Piše: Dragan Banjac
Vidim dva načina (puta) da se prodobrimo. Prvi: Rišard Kapuščinjski (Lapidarijum) opisuje dvadeset dana na Baltiku, Šćećin, Gdanjsk i Elblong. “Na ulicama mirno, mada napeto. Atmosfera ozbiljnosti i sigurnosti nastala iz osećanja da su u pravu. Gradovi u kojima je zavladao novi moral. Niko nije pio, niko nije pravio skandale niti se budio tupo mamuran. Kriminal spao na nulu, ugasila se uzajamna agresivnost, ljudi postali jedni prema drugima dobronamerni, spremni da pomognu, otvoreni. Potpuno strani ljudi iznenada su osetili da su jedni drugima potrebni. Uzor za taj novi tip odnosa koji su svi prihvatili bili su radni kolektivi velikih preduzeća koji štrajkuju… Počeo je novi čas u Poljskoj. Tema časa: demokratija. Težak, mukotrpan čas, pod strogim i budnim pogledom, koji ne dopušta izvlačenje. Zbog čega će biti i dvojaka. Školsko zvonce je odjeknulo i svi sedamo u klupe”. Takvi su u odsudnom trenutku bili Poljaci, veliki narod kako se kaže. Mi nismo Poljaci, nismo ni dobri, ali mogli bismo, sledeći njihov primer, postanemo bolji.
Drugi: “Kada se gleda s prozora izgleda sumorno. Ali, znate, u Istočnom Berlinu ljudi su mnogo simpatičniji… Blagonakloniji su, prijateljskiji… Nesebičniji. Ne mogu se uspoređivati sa zapadnim Belincima sklonim materijalnosti… – Aha, vi ste pristalica onog sistema? – Ne, naprotiv. Ljudi su bolji, jer žive u siromaštvu i pod pritiskom… Uvek je tako. Što je sistem gori, čovek je bolji… (Vitold Gombrovič, Dnevnik, 721).
Kod nas je, znano nam je, većina za ovo drugo. Potvrđeno u prošlu nedelju. Što da se prodobrimo kad nam se više isplati da budemo skotovi. Dovoljno je da su dobri ON i skarabeji oko Njega. U srpskom podvarku njima meso a raji kupus.
Nije potrebna bogzna kakva pamet da se kaže da je Srbija već dvesta godina naćefleisana brljom, i da ne odustaje od upornog potvrđivanja ljubavi prema siromaštvu i pritisku, i odustajanju od slobode, pogotovu za jedinku, građanina. Čemu to kada je u toru prijatnije. Asvalt ne volimo baš, neki bi, možda, podneli kaldrmu a kao da je većina za tratinu (utrinu) kojom bi, ako se ikako može, išli i do Brisela…
Srpska (kolektivna) dijagnoza je ozbiljna, teška i skoro neizlečiva. Teško da postoji u svetu narod ovliko nadmen bez pokrića. Sve ratove koje smo počinjali a bilo ih je, hvala milosnom bogu, dosta – izgubili smo. I nikako da naučimo lekciju. Da nikoga ne napadamo, suseda pogotovo! Ali, sanak sumanuti o osvajanju tuđih teritorija vekovima ne prestaje. Velika Srbija! Taj mahniti projekat zagovarali su svi vladari izuzev Zorana Đinđića valjda, a trenutno ga na političkoj sceni sledi jedino Zoran Vuletić iz jedine građanske političke organizacije – Građanskog demokratskog foruma. Na poslednjoj proveri srpski birači su se za najčasniju opciju, jedinu koja im donosi otrežnjenje od gore pominjenog viševekovnog mamurluka, opredelili u “velikom” broju. Možda je nešto bacano i u kante, ali tek 5.416 proevropljana živi u drčnoj, nacišovinističkoj Srbijici. I da se zna: odlično se osećam u toj časnoj manjini. Ostali su skoro zajedno. S malim ideološkim razlikama oni su antievropski, antucivilizacijski, klerikalni, proruski, prokineski… jadnici, sa sve ovima koji bi sa 23 odsto podrške da grade tehničku vladu za šta im prodavac sa šajkačom! na Zelenom vencu sugeriše da, zbog više nauke, prave inženjersku.
U čemu je kvaka? Profesor FDU Nenad Prokić je ubeđen da “građanski oblici življenja, hrišćanska i humanistička načela, evropska slobodarska misao, pripitomljene društvene metode i uljudne komunikacijske forme ovde nikada nisu uhvatile ozbiljnijeg korena”. U svemu se zadovoljavamo prosečnošću, uz bolesnu umišljenost da su to najviša dostognuća. Jajarski i ropski mentalitet, uz odsustvo imalo želje za priključenjem uljuđenom delu Evrope koji nije idealan ali je sada najbolji mogući, ovu zemlju je skrajnuo na sporedni, slepi put.
Svet nas gleda s podozrenjem a posle prošlonedeljne izborne farse i sa skrivenim podsmehom. Divlji Balkanci. Većina vladara i pretendenata na presto nude im iluzije, od onih (zlatnih) i (Šešeljevih) zarđalih kašika, preko nebeskog naroda do Srpskog sveta tobož Nečastivog Aleksandra Vulina. Što duže Balkanci budu divlji duže će svoja dupeta na tronu držati “pitome” bitange. Nema sumnje, Srbija je upala u napušteni, duboki bezdan i demokratije u njoj nije moguća dok se po Beogradu škrabaju parole tipa “Kad se vojska na Kosovo vrati” i ona već bajata “Ratko Mladić – srpski heroj”.
Iščitajte ovo: E informacija je iz prve ruke jer su mi nudili a imam poznanike koji su vodili ceo proces. Spisak je bio 43.000 bosanaca (malim slovom! – p.a.), plćalo se 150 e za glas i svi troškovi puta. Znači izdvojeno je 6.500.000 e državnih para za to plus troškovi goriva i dnevnice. Dnevnice za koordinatore i obezbeđenje u Areni su bile 8.000 din a za vozače 6.000 din, smena je bila 11h. Vozila koja su korišćena su uglavnom kola rent a car-a, džipovi od “poznatih bilmeza”, raznih kurvi i starleta, na neka vozila su kačeni i blinkeri i rotacije a sva vozila su vozili “obični” ljudi… Gorivo je sipano u sva vozila karticama lokalne samouprave. Navedena informacija, iako “iz prve ruke”, deluje dosta nestvarno. Autor je poznat ili skriven na društvenim mrežama.
Drznik poreklom iz Ćipurića više od jedne decenije neprestano je u (izbornoj) kampanji. Uz teško shvatljivu podršku većine Mali Putin se osigurava na sve načine. Ako nisu dovoljne vreće koje se sa već sigurnim glasovima mogu istovariti na svakom biračkom mestu, tu su i uvozni birači iz srbijanske kolonije na čijem čelu je beg od Laktaša klimoglavac Miloševiću, Koštunici, Tadići u sad ovome veziru.
Sociolog iz Banjaluke Srđan Puhalo reče sinoć za N1 “da se mora imati u vidu da je politika u RS takva da se odlazak na izbore u Srbiju gleda kao simbolička poruka da ne postoji granica, da ne postoji Drina”. Govoreći o dovođenju birača koji za to nemaju pravo, Puhalo kaže da „ovo nije od juče“. On podseća na sličnu situaciju i kod glasanja na lokalnim izborima u Srebrenici, “kad preko noći gomila automobila i autobusa sa srpskim tabicama dolaze u Srebrenicu, vade lične karte i glasaju na izborima”.
Puhalo je izneo i podatak da dvojno državljanstvo ima 170.000 ljudi u RS. „Prema poslednjim podacima oko 12,5 hiljada je imalo pravo glasa na ovim izborima. Od toga je opet samo polovina izašla na izbore, i Dodik ima tu izjavu da nije zadovoljan izlaznošću. Ovo obara tvrdnju o onih 43.000 Bosanaca i trošku za njihov dolazak.
I šta sad, neko bi rekao. Veliki lažov, kradljivac i smutljivac ne vidi ništa loše u tome. Ulog je veliki, valja ostati u sedlu. Ubogi predsednik Republičke izborne komisije (Vladimir Dimitrijević) je na pitanje Marinike Tepić – po kom osnovu su glasali “Srbijanci” i “Beograđani” iz Republike Srpske – lakonski je odgovorio “na osnovu prebivališta”. Efektno ali jadno.
Jedan strani diplomata za koga beogradska čaršija govori da je na debeloj apanaži Vlade Srbije za izbore je rekao da su protekli u dobroj atmosferi, uz sitne neregularnosti. Poražena većina iz drugog plana nije zadovoljna, hteli bi ponavljanje izbora ali samo u glavnom gradu. Ni republiku ni metropolu nisu uspeli da osvoje i pored favorizovanja od svojih medija i uz dirinčenje javnih ličnosti po gradovima Srbije za njihov konto.
“Opozicija” je glavni krivac što se u Srbiji ništa ne menja. Nisu se ujedinili, nemaju politiku, viziju pogotovo. Samo bi da zasednu umesto Njega. Kad je tako onda zemljom vlada fudbalski navijač.
Poruka turističkim biračima: Kad-tad Srbija će vas pustiti niz vodu.
