Stereotipi su jedan od zlih usuda ovog sveta, a mi Srbi smo svetski lideri i u besomučnoj upotrebi stereotipa, kao i u svemu drugom uostalom.
Svetislav Basara
Šta bi mu to mogao biti stereotip? To vam je, ukratko rečeno, mentalna lego kocka, ideologem ispunjen krajnje uopštenim, uprošćenim i nepromenljivim rasuđivanjem – češće predrasudama – o nekome ili nečemu. Uzmimo primer stereotipa najpogubnijeg po srpsku istoriju i život, stereotipa o Srbinu, Srbiji i svemu što je srpsko.
U inkriminisani stereotip su učitana sva pozitivna značenja ovog sveta, sve je tu „naj“, sve je tu pravedno, sve pravoslavno, sve dostojanstveno, sve idilično, nevolja je u tome što se ta konstrukcija raspadne u paramparčad prilikom svakog od bezbrojnih čeonih sudara s realnošću. Valja naglasiti – ovo je usud za sebe – da iz katastrofalnih sudara s realnošću stereotip uvek izađe neoštećen, čak i ojačan. Ali to je bila tema mnogih naših kolumni, nećemo se ponavljati, imamo mi našu današnju temu – stereotip o studentima.
Studenti se svuda i svetu – ne samo kod nas – apriori smatraju kao neka bogzna kako progresivna socijalna grupa, pa kad se tom stereotipu doda i stereotip o „mladima“, koji po prirodi stvari ide uz studentariju, onda dobijamo stereotip snage stereotipa o Srbima.
Ne može se reći da studenti kao socijalna grupa nisu u određenoj meri „progresivni“, ali ta progresivnost mnogo duguje činjenici da su – takođe po prirodi stvari – studenti pošteđeni surove realnosti hobsovske borbe za egzistenciju. Zato im je lakše „da razbiju strah“, kužite, stari moji.
Moja neznatnost je tekuće studentske proteste „ocenila“ kao progresivnu pojavu, koja – u granicama svojih mogućnosti – umesto meteža unosi dinamiku, a umesto zaumnosti racionalan pristup društvenim problemima. Istovremeno je, međutim, „izrazila“ bojazan da će okolo izokola pa na mala vrata studentarija potpasti pod uticaj cincarsko-kalburskih čaršijanera i ljotićevskog bašibozuka, bagre i brabonjaka, koji se parazitski prišljamče svakom dinamičnom pokretu.
Famozno studentsko otvoreno pismo pokojnom patrijarhu Pavlu – koje je onomad naišlo na odličan prijem u ovdašnjoj beslovesnoj javnosti – dolilo je ulje na vatru mojih sumnji većih od nade. Ko biva… piše u pismetu… patrijarh Pavle je pre 28 godina podržao drevne studente, pa ga aktuelni studenti umoljavaju da ih i mrtav udostoji prisustva i podrške na protestima ispred Ustavnog kadiluka.
Nisam mogao a da se ne zapitam: nije li to poetika, retorika, a u izvesnom smislu i politika Matije Bećkovića i legiona njegovih klonova i epigona. Nije to bio kraj mojim „zapitanostima“ (i ovo zvuči bećkovićevski, zar ne), pa sam se nadalje zapitao da li bi možda studentski menadžment bolje bio postupio da je umesto počivšem Pavlu pismo s molbom za podršku uputio dejstvujuščem patrijarhu Porfiriju.
Ako bi patrijarh – nadaleko čuven po stavu da crkva nije ni na čijoj strani osim Božjoj – podršku uskratio, studentarija bi ga možda mogla umoliti da im na revers izda dva-tri svetačka života, pa da ih odnesu na protest pred Ustavni sud. Jednom je upalilo – i to bukvalno – zašto ne bi još jednom.
Kurir, famozno 13. januar 2025.
