Nema pojedinca ni zajednice koji u istorijskim klonućima povremeno ne zapadnu u resantiman – u onomađašnjoj kolumni smo objasnili šta je to resantiman – srpsko društvo, međutim, osim u retkim prilikama, nikada ne izlazi iz resantimana.
Uvek je tu neka „rana neprebolna“, uvek je tu nešto što se „nikada ne sme zaboraviti“, uvek je tu nešto zbog čega se nekom treba osvetiti i nešto čega više nema, a što se mora vratiti. Sve to skupa uzev zvuči trogatelno i gordo, a ima i svojih prednosti – masama sluđenim resantimanom je lako manipulisati – ali sve to skupa vodi pravo u beskonačnost propadanja, tj. u involuciju.
Jer pazite vamo. Ako nešto ne možeš preboleti, nije li logično da ćeš od toga na kraju umreti, ako pak nešto ne možeš zaboraviti, iz toga sledi da ništa novo ne možeš naučiti ni zapamtiti. Jednom su pitali mog omiljenog političara, Vinstona Čerčila, šta on kaže, šta je to uspeh. Ser Vinston je ko iz topa odgovorio: „Uspeh, gospodo, to vam je sposobnost vedrog podnošenja serije neuspeha.“
Počev od bola zbog izgubljenog Kosovskog boja (koji, uzgred, uopšte nije bio izgubljen) – koji su preživeli učesnici vrlo brzo (i lako) zaboravili, takav je tada bio duh vremena – zaključno sa amokom zbog bombardovanja od pre dvadeset dve godine, niže se kroz vekove beskonačna kolona neprebolnih rana, nezaborava i neraščišćenih računa (bez krčmara).
Kad čujete omiljenu floskulu Euromahale i Krugova Dvojke – „užas, vraćamo se u devedesete“ – znajte da su Krugovi Dvojke i Euromahala kao krle22 polovično u pravu – „devedesete“ (svih boja) se doista neprestano vraćaju, ali samo zato što – osim u astronomskom vremenu – nikada nisu ni prošle, nego su samo dodale svoju kap u čašu beskonačne serije „devedesetih“ koja samo što se nije prepunila.
Možda se pitate – šta će biti kad se čaša prepuni? Uslediće neki pičvajz, kao što je sledio desetinama puta, eto šta će biti. Ako se pak pitate – kakav pičvajz, odgovor je: „Pojma nemam, ali naći će se već neki.“ Ako ste baš uporni u zapitkivanju, pa vas interesuje šta će biti posle pičvajza, znajte da će posle pičvajza biti Jovo nanovo, s tim što će se u postpičvajzno akumulaciono jezero uliti i resatiman zbog glavobolnih posledica napred pomenutog pičvajza.
E sad, da nije godina 2021, nego, recimo, 2090, raspreo bih priču da će se sa tegobom resantimana izboriti neka politika stvarnog i mogućeg koja će srpsku populaciju postepeno osloboditi balasta gorčine, osujećenosti i svih zala – među kojima se ističu zloba, zavist i mržnja – koja proističu iz toga, ali šansa da se to zbude je prokockana takoreći juče kolektivnim poseravanjem na Ðinđićev projekt i zapečaćenja Ðinđićevim streljanjem. Budući da smo u godini u kojoj jesmo, i da nas još celih sedamdeset i kusur godina deli od nove šanse, neka to onima koji dočekaju raspreda neki budući kolumnista.
Kurir
