politiku i društvo u ovoj napaćenoj zemlji.

I sad, nakon (pre)kratkog proevropskog i prozapadnog kursa (2003-2012), takođe ispunjenog raspojasanom korupcijom od strane „demokrata“ (praćenog opštim razočarenjem građana u tu demokratsku stvar), 2012. na vlast u Gruziji dolaze nacionalisti i populisti iz Gruzijskog sna.

Pa su pravosuđe odmah napunili sudijama i tužiocima koji su lojalni partiji.

Zatim je na red došlo (visoko) obrazovanje, te je uspostavljena državna kontrola nad univerzitetima i akademskim slobodama.

Ova partija ili zarobljena država je počela da postavlja lojalne rektore i dekane, i drastično smanjila finansiranje fakultetima i intelektualcima koji se smatraju „opozicionim“.

Isto je bilo i sa promenama u Centralnoj izbornoj komisiji, zbog čega svi naredni izbori u Gruziji postaju nepošteni i nedemokratski. Najzad, Gruzijski san preuzima gotovo sve državne i privatne medije, čime kontroliše vladajući narativ, satanizuje opoziciju, i progoni nezavisne novinare. Ko bi rekao da je to moguće?

Uzgred, ova partija je svoj pohod na vlast i državu započela kao proevropska partija levog centra.

U međuvremenu se pretvorila u krajnje konzervativnu, prorusku i antievropsku partiju na šatro-zadatku odbrane i zaštite „tradicionalnih vrednosti“, a protivu raznih pedera sa Zapada. Njeni formalni ciljevi i dalje ostaju „evropske integracije“ – ali „po gruzijskim pravilima“.

Što, kao i u Srbiji, znači golemi šipak ili goli nježnik.

Njen osnivač i faktički lider Ivanišvili danas je samo „počasni predsednik“ Gruzijskog sna, ali ostaje centralna ličnost gruzijske politike, privrede i društva. Jedina oblast koja je izvan kontrole Gruzijskog sna je civilno društvo, odnosno nevladine organizacije.

Upravo zato, režim je predložio zloglasni Zakon o stranim agentima (dakle, o izdajnicima i stranim plaćenicima) po direktnom uzoru na isti zakon u Putinovoj Rusiji. Uzgred, pročačkajmo vesti – nebrojeni ruski agenti zagovaraju isti zakon u našoj Republici.

Suština tog zakona jeste u ućutkivanju svakog alternativnog svetonazora i gušenju kritičkih glasova prema režimu, i ništa drugo. Srećom, mnogi građani Gruzije su to prepoznali kao pretnju po opoziciono mišljenje i delovanje, te masovno izašli na ulice – ponosno noseći zastave Evropske unije na svojiim demonstracijama.

I trpeljivo gutajući suzavce, vodene topove i gumene metke usput. Gruzijska opozicija trenutno pregovara o zajedničkoj izbornoj listi, ili o izlasku na oktobarske izbore u nekoliko „kolona“, uz bojazan da će glasovi biti „bačeni“, tj. ostati ispod cenzusa.

Međutim, vladajuća partija je uspešno zarobila državu i medije, rascepkala i posvađala opozicione partije, i legalizovala manipulacije sa biračkim spiskom. Njihova medijska mašinerija i neogračeni resursi preplavljuju javnu sferu u gruzijskom društvu po istom receptu kao i u Srbiji.

Paralelno sa tim, opozicioni aktivisti su izloženi pretećim telefonskim pozivima i porukama po društvenim mrežama, uz grafite i etikete („izdajnik!“) po kućama, poslovima i prorežimskim tablodima.

Predsednik Skupštine Papuašvili najavio je i pravljenje baza podataka ili spiskova „nepoželjnih osoba“.

Fizičko nasilje prema ovim „stranim agentima“, od aktivista do univerzitetskih profesora, je sveprisutno. Prebijaju ih partijski organizovani momci u crnim trenerkama i kapuljačama.

A opozicija se smatra za „snage haosa i bezumlja“ koje deluju protiv interesa države i naroda, i u interesu CIA i zapadnih sila. I optužuje da priželjkuje nove sukobe, ratove i (obojene) revolucije, umesto nasušnog mira i stabilnosti.

I što fakat prihvataju mnogi (stariji) sugrađani i birači.

Zatim, Gruzijski san igra „dvostruku igru“ u spoljnoj politici – formalno i pred Zapadom je posvećena evropskim integracijama, dok u zemlji aktivno potkopava te procese i gura državu u ruski zagrljaj.

Komunikacija između vlasti i opozicije ne postoji. Reforme su praktično zaustavljene.

Korupcija i organizovani kriminal cvetaju. I niko iz Evrope se naročito ne potresa.

I tako dalje, i tako bliže – analogije i preslikanosti su nebrojene. Izbrišimo „Gruzija“ i napišimo „Srbija“ u ovom tekstu, i malo ko bi primetio razliku. Jedino što mladi Gruzijci demonstriraju na ulicama zahtevajući Gruziju na Zapadu, čega u Srbiji nema.

Uz sve tlapnje o identitetu, suverenosti i tradiciji, biće da nismo toliko posebni koliko volimo da mislimo?

Drugim rečima, ovaj recept za vladavinu je toliko prepisan da je gotovo (tragi)komičan u svojoj neoriginalnosti.

Ali, ovako se snovi o Evropi pretvaraju u ruski košmar.

Đinđić je bio u krivu: gledajmo u Gruziju – tamo ćemo se sresti vi i ja.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.